мини|Вилијам Шутер, портрет Вилијама Вордсворта, 1798. Први познати портрет Вордсворта, насликан исте године када је он написао прву верзију Песама о Луси. Песме о Луси () низ је од пет песама које је написао енглески романтичарски песник Вилијам Вордсворт (1770–1850) између 1798. и 1801. године. Све осим једне су објављене током 1800. године, у другом издању Лирских балада. Написане у сарадњи са Семјуелом Тејлором Колриџом, Лирске баладе су уједно и једно од најзначајнијих издања и прекретница у раном енглеском романтичарском покрету."The Cornell Wordsworth Collection". Cornell University. Retrieved on 13 February 2009. У Песмама о Луси, Вордсворт је желео да напише изворну енглеску поезију и да у њу унесе апстрактне идеале лепоте, природе, љубави, жудње и смрти.

Песме су написане у кратком периоду док је песник живео у Немачкој. Иако се песме појединачно баве разноврсним темама, као песме све се усредсређују на песникову чежњу за дружењем са пријатељем Колриџом, који је остао у Енглеској, и све већу нетрпељивост према његовој сестри Дороти, која је путовала са њим у иностранство. Вордсворт испитује песникову неузвраћену љубав према идеализованом лику Луси, енглеској девојци која је умрла млада. Тема њене смрти је веома оптеретила песника у овим песмама и прожела песме меланхоличним, тужним тоном. Међу ученим људима се дуго расправљало о томе да ли је Луси била стварна девојка или само плод песникове маште. Уопштено говорећи, Вордсворт никада није открио детаље о њеном пореклу или идентитету. Неки научници  сматрају да је лик Луси базиран на личности његове сестре Дороти, а неки је виде као мешавину стварног и измишљеног лика. Већина критичара се слаже да је она суштински књижевно средство помоћу кога је песник стварао, промишљао и којим се изражавао.

„Песме о Луси“ се састоје од „Чудне су ме спопадале страсти“, „Становала је где нема стаза“, „Међу странцима сам путовао“, „Три лета је расла од сунца и воде“, „На дух ми сан је ставио печат“. Иако су у модерним антологијама поезије представљане као серијал песама, Вордсворт их није груписао нити тражио да се објављују заједно и по неком задатом редоследу. Он је ове песме описао као „експерименталне“ у  предговору оба издања Лирских балада, из 1798. и 1800, и у периоду између 1798. и 1799. их знатно ревидирао, изменивши тематски фокус у њима. Тек су после његове смрти 1850. критичари и издавачи почели да третирају ове песме као учвршћену групу; од тада су у антологијама ове песме углавном представљене као једна целина.

Позадина

Лирске баладе

мини|Насловна страна првог издања Лирских балада 1798. Вордсворт и Семјуел Тејлор Колриџ заједнички објављују Лирске баладе, и још неколико других песама, збирку стихова које су њих двојица засебно написали. Књига је постала веома популарна и објављена је масовно; генерално се сматра гласником покрета романтизма у енглеској књижевности.Gilbert; Allen; and Clark 1962, 198 У њој, Вордсворту је циљ да користи свакодневни језик у својим композицијама, qtd in 5, како је наведено у предговору издању из 1802, и да притом тај језик обоји тоновима маште како би обичне ствари читаоцу биле представљене у необичном светлу.

Сусрет два песника поставио је темеље интензивног и дубоког пријатељства, делимично заснованог на заједничком презиру за вештачку дикцију поезије тога доба. Почевши од 1797. године, њих двојица су живели близу један другог у Самерсету, што је учврстило њихово пријатељство. Вордсворт је веровао да је његов живот пре сусрета са Колриџом био једноличан и незанимљив, и да његова поезија није много значила. Колриџ је утицао на Вордсворта, а његова похвала и подстицај инспирисали су Вордсворта да обилато пише. Дороти, Вордсвортова сестра, у писму из марта 1798. године говори о Колриџовом утицају на њеног брата: „Његове способности се свакодневно проширују, он саставља поезију са много више лакоће него раније, посебно у погледу механизма писања, а идеје му долазе брже него што их може изразити. “Са својом новом инспирацијом, Вордсворт је веровао да може писати поезију која се може поредити са поезијом Џона Милтона. Он и Колриџ планирају да сарађују, али никада нису кренули даље од међусобно размењених предлога и дописа.

Када је Вордсворту истекао уговор о најму Куће Олфокстон, двојица пријатеља су добила прилику да живе заједно. Они су осмислили план да се настане у Немачкој са Дороти и Колриџовом супругом Саром. Иако су живели заједно у Хамбургу кратко време, град је био прескуп за њихове буџете. Колриџ је ускоро пронашао смештај у граду Рацебургу у Шлезвиг-Холштајну, који је био јефтинији, а ипак друштвено живахан. Међутим, осиромашени Вордсворт није могао да приушти да прати Колриџа нити да обезбеди живот себи и својој сестри у Хамбургу; па су се због тога преселили у Гослар, у немачкој Доњој Саксонији.

Одвајање од Колриџа мини|Семјуел Тејлор Колриџ Између октобра 1798. и фебруара 1799, Вордсворт је радио на првом нацрту „Песме о Луси“, уз бројне друге стихове. Колриџ тек треба да се придружи брату и сестри у Немачкој, а Вордсвортово одвајање од пријатеља води га ка депресији. Три месеца након њиховог растанка, Вордсворт завршава прве од „Песама о Луси“: "Чудне су ме спопадале страсти", "Становала је где нема стаза", и " На дух ми сан је ставио печат". Оне су се први пут појавиле у писму за  Колриџа децембра 1798, у којем је Вордсворт написао да су "Становала је где нема стаза" и "Чудне су ме спопадале страсти"„ римоване песмице које ће вас, надам се, забавити“. Вордсворт  је окарактерисао песме на овај начин како би ублажио разочарање које би Колриџ можда осетио кад прими ове две песме уместо обећаног троделног филозофског епа Пустињак.

Вордсвортова завист процурила  је у његовим писмима када је описивао Колриџа и његове нове пријатеље као привилеговане доколичаре који могу причати и причати цели дан. Иако је Вордсворт тражио емотивну подршку од своје сестре, њихов однос је остао напет током целог боравка у Немачкој. Одвојен од својих пријатеља и присиљен да живи искључиво у друштву сестре, Вордсворт је користио „Песме о Луси“ да би дао одушка својим осећањима.

Лусин идентитет Вордсворт није открио инспирацију за лик Луси, и током година тема је изазвала разне спекулације међу историчарима књижевности. note 1 Мало биографских података се може извући из песама – тешко је одредити чак и Лусине године. Средином 19. века, Томас де Квинси (1785-1859), аутор и пријатељ, написао је да је песник „увек сачувао мистериозну тишину на тему „Луси“, у више наврата је алудирао или апострофирао у својим песмама, а ја сам чуо, из гласина што су их ширили људи Хоксхеда, неке гомиле трагичних прича, које би, на крају крајева, могле да буду празна полубајка, танак и временом обогаћен материјал“.De Quincey 1839, 247

Критичар Херберт Хартман верује да је Лусино име узето као „опште нео-аркадијско место“ и тврди да она није ни осмишљена да би представљала неку стварну особу. По мишљењу једног Вордсвортовог биографа, Мери Мурмен (1906-1994), „идентитет“ Луси је дуги низ година представљао проблем критичарима. Али, Вордсворт је песник пре него што је биограф, и ни Луси нити њена кућа, нити његов однос са њом нису нужно у стриктном смислу историјски. Ипак, као што су Лирске баладе све биле „утемељене на чињеници“ на неки начин, и као што је Вордсвортов ум био у суштини фактички, било би исхитрено рећи да је Луси потпуно измишљена. мини|В. Кроубент, 1907, портрет Дороти Вордсворт из каснијег периода живота (нацрт са фотографије Мурмен указује на то да Луси може да представља Вордсвортово романтично интересовање за  Мери Хачинсон, али се пита зашто би она била представљена као неко ко је умро. Могуће је да је Вордсворт мислио на Маргарет Хачинсон, Мерину сестру која је умрла. Међутим, нема доказа да је песник волео било кога од Хачинсонових осим Мери. Већа вероватноћа је да је Маргаретина смрт утицала на стварање песама, али није представљала основ за лик Луси.

Године 1980, Хантер Дејвис тврдио је да су песме написане за песникову сестру Дороти, али је такође сматрао да је алузија на Дороти код Луси „бизарна“. Пре њега, књижевни критичар Ричард Матлак је покушао да објасни везу између Луси и Дороти, и написао је да Дороти представља финансијски терет Вордсворта, који је утицао на његово присилно одвајање од Колриџа. Вордсворт, депресиван због одвајања од свог пријатеља, у овом тумачењу, изражава како своју љубав према сестри, тако и фантазије о томе да ће остати без ње.

Кроз песме, нараторова мешавина туге и антипатије прати порицање и кривицу; његово негирање везе Луси-Дороти и недостатак наративне одговорности за Лусину смрт дозвољавају му да побегне од преиспитивања своје жеље за смрћу сестре. Након што је Вордсворт започео „Песме о Луси“, Колриџ је написао: „Пре неколико месеци, Вордсворт ми је пренео један врло узвишени епитаф / да ли је утемељен у стварности, не могу рећи.“- Вероватно је у неким мрачним стањима свести замишљао тренутак у ком би његова сестра могла да умре., qtd in 464 Међутим, могуће је да се Вордсворт једноставно плашио њене смрти и да то није желео, чак ни подсвесно.

Размишљајући о значењу и вредности Лусиног идентитета, песник, есејиста и књижевни критичар Фредерик Мајерс (1843-1901) у 19. веку је запазио:

Овде се ради о томе да је успомена на неку емоцију код њега подстакла стихове о„Луси“. О историји те емоције он нам није ништа рекао; стога избегавам да се распитујем о томе, па чак и да спекулишем. Да се песник у датом случају понео часно, у то не сумњам; али ко је икад о таквим тајнама сазнао све исправно? и ко би уопште желео да сазна?  Најбоље је не дирати светилиште свих повређених срца и поштовати приватност не само живих него и мртвих. Ово су готово једине песме о којима Вордсворт у својим аутобиографским списима није ништа рекао.“

Књижевни стручњак Карл Кребер (1926-2009) тврди да „Луси поседује двоструко постојање: њено стварно, историјско постојање и њено идеализовано постојање у песниковом уму. У песми, Луси је стварна и идеализована, али њена стварност је релевантна само у оној мери у којој показује значај стварне девојке.“Хартмен има исти поглед: по његовом мишљењу, Луси је виђена „у потпуности кроз песников поглед, па овај модалитет може бити песников лични“, али затим он тврди да „она припада категорији духова који још увек морају постати људски...песник је описује као умирање у тачки у којој би она требало да постане људско биће.“ Књижевни историчар Кенет Џонсон закључује да је Луси створена као оличење Вордсвортове музе и да песме у целини представљају „позивање музе за коју се песник плаши да је умрла. Као епитафи, песме нису тужне – то је врло неприкладна реч да се опишу, већ усплахирено показују постојање свести о томе шта би такав губитак значио за говорника“.

Научник Џон Махони примећује да је за разумевање песама мање важно то да ли Луси има за циљ да представи Дороти, Мери или неког другог; битна је чињеница да она представља "скривено биће које изгледа да нема мане и које је само на свету. "Поред тога, она је представљена као безначајна у јавној сфери, али од крајњег значаја у приватној сфери; у "Три лета је расла од сунца и воде" то се манифестује кроз Лусино поређење са скривеним цветом и сјајном звездом. Ни Луси ни Вордсвортови други женски ликови „не постоје као независна самосвесна људска бића са умовима који су једнако способни као и песников“ и „ретко им је дозвољено да говоре за себе“.

Песме