300px|мини|Na nas utiču mnogi faktori koji ubrzavaju naš um jer se naša verovanja formiraju, evoluiraju i na kraju mogu promeniti. Taj proces promena verovanja kod bolesne osobe je još izraženiji. Vera u procesu ozdravljenja bolesnika je složen odnos između religioznog pacijent i Boga, koji moleći se Bogu, postiže određeni indirektni oblik kontrole nad svojom bolešću. Takvi bolesnici veruju da nisu sami u svojoj borbi i da je Bog lično zainteresovan za njih, i da želi da im pomogne u procesu ozdravljenja. U prilog ovome idu istraživawa po kojima je kod religioznih bolesnika daleko veća verovatnoća i sigurnost da će se striktno pridržavati propisane terapije, ishrane i vežbanja, ili ako medicinsku nauku kombinuju s molitvom koja bodri i istovremeno pruža utehu pacijentima, ishod lečenja je bolji.
Volja bolesnika da ozdravi igra i te kako značajnu ulogu u postupku lečenja. Iako reči „lečenje” i „lek” često zamenjujemo jednu sa drugom, oni nisu sinonimi. Ponekad „nikakav lek” ne postoji za određenu bolest, pa ipak se ljudi osećaju „izlečenim, a to se dešava onda kada se ljudi pomire sa samim sobom i prihvate da žive sa svojom bolešću, kao u slučajevima astme, dečje paralize i drugih bolesti. A u tom pomirenju medicinska nauka kombinovana s molitvom koja bodri i istovremeno pruža utehu pomaže pacijentima, da se osećaju bolje ili osećaju „izlečenim”.Sulmasy DP. .
Duhovnost daje smisao značenju života. Duhovna pitanja koja mogu biti nerazvijena već dugi niz godina često su eksterijerirana prema kraju čovekovog postojanja. Opasnost i agonija utiču na celu osobu i često su povezani sa značenjem koje pacijent povezuje sa svojim simptomima.Hinshaw DB . . Dugotrajnost i blagostanje su noviji izazovi sa kojima se savremena medicina mora baviti.Singh AR. . Duhovnost, kvalitet života, mentalno zdravlje i životna filozofija moraju biti adekvatno naglašeni u medicinskom obrazovanju i obuci radi poboljšanja postojećih standarda u kliničkoj negi. Opšta razmatranja o veri i izlečenju Bolest ne lišava čoveka slobode da bira između vere i neverja, već mu samo pomaže da napravi taj izbor svesnije i odgovornije od zdravog čoveka. I pred bolesnim čovekom se sa svom jasnošću pojavljuje pitanje: zbog čega mu je bolest ugrozila ovozemaljaki život sa svim njenim radostima i stradanjima? Svako će očigledno imati svoj sopstevni odgovor. Ali ako teška bolest ne privodi uvek ka Bogu, onda ona u svakom slučaju daje povod za razmišljanje o Njemu, stvara se duhovna atmosfera, u kojoj misli o Bogu postaju aktuelne čak i za one koji su pre bolesti bili potpuno ravodušni prema religiozniom pitanjima. I možda se ipak nešto menja u njihovom srcu., odnsono veri.Hassed C. . .
Postoje bolesnici, čije isceljenje zahteva najkomplikovanije operacije, teško lečenje, ali ni to ne garantuje pozitivan rezultat. I pored svega, to je šansa, koju treba bolesnik da iskoristi, kako god mizerno ona izgledala. A ima i bolesnika kod kojih je bolest tek u začetku, kada je lekar 90% ubeđen u uspešan ishod lečenja. Ali on je u svakom slučaju obavezan da donese odluku da li da se bolesnik leči ili ne. A to znači da lekar preuzima na sebe veoma veliku odgovornost za posledice.
U naučnoj medicini ne postoji statistika o većem preživljavanju verujućih bolesnika. Ali većina lekara se slaže da verujući ljudi podnose bolest s većim trpljenjem. I možda upravo religiozno iskustvo pomaže verujućim ljudima da se s poverenjem odnose prema lekaru koji ih leći, jer je i u Bibliji rečeno: . A takvi povreljivi, lični odnosi lekara i bolesnika su jako važan faktor u procesu lečenja. Jer kod onih bolesnika, koji se skeptično odnose prema naporima lekara koji ih leče i samoj operaciji, i postoperativni period protiče teže, i ima više komplikacija. I lekarima je psihološki teže da rade s takvim pacijentima. Verujući bolesnici sami naprave u sobi kutak sa ikonama, svećama, i u njoj nalaze spas za unutarpsihičke tegobe vezane za bolest.Kioulos K. .
Ali i neverujući ljudi kada dodju kod lekara i saznaju za svoju bolest, takođe veoma često počinju da preosmišljavaju svoj život u religioznim kategorijama. Mnogo je slučajeve, kada je bolesnik dobivši dijagnozu raka, počinjao da traži uzročno-posledične veze svoje bolesti s načinom života koji je vodio pre bolesti. I na kraju bi zaključio – bolest mi je data radi toga i toga, ili je vezana za neke konkretne grehe. Slične reči mogu se čuti i od ljudi koji su sebe pre bolesti smatrali potpuno neverujućima.Shah R, Kulhara P, Grover S, Kumar S, Malhotra R, Tyagi S.
Neki ljudi prilaze veri kada saznaju za svoju bolest. Drugi – u postoperativnom periodu ili posle toga, u periodu kontrole, kada s vremena na vreme dolaze kod lekara na pregled. Bolesniici polako počinju da shvataju da ih je rukama lekara spasao Sam Gospod, počinju da odlaze u crkvu, da se mol a ima i onih koje bolest ne privodi k Bogu. Prošavši bolest, operaciju, teško lečenje, oni i dalje ostaju neverujući i takvih ljudi ima mnogo.
Verujući čovek zna, da se njegovo lično postojanje ne završava fizičkom smrću tela i da će posle smrti morati da odgovara pred Bogom za to kako je proživeo svoj ovozemaljski život. Ti ljudi koji shvataju da im nije ostalo još mnogo od života, trude se da preostalo vreme ispune dobrim delima, pokajanjem, i da koliko je moguce očiste svoju dušu od greha, koji su ih možda i priveli na bolesničku postelju.Camp ME.
Neverujući ljudi saznavši da će uskoro možda umreti, reaguju na to sasvim drugačije. Za njih je period posle operacije ostatak života, za kojim sledi potpuno nepostojanje. I u svojoj težnji da se maksimalno nauživaju u tom ostatku oni ponekad počinju da žive toliko bezobrazno, da o tome ne treba pričati.
Odnos nauke i vere prema zdravlju i bolesti Vera i nauka su osavno odvojene i postavljaju međusobno sasvim drugačija shvatanja ljudske prirode. Njihova prezentacija u zajedničkom kontekstu dovodi do pogrešnog shvatanja i naučne teorije i verskih shvatanjima. Insistiranje na odvajanju nauke i vere, povezano je sa Frejdovim krajnje negativnim viđenjem vere i njegovim direktnim uticajem na psihijatriju – dijagnostičku klasifikaciju, teoriju istraživanja i praksu, što je dovelo do ignorisanja ili patologiziologizacije verske i duhovne dimenzije života.Đulijano Ljubičić, Duhovnost i psihijatrija, Sveučilište u Rijeci – Medicinski fakultet, Rijeka, (2009). стр. 23-24.
Borba protiv bolesti uživa najveću prednost. U svim se visokorazvijenim zemljama enormno se povećavaju izdatci za zdravstvene usluge. U skladu sa najvećom vrijednosti koja se pridaje zdravlju, lekari i medicinska sestra uživaju kao zvanje najveći prestiž.Karl Gabriel, Zdravlje – najviše dobro. Pogled na postmoderno shvaćanje ljudskog zdravlja, u: Kršćanstvo i zdravlje: Zbornik radova međunarodnog znanstvenog skupa Split, 20-21- октобра 2005, Crkva u svijetu, Split, (2006). стр. 216. Sve je danas podvrgnuto profitu, a zdravlje kao najveća vrednota još više stimuliše farmaceutsku industriju, osiguravajuće kuće, velike medicinske centre i sve ostale koji su usko vezani uz zdravlje ljudi, da uvere čovečanstvo kako im jedino njihovi proizvodi i usluge mogu pomoći da tu vrednotu u svome životu ostvare. Posete salonima za fitness doživljava svoj bum; i iskazuje najveće stope povećanja u pogledu ponašanja u slobodno vreme. “Zdravi stil života” najviše se propagira kroz medije. Više od 60% nemačkog stanovništva među svoje osobne vrijednosne orijentacije ubrajaju „održavanje telesne kondicije u starosti”. Ideal postaje uživati svoj život do smrti, po mogućnosti bez ikakve bolesti i patnje. Potisnuta navedenim religija, koja je ranije bila najveća vrednota, u današnjem se društvu nalazi na dnu lestvice vrednota, jer se sve se vrti oko zdravlja i njegovog očuvanja po svaku cenu.
U ovim izrazito kriznim vremenima slabljenje pa čak i gubitak globalnog horizonta smisla u životima velikog broja ljudi čine da briga za zdravlje i traženje novih puteva lečenja postaju mnogima sve više i više središnja životna vrednost. Biti zdrav, osećati se dobro, moći se izlečiti, moći dugo živeti, za mnoge je naše savremenike, puno važnije od problema kako odvojiti istinu od laži, dobro od zla.Nikola Bižac, Zdravlje i bolest u aktualnom kontekstu dijaloškog odnosa među religijama, u: Kršćanstvo i zdravlje: Zbornik radova međunarodnog znanstvenog skupa Split, 20-21- октобра 2005, Crkva u svijetu, Split, (2006). стр. 283.
Duhovnost se odnosi na fizičko i mentalno zdravlje. Poboljšana i delotvorna međuljudska komunikacija između lekara i pacijenata, koristeći okruženje zasnovano na verujućim osobama, od suštinskog je značaja za optimalnu kliničku negu. Kako u ovoj oblasti nauka nastavlja da istražuje ovaj složeni odnos između duhovnosti, religije i medicine, treba ga podsticati multidiciplinarnim pristupima koji uključuju veru, neurobiologiju i psihologiju. Holistički pristup nauke Čovek je uvek žudio za višim osećanjima u svom životu. Od antičkih doba, ljudska bića su pokušala da istraže i ocene odnos između duhovnosti, religije i medicine. Duhovnost, kvalitet života i mentalno zdravlje uvek su bile za čoveka fascinantne i uzvišene. Religija i duhovnost igraju suštinsku ulogu u pružanju pomoći pacijentima sa terminalnim bolestima i hroničnim zdravstvenim stanjima. U tom smislu potrebe, želje i perspektive pacijenta u oblasti religije i duhovnosti treba rešavati i u standardnoj kliničkoj nezi.
Imajući u vidu da postoje strukturirani i pouzdani instrumenti za procenu odnosa duhovnosti, religije i zdravlja, u tom smislu potrebne su nove naučne studije u oblasti duhovnosti i savremene medicine, čija istraživanja bi trebala biti usmerena ka tome da savremena medicina đto više bude holistična.
Promene u gledanju medicinske nauke na veru U skladu sa savremanim događanjima u svetu, Evropi, pa i na Balkanskom popuostrvu, poslednjih deset godina došlo je do pozitivnih promena u smislu pravilnog postavljanja uloge vere u procesu ozdravljenja bolesnika. Na to je uticala činjenicu kako se u pojedinim okolnostima ne može raspolagati sa zdravljem, bolešću i smrću, bezobzira na sve tekovine savremene medicine. Zaključak SZO o sprezi uma i tela Do nedavno su zdravstveni radnici pretežito pratili medicinski model po kome se pacijenti leči uglavnom terapijom lekovima i hirurškim metodama, dok se manja važnost pridavala duhovnosti i veri u izlječenju te odnosu doktor-pacijent.
Ovo redukcionističko i mehanicističko shvatanje pacijenta više nije zadovoljavajuće. Pacijenti i lekari počeli su uviđati vrednosti faktora kao što su duhovnost, vera i saosećanja u procesu izlečenja.
Vrednost ovih duhovnih faktora u zdravlju i kvalitetu življenja dovelo je do naučnih istraživanja na ovom polju kako bi se došlo do celovitijeg razumevanja ljudskog zdravlja, a koje uključuje i nematerijalnu dimenziju (spregu uma i tela)”.Herman VUKUŠIĆ, Duhovnost i medicina, u: Vjera i zdravlje:, Zbornik radova s interdisciplinarnog, multikonfesionalnog i internacionalnog simpozija održanog 2. марта 2005. godine na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove u Zagrebu (I. dio); Razni tekstovi na temu “Vjera i zdravlje” (II. Dio), Zaklada biskup Josip Lang, Zagreb, (2005). стр. 3–5 Svetske zdravstvena organizacija (SZO) zdravlje definiša kao Na osnovu stručnog - zapadnog gledanja na medicinu zdravlje se definšea kao A ovo gledište proisteklo je zadnjih deseti godina, nakon sprovedenih mnogih naučnih i stručnih istraživanja, u kojima je zajednički zaključak bio da postoji povezanost nivoa duhovnosti s poboljšanje simptoma različitih psihičkih (depresija, napetost, zavisnost, šizofrenija, prevencija samoubistava) i organskih poremećaja (kardiovaskularna oboljenja, dijabetes, reumatoidni artritis, multipla skleroza, maligne bolesti i dr.)