Носиви рачунари, познатији и као рачунари који се преносе на телу или носиви предмети, представљају миниатурне електронске уређаје који се носи испод гардеробе или на њој. Ова класа носиве технологије развијена је за општу или посебну намену ИТ индустрији. Такође се користи у медијском развоју. Носиви рачунари су посебно корисни за примене које захтевају сложеније рачунарске подршке, као што су мерачи убрзања или жироскопи. Произвођачи често користи најширу дефиницију, као и сваки рачунарски уређај који се носи на телу. Ова страница ће користити најшире дефиницију.
Паметни сатови () и ФитБит системи () су најчешћи облик који се носи на ручном зглобу. Гугл наочаре су оптички дисплеј који се носи на глави и који испоручује проширену перспективу стварности, контролисане од стране нових покрета онога који користи уређај.
Једна заједничка карактеристика свих носивих рачунара је њихова стална активности.
Многи проблеми су уобичајени за преносне уређаје, као што су мобилно рачунарство, амбијентална интелигенција и свеприсутне рачунарске истраживачке заједнице. То укључује управљање енергијом и распоређивањем топлоте, софтверске архитектуре, бежичне и личне мреже и управљање подацима, који су од суштинског значаја за укупан квалитет података и квалитета уређаја.
Најновије генерације носних средстава највероватније ће поновити тренд тржишта мобилних телефона - они би се спустили на један уређај који би комбиновао све дневне потребне функције. Многе компаније размишљају о паметној огрлици која би могла да постане образац фактора рјешења због своје релативно велике величине која би могла угостити велику количину хардвера, ушију (као аудио плејер и за комуникацију путем уграђеног говорног контролисаног комуникатора или преко екстерног паметног телефона као даљинске слушалице) и уста (широк микрофон за решавање проблема привлачности производа, и преко уређаја за причвршћивање појаса за смањивање употребе жица).
Слика са десне стране са натписом “Епл Сат () је изашао у продају 2015.”
Области примене У многим примена, тело корисника активно се користи као интерфејс уређаја. Ово обично укључује: кожу, руке, глас, очи и руке. Носеви уређаји су такође предусретљиви за било који покрет или пажњу.
Носиви рачунари су развијени и примењени за: сензорску интеграција, нпр. да помогну људима да боље виде или боље разумеју свет (било у апликацијама специфичним за задатке као што су кациге за заваривање на бази фотоапарата или за свакодневну употребу као што је компјутеризовани "дигитални наочаре"), моделовање понашања, системи здравственог надзора, услуге управљања паметни телефони електронки текстил модни дизајн
Данас је "носив рачунар" и даље тема активног истраживања, нарочито фактора облика и локације на телу, са областима студија укључујући дизајн корисничког интерфејса, повећану стварност и препознавање узорака. Употреба носивих рачунара за специфичне примене, као што је за компензацију инвалидитета или подршку старијим људима, постепено се повећава. Апликација носивих рачунара у модном дизајну се види кроз Мајкрософтов прототип "Хаљина за штампу" () представљену на Међународном симпозијуму о носивим рачунарима у јуну 2011.
Историја мини|509x509px|десно| Развој Стив Мановог ВерКомп носивог рачунара од система базираног са ранцем 1980е до његово најновије верзије
Због разноврсних дефиниција "носивог" и "рачунара", за први преносиви рачунар се може сматрати први абакус на огрлици, абакус као прстен из 16. века, први ручни сат од Брегуета за Краљицу Напуља 1810. године, или прикривене уређаје за прикупљање података скривених у ципелама да би варало у рулету направљен од стране Торпа и Шенон 1960-их и 1970-их.
Међутим, рачунар није само уређај за чување времена или вршење рачунских операција, већ корисничка програмибилни уређај за сложене алгоритме, интерфејс и управљање подацима. По овој дефиницији, носиви рачунар је изумео Стив Ман, крајем седамдесетих година 20. века:
Стив Ман, професор на Универзитету у Торонту, назван је оцем носивих рачунара и први виртуелни панелиста ISSCC-а, модератор Вудвард Јанг са Универзитета Харвард. – IEEE ISSCC 8 8. фебруар 2000
Развој носивих предмета предузима неколико корака ка смањењу величине уређаја, од дискретне електронике преко хибридних дизајна до потпуно интегрисаних дизајна, где само један процесорски чип, батерија и неки елементи за успостављање интерфејса чине целу јединицу.
1500-е Краљица Елизабета I из Енглеске добила је ручни сат (а не рачунар) од Роберта Дадлија 1571. године, као новогодишњи поклон.
1600-е
Династија Ћинг је увела потпуно функционалан абакус на прстену, који се може користити док се носи.
1800-е
Први носни сат направио је часовничар Брегует за Краљицу Напуљ 1810. То је био мали џепни сат на ланцу наруквице. Ручни сат је "носиви компјутер" у смислу да се може носити и да истовремено израчунава време. Али то није компјутер опште намене у смислу савремене речи.
Жирар-Перего је направио ручни сат за немачку царску морнарицу након што је артиљеријски службеник пожалио да није згодно користити обе руке како би управљали џепним сатовима док рачуна размак имеђу бомбардовања. Службеник је причврстио џепни сат на његов зглоб, а његовим надређенима се допало његово решење, па је тако замолио Ла Шо-де-Фондс да путује у Берлин да започне производњу малих џепних сатова причвршћених на наруквице за ручни зглоб.
Међутим, рано прихватање сатова, причвршћених на наруквице, од стране мушкараца који служе у војсци није био широко распрострањен:
1960-е
Године 1961. математичари Едвард О. Торп и Клод Шенон направили су неке рачунарске уређаје за мерење времена како би им помогли да победе на рулету. Један такав тајмер био је сакривен у ципелама, а други у паковању цигарета. Различите верзије овог апарата изграђене су шездесетих и седамдесетих година. Детаљне слике уређаја за мерење ципела можете погледати на www.eyetap.org.
Торп је себе назвао на проналазачем првог "носивог рачунара". У другим верзијама, систем се састојао од аналогног рачунара величине кутије цигарета дизајниран да предвиђа покретање точкова рулета. Прималац података би користио микро преклопнике скривене у својим ципелама како би указао на брзину рулета, а рачунар би указао на осмину кола рулета за клађење путем слања музичких тонова путем радија миниатурном звучнику скривеном у ушном каналу сарадника. Систем је успешно тестиран у Лас Вегасу у јуну 1961. године, али хардверски проблеми са жицама звучника спречили су да се користе изван тестова. Ово није рачунар који се може носити, јер се није могао поново користити у току употребе; то је био пример хардверскi специфичног задатка. Овај рад се чувао тајно док се први пут не помиње у Торповој књизи „Победи дилера“ (одломци) 1966., а касније објављен детаљно 1969.
1970-е
Седамдесетих година 20. века дошло је до пораста специјалних уређаја за одређивање времена, слично онима из 1960-их, као што су уређаји за предвиђање рулета који користе технологију нове генерације. Конкретно, група позната под називом Јудимоник ентерпразес је користила CMOS 6502 микропроцесор са 5К РАМ-а како би направио рачунар који би стојао у ципели са радио-комуникацијом између онога који прати и обрађује примљене податке и онога ко се клади
Још један рани носиви систем био је телескопски прслук за слепе, који је објавио К.К. Колинс 1977. године, који је претворио слике у квадратну тактичку решетку од 1024 тачака на прслуку. На крају потрошача, 1977. такође је уочио HP-01 алгебарски сат за рачунање од стране Хјулет-Пакарда.
1980-е Током 1980-их дошло је до пораста носивих рачунара опште намене који су одговарали модерној дефиницији "рачунара" тиме што су надмашивали хардвер специфичних намена ради уређаја општије намене (репрограмабилиних уређаја). Стив Ман је 1981. дизајнирао и изградио мултимедијални рачунар уграђен у ранац заснован на микропроцесору MOS 6502 који је поседовао текстуалне, графичке и видео могућности (камеру и друге фотографске системе). Ман је постао активан пионир у пољу носивих рачунара, и посебно познат по својој изградњи носивве бежичне веб-камере 1994. године, што је био први пример Лифелог-овања
Сеико Епсон је објавио РЦ-20 Зглобни Рачунар 1984. Био је то рани паметни сат, који је покретао рачунар на чипу.
Мада није био технички носив, 1986. Стив Робертс је саградио Винебико-II, лежећи бицикл са рачунаром и акордном тастатуром. Ово је био Робертсов први приступ номадском рачунарству који му је омогућио да куца док вози.
Рифлекшон Текнолоџи је 1989. промовисао Прајвет Ај приказ ношен на глави, који скенира вертикални низ ЛЕД лампи дуж визуелног поља користећи вибрирајуће огледало. Овај приказ је изазвао неколико хобистичких и истражних носивих рачунара, попут Џералд Мегвајеров ИБМ / Колумбија Студентске Електронске Свеске () појасни рачунар Дага Плата и ВуМан 1 Карнеги-Мелон универзитета
Студентска електронска свеска се састојала од Прајвет Аја, Тошибиних АИX рачунара без диска, система за улаз заснованог на стилусу и виртуалној тастатури. Користила је ДССС радио везе за пружање свих услуга заснованих на ТЦП/ИП протоколу, укључујући и НФС датотечни систем и X11, који су сви радили у Андреw Пројецт окружењу.
Појасни рачунар () је користио Аџенда рачунар на длану као акордну тастатуру повезану за појас и флопи диск од 1,44 MB. Касније верзије су укључивале и додатну опрему од Парк Инџиниринга. Систем се први пут појавио на Изложби лаптопова и палмтопова 16. априла 1991.
ВуМан 1 је развијен као део летњег курса на Карнеги Мелон истражног центра за инжењерски дизајн, и био је намењен за прегледање архитектонских нацрта. Улаз је радио кроз јединицу од три дугмета ношену на појасу, а излаз кроз Прајвет Ај. Централна управљачка јединица била је 8 MHz 80188 процесор за 0,5 MB РОМ.
1990-e мини|усправно|Timex Datalink USB Dres izdanje za Invejžon видео игром. круна сата (icontro) може се померати како би се бранитељ мицао лефо десно а Start/Split дугме на 6 сати је команда за паљбу. 1993., Прајват Ај употребљен је у Тад Старнеровом носивом рачунару, заснованом на Платовом систему и изграђеном на комплету Парк Ентерпрајзеса, Прајват Ај дисплеју позајмљеном од Девона Шона Меккалоа, и са Твидлер акордном тастатуром произведеном од стране ХендиКија. Много итерација касније овај систем је постао МИТ "Tin Lizi" носиви рачунарски дизајн, а Старнер је постао један од оснивача МИТ пројекта за носиво рачунарство. У 1993-ој је такође изашао систем проширене стварности Универзитета Колумбије KARMA (). Корисници би носили Прајват Ај дисплеј преко једног ока, што би давало ефекат преклапања када би се свет посматрао са оба ока отворена. КАРМА би приказала жичане моделе и упутства о одржавању преко било чега што се поправљало. На приме, жичани модели преко ласерског штампача би објаснили како заменити тацну за папир. Систем је користио сензоре прикачене на предмете у физичком свету да одреди њихов положај, и цео систем је радио привезан на десктоп рачунар.