Мираж III () је француски једномоторни ловачки авион, једносед. Припада другој генерацији, а развијен је и произведен у фирми Дасо Aвиасјон (фр. Dassault Aviation), за потребе властитог ваздухопловства, а испоручен је и ваздухопловствима 21 земље. Купци су Аргентина, Аустралија, Јужна Африка, Египат, Пакистан и Израел, као и низ других несврстаних земаља. Веома је успео ловачки авион, са добрим маневарким карактеристикама и ефикасан је у блиској борби у ваздушном простору. Стандард авиона, за француско ваздухопловство је наоружан за дејство ваздух - ваздух и ваздух - тло. Разноврсност пројекта је развој и производња већег броја успелих варијанти, у оквиру од укупно 1.402 примерка. Мираж III је чесник у борбеним операцијама многих локалних сукоба, а најинтезивније у ратовима на Блиском истоку."Mirage III." Dassault Aviation, 30. ЈАНУАР 2018.
Први је западноевропски борбени авион који је у хоризонталном лету постигао већу брзину од двоструке брзине звука (Махов број >2).
Развој Западне земље су биле пред изазовом да истраже перформансе релативно једноставног и агилног новог ловца, у циљу очувања позиције у трци за престиж. Французи су били у томе најбржи и најефикаснији са развојем свога Миража III. Мираж III има порекло у низу студија које је спровело Министарство одбране Француске, које су започете током 1952. године. У то време, више земаља се ангажовало на сагледавању перспективе развоја ловачког авиона, што је било посебно мотивисано борбеним искуствима током Корејског рата, конкретно успехом совјетског авиона МиГ-15, који је изненадио и привукао значајну пажњу међународних размера. Прототип Мираж III са делта крилом, веома великим вертикалним стабилизатором, без хоризонталног репа и без отклона закрилаца.|лево|мини|220п Ток развоја авиона Мираж III|десно|мини|250п Радар Томсон CSF сирано|десно|мини|250п Мираж IIICJ у Израелском музеју|десно|мини|250п Топ DEFA 30 mm|десно|мини|250п Француски Миража IIIЕ|десно|мини|250п Носни део Миража IIIRS је тањи од ловачке верзије, овај има неколико стаклених отвора за камере средњег формата.|десно|мини|250п Почетком 1953. године, Француско ратно ваздухопловство је израдило тактичко - техничке захтеве (ТТЗ) за ловачки авион масе приближно око 4.000 kg (празан опремљен) који би постизао висину лета од 15.000 m за 4 минуте и достигнутом брзином за 1,3 пута већом од брзине звука (Махов број = 1,3). Седам произвођача авиона је понудило реализацију, укључујући и Дасо Евиејшн. Предложена је аеродинамичка конфигурација са делта крилом, погон са турбомлазним мотором и помоћним ракетним у полетању и убрзано пењање. Лансиран је развој и производња два прототипа, у марту 1954. године. Затим је лансиран развој још два прототипа, сва четири су се међусобно разликовала првенствено у погону и намени, што је назначено у поглављу варијанти.
Изабрана конфигурација делта крила има бројна ограничења. Недостатак хоризонталног репа значи да се закрилца не могу ефикасно користити у полетању и слетању, што доводи до дугачког залета за полетање и велике брзине слетања. Делта крило ограничава маневарску могућност авиона и изазива бафетинг на малој висини због велике површине, због малог специфичног оптерећења. Међутим, делта крило је једноставан и угодан задатак за пројекат робусне структуре и њене једноставне производње. Пре свега, аеродинамички је повољније за велике брзине и располаже већим корисним простором за смештај горива. Изабрано је танко крило (5% релативне дебљине) и са углом стреле од 60°.
На ловцу Миража III, примењен је концепт правила расподеле површина попречних пресека дуж авиона, за минимизацију отпора у крозвучној области брзина. Захтев је да буде континуална расподела површина попречних пресека авиона дуж уздужне осе авиона, без скокова, што резултира познатом „струкованом” конфигурацијом трупа у пољу крила код ловачких авиона намењених за крозвучне и надзвучне брзине лета.
Прототип Миража III је полетео 17. новембра 1956. године, постигавши брзину адекватну Маховом броју од 1,52, у току свога десетог лета. Опремљен је ручно управљавим полу конусним улошцима у бочним усисницима, који су померани унапред при повећању брзине за смањење губитака улазног притиска, што му је повећало брзину све до вредности која одговара Маховом броју од 1,65, док је са укључењем допунске погонске ракете, у септембру 1957. године, остварена брзина адекватна Маховом боју од 1,8 (М = 1,8).
Успех прототипа Миража III је био довољан за одлуку о производњи десет предсеријских авиона са ознаком Мираж IIIA. Они су били скоро 2 метра дужи од прототипа, имали су крило за 17,3% веће површине, тетива им је смањена за 4,5%, погони их турбомлазни мотор Атар 09B (потиска од 58,9 [kN]). Помоћни ракетни мотор је задржан, авион је опремљен радаром Томсон CSF сирано, за пресретање у ваздушном простору, авионском опремом и куком за качење ужета за скраћење стаза при слетању. Први Мираж IIIА је полетео у мају 1958. године и са њим је коначно постигнута брзина која одговара Маховом броју од 2,2 (М = 2,2) и тако је постао први европски авион који у хоризонталном лету прелази Махов број 2 (M > 2). Десети Мираж IIIА је завршен у децембру 1959. године. Један је од њих је опремљен мотором RR авон 67, потиска од 4,7 [kN], као експриментална варијанта за аустралијску примену, под именом Мираж IIIО. Овај авион је полетео у фебруару 1961. године, али му тај мотор није усвојен за серијски стандард.
Серијски стандард Француско ваздухопловство Према поруџбини Француског ваздухопловства развијен је и произведен двосед Миража IIIA, као оперативни тренажни авиона са називом Мираж IIIB, који је направио први лет у октобру 1959. године. Генерална варијанта серијског двоседа Миража III је развијана у наставку програма.
Први серијски стандард Мираж IIIC, полетео је у октобру 1960. године. Углавном је сличан варијанти Миражу IIIA, дужи је око пола метра и уведен је у оперативну употребу. Мираж IIIC је једносед пресретач, са турбомлазним мотором Атар 09B, променљивом површином попречног пресека издувника гаса помоћу покретних латица. Наоружан је са два топа типа DEFA калибра од 30 mm, који су уграђени на доњаци бочних усисника за ваздух . Стандард авиона Миража IIIC је са три спољна носача, један подтрупни и два подкрилна. Касније су придодата још два спољна подкрилна. Поседује и носач за профилисани резервоар са којим је могао летети надзвучном брзином. Такође је алтернативно носио и бомбе. На спољним подкрилним носачима је носио IC ракете ваздух - ваздух AIM-9B сајдвиндер, које су касније замењене ракетама Матра R550 маџик. Могао је користити и полуактивну радарски вођену ракету Матра R530, на подтрупном носачу, што је већ каракеристика која обележава ловачке авионе треће генерације. Испоруке су почеле у јулу 1961. године, а прва ескадрила је проглашена оперативном у јануару 1962. године. Међутим, авион је имао неколико мањих недостатака, укључујући и донекле крхку опрему за слетање, што је довело до неколико привремених забрана лета. Од 95 авиона испоручених Француским ваздухопловним снагама, 55 је уништено или ресходовано након удеса у току 25 година оперативне употребе. Тај стандард авиона је остао у оперативној употреби у Француској све до 1988. године.
Француско ратно ваздухопловство је такође наручило и оперативне двоседе, авионе за тренажу Мираже IIIB, усавршеног стандарда челног који је полетео у октобру 1959. године. Труп им је продужен за око метар, немају радар, а оба топа су им скинута да би се сместило друго седиште. Мираж IIIB може да прихвати спољне носаче и да носи спољни терет. Ваздухопловство је наручило 63 пимерка ових авиона, укључујући прототип, пет Миража IIIB-1 и десет Миража IIIB-2 (RV) са носним сондама за пуњење горива у лету, намењеним за тренажу пилота за бомбардерску варијанту Мираж IVA. Такође је у поруџбини било и 20 примерака Мираж IIIE. Један Мираж IIIB је средином седамдесетих био опремљен новим системом команди лета. Репројектом у варијанту Миража IIIB-SV коришћену као авион лабораторија у функцији развоја Миража 2000, у сегменту промене аеродинамичке стабилности (обезбеђења „вештачке стабилности“) са електричним командама лета (енг. fly-by-wire).
Ракетни мотор SEPR практично је ретко уграђиван и коришћен, због условљеног уклањање топова, а и авион је са њиховим активирањем постојао већи IC извор за непријатељске сензоре. Тај предвиђени простор за ракетни мотор је касније променио намену, искоришћен је за смештај додатног горива.
Иако је лансирана производња Миража IIIC, Дасо је такође размишљао о вишенаменској варијанти са наменом и за подршку, која је реализована под ознаком Мираж IIIЕ. Први од три прототипа је полетео 1. априла 1961. године. Мираж IIIЕ се разликује од пресретача IIIC у томе што има продужен труп за 300 mm иза кабине пилота. Повећањем распона крила створена му је могућност за већу количину горива, јер је Мираж IIIC имао скроман долет, а повећање је захтевала ова нова намена подршке. Измена је визуелно тешко уочљива, али је чињеница да се доња ивица поклопца кабине Миража IIIЕ завршава директно изнад горње усне усисника ваздуха, док се на Миражу IIIC завршава иза.
Поједини Миражи IIIЕ (не сви) били су опремљени радаром Маркони са континуалном таласном дужином, док је доплерски радар уграђен на доњаци кабинског дела трупа, што нема варијанта Миража IIIC. У осталим авионима Миражима IIIЕ је уграђиван радар Томсон CSF сирано II, који има двоструки мод (ваздух / тло). Има пријемник радарског упозорења (RWR) са антенама постављеним на вертикалну заштитну плочу.
Погон авиона Миража IIIЕ је са мотором Атар 09C, са променљивом површином пресека издувника. Први произведени авиони су испоручени Француском ратном ваздухопловству у јануару 1964. године, у укупном броју од 192 примерка. Укупна производња Миража IIIЕ, укључујући и извоз, била је знатно већа од Миража IIIC, укључујући и извоз, износила је 523 примерка. Средином шездесетих година 20. века, један Мираж IIIЕ је опремљен побољшаним турбомлазним мотором Атар 09K-6, за испитивање у лету.
Изведене су бројне опције од основне извиђачке варијанте Миража IIIR. Ови авиони су задржали спољни облик Миража IIIЕ, ваздухопловну опрему Миража IIIC, фото апарат у носном делу трупа и без радара су. Задржали су оба топа и могућност ношења спољњег терета. Француско ваздухопловство је наручило 50 примерака авиона овог стандарда, не укључујући два прототипа. Миражу IIIR је претходио Мираж IIIЕ у увођењу у оперативну употребу. Ваздухопловство је такође наручило 20 примерака Миража IIIRD, који су побољшана извиђачка варијанта. To је у суштини Мираж IIIR са додатном панорамском камером на најнижој позицији носног дела трупа и са доплерским радаром и другом опремом од Миража IIIЕ.
Извоз Значајни купци су били Израелци авиона Миража IIIC и Миража IIICJ, а Јужна Африка Миража IIICZ. Неки клијенти су купили Мираж IIIB, а ознаке које су додате су због препознавања земље купца, као што су: Мираж IIIDA (за Аргентину), Мираж IIIDBR и Мираж IIDBR-2 (за Бразил), Мираж IIIBJ (за Израел), Мираж IIIDL (за Либан), Мираж IIIDP (за Пакистан), Мираж IIIBZ и Мираж IIIDZ и Мираж IIID2Z (за Јужну Африку), Мираж IIIDE (за Шпанију) и Мираж IIIDV (за Венецуелу).
После изванредног израелског успеха Миража IIIC, у више победа у сусретима са руским ловцима МиГ-17 и МиГ-21, а коначно и постигнута велика победа у превласти у ваздушном простору против Египта, Јордана и Сирије, у шестодневном рату у јуну 1967. године, Миражу III је знатно побољшан углед. Победе као референце и релативно ниска цена Миража III учинили су га веома конкурентним на светском тржишту ловачких авиона.
Пакистан је купио 24 Миража IIIE, 1967. године. Они су им били основно наоружање у Пакистанском ваздухопловству. Остали су потпуно оперативни све до 1971. године. Ниједан авион Мираж III није изгубљен у борби у току рата.