мини|десно|300п|Манастир Хиландар у коме је у 12. веку зачето лечење у српским манастирима Лечење у српским манстирима у српској националној традицији, у зависности од духовног и физичког стања религиозне индивидуе, чести је облик тражења „спаса” за многе болести и душевна стања, јер су нудили надрационално веровање и колективни ритуал који је водио до очишћења човека. Религија, односно цркве и манастири, овог пута нуде низ награда и казни у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела. Српска православна црква, као „домаћин и посредник” између човека и Бога, тако је постала одређена одговарајућим конфесионалним сличностима. А често уз традиционалну конфесионалост ишло је и сујеверје „као начин прихватања света" или „животни стил”, али и као израз и плод друштвене зависности у одређеној дефиницији времена.Esad Ćimić: Beograd (1984). .

У ритуалним молитвама, и другим садржајима за оздрављење под манастирским сводовима православне цркве, доминира хришћанска религиозност која се ипак издигла изнад паганских схватања здравља и болести. А да би што већем броју болесних у право време помогло монаштво у манастирима позива и тврди да су врата свих светиња отворена увек, без обзира на доба дана или ноћи, за све оне који преко исцељења трагају за сопственим опстанком. Потрага за излечењем у манастиру Човек, као људска и интелектуална јединка, често без обзира на временску дистанцу трага за Богом. Тако се развио сакрални модел бриге за здравље (који доминира током многих векова), и који човека схвата наглашено холистички. У том контексту здравље се посматра као плод правилног начина живљења. Човек је здрав кад живи у складу са природним ритмовима, у складу с другима, а посебно с Богом или боговима. Док се, болест доживљава као раскид односа са природом, са друштвеном околином и духовним светом. Лечење је, дакле, према таквом моделу засновано на истовременој примени традиционалних лекова, али и религиозних а каткад и магијских обреда.Nikola BIŽACA, Zdravlje i bolest u aktualnom kontekstu dijaloškog odnosa među religijama, u: Kršćanstvo i zdravlje: Zbornik radova međunarodnog znanstvenog skupa Split, 20-21- октобра 2005, Crkva u svijetu, Split, 2006.. . Сакрални модел је присутан у свим великим цивилизацијама у прошлости прожетима религијом, по чему нису биле изутак и српске земље.Nikola BIŽACA, Zdravlje i bolest u aktualnom kontekstu dijaloškog odnosa među religijama, u: Kršćanstvo i zdravlje. .

Ово је врло честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Међутим човеков ум је веома често склон да свесно одбацује Бога, а истовремено га несвесно призива. Величина овог јаза у сваком случају зависи од тренутног менталног и физичког стања у телу неке особе. То значи да је дозивање Бога условљено здравственим стањсем човека, и слично је оном народном предању (пословици) по којој је здравље највеће богатство, и за њега све треба учинити како би га стекли. Доведен у систуацију да почиње да губи, или је добрим делом изгубио, ово цивилизацијско исконско богатсво -здравље, човек се окреће у свим правцима и често у паничном страху тражи помоћ. Ти путеви трагања су разноврсни и умногоме зависе од великог броја фактора. Један од њих у трагању за здрављем као највећим богатством води утабаним стазама према хришћанским црквама и манастирима које су у српској традицији старе таман толико колико и старост самог храма.

Најчешће, у српској народној култури, традиција лечења боллесника се врши комбинованим методама, од стручно медицинских па све до најразноврснијих алтернативних метода. У зависности од степена развијености људске свести и самосвести, код појединац доминира једнан или другп средство са заједничким циљем. На овај начин, човек је проналазио своју улогу и обогаћивао животно знање о месту појединца у читавом универзуму.

Улога манастира у лечењу Улогу манастира у лечењу и, пре свега, очувању постојећег доброг здравственог стања, прикрива само по себи дубоку поруку засновану на чувеној народној пословици: „Боље је спречити него лечити”. При томе треба имати у виду да је од доласка Светог Саве на чело цркве, Српска православна црква временом незванично одбацила све алтернативне и ненаучне методе здравствене заштите, и на тај начин омогућила монасима да сами одлуче о начину лечења. Као оштар противник надрилекарства, Сава је све више јачао и улогу државе на очувању и унапређењу здравља, па је тако његовим залагањем настао већи број прописа који су ограничавали употребу магијских ритуала и враџбина у лечењу становништва. У том смислу специјалним правилима (типик) одређене су дужности и задаци ових институција цркве од социјалне заштите до медицинске неге, готово идентична савременом приступу социјалне медицине у заштити здравља у Европи тога времена.Račević M. Sveti Sava - veličina i prilike. XXII Timočki medicinski dani, Donji Milanovac, 2003.

Вођена принципима још из периода прихватања хришћанства српска манастирска медицина стварана је по угледу на византијску, у којој се моштима светитеља приписивала велика исцељска моћ, због чега су они уживали велико поштовање и имали велику драгоценост. Изграђујући и уобличавајући духовни и културни живот српског друштва, свештенство је истовремено изграђивало и уобличавало себе. Како је свим облицима друштвеног живота средњег века српска хришћанска црква давала своје обележје, тако се њен утицај и те како осећао и у медицини.

Хришћанска медицина у начелу догматска у почетку је претпостављала лечење душе над лечењем тела, што је имало директне последице на развој и напредак медицине. Заговарајући превасходно куративни приступ оболелом, потискивала је превентивни облик медицине. Међутим временом представници Српске православне цркве, као и целокупно свештенство и монаси, мењају мишљење и врло често заговарају и изражавају свој став и тумаче своје схватања да особа мора размишљати о свом здрављу, као и општем напретку и срећи на време, док још не постоји проблем. Праведним делима садржаним у Старом и Новом завету човек на једноставан и неоптерећујући начин „обезбеђује” своје и здравље својих најдражих. Тиме је у молитвама под манастирским сводовима била присутна хришћанска религиозност која се далеко издигла изнад паганских перцепција о здрављу и болести.B. Pavlović. Od praistorije do savremene medicinske nauke. Muzej Srpskog lekarskog društva, Beograd, Srbija i Crna Gora. Letopis Studeničke akademije. Sremska Kamenica, 2003. А колико се лечење у манастирима издигло говори манастирска болница, откривена пре неколико година, приликом археолошких ископавања на локалитету манастира Светог Георгија у Дабру, касније познатог као манастир Ораховица у Мажићима, смештеног на левој обали Лима. Реч је о манастиру који је већ почетком 13. века био угледно и важно монашко средиште српске државе, а касније је имао бурну историју, па је 1732. године био сасвим порушен. У њему су спас за своје болести нашли многи болесници са простора Србије и шире.

Народна воровања и обичаји везани за лечење у српском манастиру

Молитве за болеснике

Тропар (глас 4.)

Ти си, Христе, једини брзи заступник; скоре посете вишње удостој напаћеног слугу Твога (име) , и избави га од немоћи и горких болести; и подигни га да Ти поје и непрестано слави Тебе, молитвама Богородице, Једини Човекољубче.

Кондак (глас 2.)

Као што си некада, Спасе, Петрову ташту подигао и раслабљеног кога на одру носијаху исцелио, тако и сада, Милостиви, посети и исцели овог страдалника који на одру болести лежи и жалац ране смртне подноси.

Јер си Ти Једини немоћи и болести рода нашега понео, и све си кадар учинити, као Многомилостиви.

Молитва

Владару, Сведржитељу, Свети Царе, Који кажњаваш и не погубљујеш, Који клонуле подижеш и пале усправљаш, и телесне патње људске на добро управљаш: молимо Ти се, Боже наш, слугу Твога (име) , који у немоћи пребива, милошћу Својом посети, опрости му свако сагрешење вољно и невољно. О, Господе, ниспошљи исцељујући силу Своју с небеса, дотакни се тела његовог, жар грознице угаси, укроти бол и сваку немоћ притајену, буди лекар слузи твоме (име) , подигни га из постеље болести и са одра тескобе његове читавог и свесавршеног: подари га Цркви твојој да Ти у добру угађа и чини вољу Твоју. Јер је Твоје да нас милујеш и спасаваш, Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. ПРАВОСЛАВНИ КАНОНИК,ПРАВОСЛАВНИ КАНОНИК, издаје манастир Денковац, 2004. с благословом Епископа шумадијског Господина Јована Када се болест манифестује и када човек постане свестан њеног присуства, а лечење безуспешно, болесник, као и његова ужа породица одлазе у разне манастире за које по сопственом сазнању верују да су најефикаснији и траже помоћ. А та помоћ се огледала у молитвама, приношењу дарова, освештавању хране и предмета итд: Читање молитва за оздрављење Док свештено лице чита молитву, болесник стално понавља речи „своје молитве”, садржане у жељи оздрављења.

Ако с емолитве спрове у току медицинске терапије, молитве па и магијске радње имају за циљ да једни друге допуне и појачају снагу деловања све до коначног циља, излечења или добијања потомства, ако се ради о лечењу неплодности.

У многим рецептима за излечење, народни лекари, па и поједини лекари народни лекари, тражили су од болесних и читање молитава као што су Pater Noster и Ave Maria и разне друге молитве упућене светитељима, и употребу различитих бајалица и амајлија, у зависности од тежине болести. Занимљив је и податак да је у Котору у време куге, 1526. године, извесни лекар Иван Меднић преписао болесном не само лекове које је лично направио већ и читање молитава упућених Богу и Св. Себастијану, заштитнику од ове опаке болести.Живковић, Валентина, „Култови светитеља заштитника од куге у Котору (XIV–XVI век)“, у: Историјски часопис, 58. .

По молитву болесна особа долази и више пута, што зависи од стања његовог здравља. Када дође до оздрављења, а сам болесник мисли да је дошло захваљујући молитви у манастиру, он настоји да и даље што је могуће чешће долази у њега из захвалности и са циљем да се болесно стање више не понови. Имућни у знак захвалности даривају манастир новом иконом, градњом конака или неке друге зграде у манастирској порти.

Приношење дарова за оздрављење Болесник приноси дарове углавном свецу коме је манастир посвећен. Приношење дара представља траг паганског обичаја жртвовања садржан у храни, стварима новцу, цвећу итд: Од хране се најчешће приноси уље, шећер, црвено вино, брашно, мед. Од ствари у највећем броју случајева заступљени су пешкири, чаршави, чарапе, кошуље, разна платна, женски ручни радови или пак нешто од дечјих одевних предмета. * Новац се даје у зависности од материјалне могућности верника. Цвеће, босиок плодови воћа (јабука и грожђе најчешће), разне гранчице лековитог чаја. На Ђурђевдан се снага босиока још више појачавала, тако да болесни баш на овај празник трагају за оздрављењем баш у манастирима. У циљу очувања здравља у цркве се уносе најчешће дренове и лескове гранчице. Са њима се ките иконе, а неке се након очитане молитве носе кући, када им се појачава заштитна улога. Верује се да овакве гранчице попут амајлије штите укућане како од болести, тако и од сваке друге несреће. Даровање икона мини|Богородица Тројеручица из Манастира Хиландар, једна је од моћних реликвија за коју се и дан данас сматра да помаже у лечењу свакојаких тегоба и болести, ако се додирне или пред њом читају молитве Куповина разних икона, стручне литературе, привезака у облику крста или са иконом Богородице или неког од светаца, представа су превентивног очувања здравља и општег позитивног стања у организму човека. За представу привеска у виду крста једино можемо рећи да представља амајлију коју је прихватила Српска православна црква. Освештавање хране и делова одеће у циљу лечења