Ивкова слава је приповетка српског писца Стевана Сремца, настала за време његовог учитељског службовања у Нишу у последњој деценији 19. века. Први пут је објављена у посебној књизи јула 1895. године, а као адаптирана позоришна представа први пут је приказана у нишком хотелу „Европа”. 1896. године.Димитрије Миленковић, (2017) Стеван Сремац и стари Ниш. Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш
Након што су Драгомир Брзак и аутор приповетке Стевана Сремца 26. новембра 1900. година Ивкову славу, користећи музику Стевана Мокрањца, адаптирали за приказивање у позоришту под називом „Ивкова слава — Слика из нишкога живота у пет чинова с певањем”,Станиша Војиновић. Поговор у: Драгомир Брзак, Стеван Сремац, „Ивкова слава — Слика из нишкога живота у пет чинова с певањем” Музеј позоришне уметности Србије, Београд (2011). стр. 212-215. представа ће безброј пута бити извођена, а и данас се изводи, на многим позоришним сценама широм Србије и шире, а доживела је и неколико филмских екранизација. Сремац, пишући ову приповетку пре више од 120 година, није ни слутио да ће ова прича (сведена на анегдоту) о пријатељима и једном непознатом госту и председнику општине, „славном другу за друштво”, да надживи деценије баш због те необичне радње. За живота у првом реду, Сремац је веровао да популарности његове „Ивкове славе” доприноси снажна глумачка личност Илије Станојевића Чиче, али да то није тако показало је време кроз бројне креације других српских врхунских уметника и позоришних колектива.
О аутору
мини|Стеван Сремац Стеван Сремац, који је рођен у Сенти у Бачкој, студирао је у Београду, где је завршио Историјско-филолошки одсек на Великој школи.Временом је живећи у Београду, Нишу, Пироту и другим српским градовима сазревао као професор и књижевник и тако постао један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца.
Стицајем околности Сремац ће свој живот и креативне моћи највише посветити граду који је упознао као добровољац у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године. Наиме Сремчев први сусрет са градом Нишом био је драматичан и замало кобан. Када је у току 1876. прекинуо студије укључио се као учесник добровољац у Српско-турском рату 1876–1877. године, у чувеној „Ђачкој батерији”, коју је предводио песник Милан Кујунџић Абердар. Према запису Сретена Пашића,
Као професор нишке гимназије, оснивач прва читаоница за грађане и позоришта, у новоослобођеном крају старе Србије Сремац је заволео патријархални живот у Нишу. У њему и о њему ће касније написати скоро сва своја вреднија литерарна дела. Овај град ће постати и остати Сремчева трајна књижевничка инспирација. А у том постосманлијском Нишу, тек изашлом из културне и економске беде, Стеван Сремац је помно пратио и – бележио.
Колику је популарност Стевану Сремцу као писцу донело то сликање људи и живота старога Ниша, у време када су се појављивала његова дела „Ивкова слава”, „Зона Замфирова”, „Ибиш-ага” и друга, а и знатно потом, сведочи овај суд критичара Јована Скерлића:
Услови у којима је настала приповетка мини|Ниш у време настанка приповетке После ослобођења Ниша од Османлија 1878. године град је ушао у састав Кнежевине Србије и доста брзо почео да мења свој лик. Почиње нови, богатији и интензивнији живот Ниша. Старе српске куће са доксатима, ћепенке и тесне сокаке замењују нова здања и широке улице. Само годину дана после ослобођења град добија гимназију, прву средњу и учитељску школу. Већ следеће школске године, када се у Гимназију уписује и други разред, у Ниш је са новом генерацијом средњошколаца стигао професор Стеван Сремац (25. септембар 1879. године) са тек навршених 24 године живота. Иако млад за њим су остале године ратовања и напорно учење на Високој школи. Пошто је било мало предавача, Стеван Сремац је морао да предаје и географију, цртање и краснопис.
мини|десно|Стара зграда гимназије у Нишу у којој је Сремац радио као професор, док је стварао приповетку Ивкова слава Обревши се у новом граду Стеван Сремац је успео да сагледа један такав град, на раскршћу између два времена, онај посебан „колорит” са много локалне боје, тај, како Јован Скерлић каже „комад живописног, егзотичног Истока, где су се стари живот, старе идеје сачувале у свој својој снази” – који је Сремцу као будућем писцу пружи изузетне доживљаје, посебно када се зна Сремчева романтичарска природа. Оно што је започео у рату као добровољац, могао је да настави у новим условима у овом граду. „Најзад је то био и акт искреног родољубља, а истовремено и задовољавао дубоке интимне разлоге Сремчеве природе.”
Како је време пролазило своју пажњу и креативне моћи, боравећи у Нишу Сремац ће посветити „богатом” животу града, људима и обичајима у њему. И управо оно што је Београд изгубио када је престао да буде „капија старог, чаробног Истока”, Стеван Сремац је налазио у Нишу. Брзо је он заволео оне Нишлије за које је „живот забава”, који су више од свега желели славе и тефериче, тај стари град у којем су куће светле и чисте, а у њима се „беле зидови, жути се липовина на долапима као лимун, а шарене се ћилимови по миндерлуцима и по поду”.
Сремцу је тај истргнути делић градског пејзажа, који је приказао у својим приповеткама помагао да се домогне људских срца и да их што верније прикаже, од њиховог језика до онога шта се збива у њиховом срцу. Тако је настала и „Ивкова слава”, а касније и Зона Замфирова, као истргнути делић, о обичајима и животу грађана у послератном Нишу. О том Сремчевом преливању, слика из свакодневног живота Ниша у књижевно дело, записује Душан Поповић,
Како је настала приповетка? мини|Спомен обележје Стевану Сремцу и његовом главном јунаку из „Ивкове славе”, легендарном „Калчи” дело вајара Фелкера на улазу у Копитареву улицу Стеван Сремац се није женио. Живот је проводио у малим приземним кућама старог Ниша где је проналазио собу која би му највише одговарала. Остало је записано да је најдуже становао у једној малој кући поред парка на кеју крај Нишаве, у стану неке Николете. У том стану приповетка је највероватније настала тако што је Стеван Сремац, са доксата Николетине куће, прво пратио ток славе једног нишког виђенијег занатлије и домаћина Живка. Потом је Сремац у ову „литерарну потку” удахнуо нови живот, посебно „весело живување” и тродневно светковање гостију јорганџије Живка, који је у популарном делу остао без оног слова „Ж” и заувек постао Ивко, изазивало је велику пажњу.
Сремац је основу за ову приповетку, пронашао у изворном животу Ниша оног времена, и причу је градио на основу аутентичних догађаја. И бројни ликови који су описани у овом делу јесу личности који су заиста постојале. О томе је посведочила и Ивкова, односно Живкова жена, по Сремцу Кева, а у стварном животу Дика, 1932. године новинару Политике Стојану Стојиљковићу, „па тако са великом сигурношћу можемо тврдити да су и остали ликови у Ивковој слави, заиста и живели у Нишу”.
Ова прича (сведена на анегдоту) говори о пријатељима и једном непознатом госту, који на слави заборављају на грађански ред и настављају да славе и у томе прелазе сваку меру, тако да домаћин одлази да их тужи и самом председнику општине. Међутим и сам председник, „славан друг за друштво”, искористио је прилику да им се прикључи, и слављу никад краја...
Пишући „Ивкову славу”, Сремац је, из разумљивих разлога, приличан број имена променио, јер је:
Како је Сремац променио имена главним протагонистима Ивкове славе, тако је изменио и славу домаћина, па је уместо зимског Светог Јована, коју је славио Живко Мијалковић, своју причу везао за пролећну славу Ђурђевдан.МИТИЋ, Милунка. „Нишлије у Ивковој слави.“ Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање, Центар за нучна истраживања САНУ Универзитета у Нишу, Студијска група за српски језик и књижевност Филозофског факултета, Ниш, 1997, стр. 201 Пишући приповетку у ликовима Ивка, Курјака, Смука, Калче и више других, Сремац је успевао да открије специфичне особине, понеку притајену црту која аналитичком Сремчевом оку није могла да измакне. Познати као „ђувечкардаши”, ови Сремчеви јунаци, и у самом свом имену, крили су понеку од својих особина. Смук је тако „славна испичутура”, али коју нико никада није видео пијана да се клати по сокацима Ниша, Курјак је Сремцу остао у сећању по томе што је умео да направи ђувеч, ћевап, аласку чорбу и јанију на свој начин, али тако да је човек и незван са апетитом могао јести. Ивко је, све „као у шали”, умео да оцрни човека и да изложи подсмеху Калча, чувени „ловџија”, кроз своје приче, за које су сви знали да су „л’жовне”, али су их пажљиво слушали, израстао је у својеврсног јунака, његова снажна и жива машта давала је причама посебну чар. Ниже се галерија чорбаџија и ’аџија, и – жена, оних што се „врћу из Бању… у шамију до очи”, девојке које знају за девојачко „срамување” и за којима сви морају да се окрену. Према мишљењу Видосаве Николић - Стојанчевић, Сремац је у овом и другим својим делима указао на основне елементе трансформације менталитета не само варошке (у овом случају нишке) него и сеоске средине на српском етничком простору и у његово време... И зато се може сматрати да је ово Сремчева дело драгоцено и за етнолингвистичка проучавања и за социолингвистичка испитивања.В. Стојанчевић, Стеван Сремац о етно-психичким карактеристикама и менталитету људи наших крајева, у: ГЕИ САНУ, књ. 30, Београд, 1981, 19–40.
О рушењу „Ивкове” куће је извештено у августу 1938."Политика", 21. авг. 1938, стр. 20
Радња приповетке У Ивковој слави наративни заплет је изграђен на шаљивој епизоди из живота старог Ниша, о томе како су „ђувеч-кардаши“, иначе пријатељи домаћина, Калча, Курјак и Смук три дана славили Ђурђевдан у кући њиховог побратима Ивка јорганџије.
Они су у Ивковој кући и дворишту прослављали славу онако како се слава у Нишу никад није до тада славила, знатно дуже него што је обичај. И знатно бучније и бахатије, него што је славски ред. У присуству незваног госта, циганске музике, и уз погледа радозналих комшија.
А у тих неколико дана славља изродиле су се и две љубавне приче Светислава и Маријоле, те Сике и Курјака, праћене разноврсном дигресијом проистеклом из приказа бројних догађаја: највише Калчиних ловџијских исповести, али и приповедања о томе како су се бринули међусобно побратими о здрављу, како су се лечили, затим о њиховом „акционарском друштву за експлоатацију блага“ и слично.
Тек на интервенцију власти (председника нишке општине, коме се за помоћ обрадио Ивко), напокон су напустили кућу распамећеног и увређеног домаћина Ивка.
Прво објављивање приповетке и пратеће реакције мини|За драматизовану верзију приповетка „Ивкова слава”, Сремац је ангажовао Стевана Мокрањца да напише музику Први пут приповетка Ивкова слава је објављена у посебној књизи јула 1895. године. Од тога дана она је једна од наших најчитанијих књига. Слободан Јовановић о томе сведочи:
Књига је од критике до читалаца дочекана са пажњом и Стеван Сремац је скоро преко ноћи у Краљевини Србији нашао у жижи интересовања. Славу приповетке „Ивкова слава” умањиће тек појава „Коштане” Боре Станковића.
Након што је приповетка доживела успех код публике, након првих „импровизованих” драматизација других аутора, Стеван Сремац је са једним драмским писцем (Драгомиром Брзаком) написао своју верзију драматизације приповетка „Ивкова слава”, ангажујући Стевана Мокрањца да напише музику.
По мишљењу критике драматургија приповетка је претрпела значајне измене, које се пре свега односе на лик (Ж)Ивка који је потиснут у позадину, осиромашивањем његове улоге, и свођењем на статичну фигуру. Тако је један добро изнијансиран лик из приповетке, у потпуности био изгубљен у драматизацији. Сремац је након ових критика донекле исправио и ублажио своју драматизацију али и те поправке представу нису учиниле популарнијом.