мини|Атентат на цара Александра II (1881), који су организовали чланови револуционарне организације Народна воља. Народна воља () је била револуционарна политичка организација из 19. века у Руској Империји која је спроводила циљана убиства владиних званичника у циљу промовисања реформи у држави. Организција је себе прогласила популистичким покретом који је наследио народнике. Чинили су је углавном млади револуционарни социјалистички интелектуалци који су веровали у ефикасност тероризма

Историја Народна воља је настала у јесен 1879. поделом раније револуционарне организације зване Земља и воља. Заснована на тајном систему локалних, полунезависних ћелија која је координисао Извршни комитет, Народна воља је наставила да спроводи акте револуционарног насиља у покушају да изазове масовни устанак против царизма, што је кулминирало успешним убиством цара Александра II Романова у марту 1881, по чему је група највише упамћена.

Већи део филозофије организације је био испирисан Сергејем Нечајевим и заступником „пропаганде дела” Карла Пизаканеа. Народна воља је служила као инспирација и претходник другим револуционарним социјалистичким и анархистичким организацијама које су следиле, нарочито руској Социјалистичка револуционарна партији.

Народна воља никла је на традицијама и искуствима револуционарног покрета, који се у Русији развијао после ослобођења кметова 1861. године - руског јакобинизма и бланкизма, који су већином одржавали руски револуционари у изгнанству у Западној Европи (Александар Херцен, Петар Лавров, Михаил Бакуњин, Петар Ткачов, Петар Заичњевски, Сергеј Нечајев) преко својих часописа, који су у Русији растурани тајно, као забрањена литература. Била је то прва револуционарна организаација општеруског карактера. Само годину дана после настанка, имала је организације у свим већим градовима европског дела Русије. За разлику од дотадашњих независних тајних револуционарних група које су постојале у Русији од декабристичког устанка 1825, Народна воља имала је централизовано руководство, на челу са Извршним комитетом, који је управљао организацијама у унутрашњости, везама са иностранством и војном организацијом. Народна воља је напустила дотадашњу идеју народне револуције (коју револуционари треба само да подстакну) и оријентисала се на политичку борбу, на уништење руског самодржавља путем преврата који врши тајна револуционарна организација. У аутократској Русији, без слободе штампе, говора и окупљања, терор је био главно и једино доступно средство политичке борбе.

Убиство цара Александра II После низа атентата на представнике власти, политичких процеса, извршења смртних казни над револуционарима, терор се претворио у друштвену заразу. Након дугих и опсежних припрема, 1. марта 1881. године, извршен је и атентат на самог цара Александра II. На убиство цара, народ није одговорио устанком, како су револуционари очекивали. Извршни комитет упутио је писмо новом цару, Александру III, у коме је, за прелазак са револуционарног на миран политички рад, поставио два услова: амнестију свих политичких затвореника и слободне изборе за народно представништво које треба да одлучи о форми државног и друштвеног уређења. До одлука народног представништва, треба дозволити слободу штампе, слободу говора и окупљања, слободу изборних програма. Извршни комитет Народне воље упозорио је Александра III да пред њим стоје два пута: реформа или револуција. Постојала је нада да ће Александар III кренути линијом уступака и да ће, пре свега, дати земљи устав и политичке слободе.

Међутим, после атентата на Александра II дошло је до реакције и нових репресалија. Од 26. до 29. марта 1881. одржано је суђење народовољцима оптуженим за убиство цара (Жељабов, Софија Перовскаја, Кибаљчич, Гељфман, Михајлов, Русаков), које је добило широк публицитет и изван Русије. Са оптуженичке клупе, народовољци су оптужили режим да је, забранивши мирну демократску пропаганду у народу, присилио руску интелигенцију на терор. Храбро држање народовољаца на суду и њихова погубљења (посебно Софије Перовске, пореклом из најстаријег племства, прве жене у Русији над којом је извршена смртна казна) подигла су углед револуционара у јавности, нарочито у иностранству. Међутим, реакција власти потпуно је разбила револуционарну организацију: 18 чланова Извршног комитета ухапшено је пре и после атентата, двоје је емигрирало, а последњи, Вера Фигнер, укапшена је издајом крајем 1883. и осуђена на смрт, која је преиначена у 20 година тамнице. Једна од последњих организација Народне воље, коју је предводио Лењинов брат Александар Уљанов, уништена је крајем 1886.

Истакнути чланови

Вера Засулич, прва руска атентаторка, 1878. ранила гувернера Петрограда. Софија Перовскаја, члан Извршног комитета, пореклом из најстаријег племства, прва жене у Русији над којом је извршена смртна казна. Вера Фигнер, члан Извршног комитета Народне воље, ухапшена 1883. и осуђена на смрт, провела у затвору двадесет година (1884-1904). Александар Уљанов, Лењинов старији брат, ухапшен 1886. и погубљен због припремања атентата на цара Александра III.

Напомене

Референце

Категорија:Историја Русије у новом веку