Центар града Винипега () је урбанао градко подручје које се налази близу ушћу Асинбојн реке у Црвене реке. Ово најстарије урбано подручје главног града покрајине Манитоба, и највећег града у житници Канаде, комерцијално језгра града, и седиште градске већнице, покрајинске владе Манитобе, бројних важних политичких и културних институција и историјских и туристичких знаменитости града.
Ово је заправо један велики урбани пословни, стамбени, административни и парковски простор, на коме су размештени ревитализовани историјски објекти, новоизграђене зграде, музеји, хотели, скејтборд парк, речна лука, а зими и клизалиште на ушћу залеђених река. Иако оом простору борави више од 60.000 људи, који ради у центру града, само њих 13.470 (2006), заправо и живи у овом подручју.The City of Winnipeg
Његим улицама пролазе и бројни посетиоцима, који прелазе број од преко четири милиона сваке године, током свих 365 дана, на отвореном и затвореном простору, који пружа безброј атракција, културних, естетских и рекреативних садржаја. Поједине четврти попут Форкса данас су, једна је од туристичких атракција која је по свом значају на првом месту у Винипегу и канадској покрајини Манитоба
Положај, границе и инфраструктура Центар Винипега смештен је унутар три квадратна километра, са следећим граница, према мапи из 2016. године, које су на: Северу — главна траса канадске пацифичке жечезне на северу, Истоку — улица Гомез и десна обала Црвене реке Југу — лева обала Асинибојн реке Западу — већи број централних градских улица, западно од улица Белморал и Изабел. Унутар центра Винипега налазе се следеће градске четврти и тргови: Ексченџ Дестрикт, Централ Парк, Форкс Кинеска четврт. Тргови — „Винипег”, „Бел МТС” „Портиџ”, Главни административни и продајни простор и седиште Беј компаније у Портиџ авенији (ен-Portage Avenue). У главној улици (енг-Main Street) налазе се: Градска већница, Станица уједињења у Винипегу Manitoba Centennial Centre (у чијем саставу је Музеј Манитоба, Планетаријум, Стогодишња концертна дворана и Музеј железнице у Винипегу. Становништво <center>Прираштај становништва у Центаралној зони и граду Винипегу, 2001, 2006 и 2010. године {| class="wikitable" |- ! Година !! Центар града !! % прираштаја !! Винипег !!%прираштаја!!Центар града% прираштајау односу на Винипег |- | <center>2001. ||<center>12.815 ||<center>-- ||<center>619.544 ||<center>-- ||<center>2,07% |- |<center>2006. ||<center>13.470 ||<center> 5,1%||<center> 633.451 ||<center> 2,2% ||<center>2,13% |- |<center>2010.(процена)||<center> 14.385 ||<center> 6,8% ||<center>663.577 ||<center>4,8% ||<center>2,17% |- |<center>% прираштаја2001 — 2010 ||||<center>12,3% ||||7,1%|||
Историја Смештен на раскрсници две велике реке које чине део огромног северноамеричког континенталног слива, простор Форкса је „сведок“ многих кључних догађаје у историји западне Канаде. Као место првог сталног европског насеља, на канадском западу, овај део је временом прерастао у колевку покрајине Манитоба и централно језгро града Винипега.
Ова 3,6 хектара пространа „зелена оаза“, уназад 6.000 година, прво је била место заустављања и боравка традиционални аутохтоних народа. Групе Првих народа улогорили су се у овој области, 4000. године п. н. е. користећи је као место за окупљање, верске обреде и трговину између осталих племена.
Форкс је у том историјском периоду био раскрсница, на сезонским миграционим путевима, од севера ка јужним шумама и равницама Северне Америке; и кључна карика копнене трговине, лова, речног транспорт а касније и урбана насеобина у којој су се све више окупљали људи многих нација раса, боје коже и вероисповести који су боравили на тлу канадске прерије.
Почев, од Првих нација или Абориџина, који на овом простору живе најдуже, кроз Форкс су прошли и колонизацатори, европски трговци крзном, ловци на буфале, бродари, лучки радници, пионири у изградњи железнице и десетине хиљада имиграната, међу којима су и они који и дан данас бораве и раде у музејима, шоповима, хотелима и другим знаменитостима на овом простору.
Винипег се кроз 6.000 година, непрестано развијао, мењао своје садржаје и намену, и тако постао локалитет који је значајно утицало на настанак и даљи развој Внипега и Манитобе.
Колонизација од 1736 до 1880 300px|мини|Ред Ривер или колонија Црвене реке (1836) 300px|мини|Један од кануа Hudson’s Bay компаније у трговачкој мисији на слици Frances Anne Hopkins (1838–1919) Између 1736. и 1760, долазак европских трговаца крзном променио је заувек живот Првих нација на овом простору будућег Винипега. Накота (Асинибојн) народ био је први посредник између других народа тј. првих староседелачких нација и европљана. Становници Форкса користили су реке да успоставе трговину са енглеским и француским трговачким центрима које су се налазили и стотинама километара далеко.
Први Европљани допловили су 1736. године, у кануима реком Асинибојн на простор данашњег Винипега. Те године подигнуто је утврђење, Верендри Форт Руж (на енглеском језику познатије под називом red fort), као прво, а нешто касније и једно од многих утврђења и центара за трговину крзном и другим потрепштинама у овој области. Мада археолошки докази тек треба да буду пронађени, на постојање Верендри Форт Ружа, на овом простору, од 1738. до 1749. године, наводе сачувани архивски записи његовог основача Пјер Готје де Варена (Pierre Gaultier de Varennes, sieur de La Vérendrye, 1685—1749) да је он био негде у близини Форкса, највероватније на простору данашње Унион станице у Винипегу ().The Vérendryes and Their Successors, 1727-1760
Пјер Готје де Варен не само да је био први Европљанин, већ уједно и један од првих који је успоставио контакт са представницима Прве нације, која је боравила у Форксу. Док је био на обалама језера Lake of the Woods 1737. године, Пјер Готје де Варене био је позван од стране племена Накота (Асинибојн) да дође у Форкс. У својим записима тада је навео постојање два логора племена Накота на ушћу двеју реке, или Форксу. Када се поново вратио током 1738, на овом простору били су присутни и представници племена Кри. Овај простор био је позната и као Ред Ривер колонија или колонија Црвене реке, која је била лоцирана на извесној удаљености од Форкс због његовог значаја као места окупљања Абориџина.
Током наредних година Форкс је постао административни центар запада за трговину крзном. У том циљу компанија Хадсоновог залива (The Hudson’s Bay Company (HBC)) која се бавила трговином крзна одлучила је да изгради ново утврђење, под називом Горњи Форт Гари (Upper Fort Garry), који је био опасан пет метара високим каменим зидовима. Утврђење је срушено 1880. године како би се омогућила даља нзградња Маин Стрита.
Ова регија због својих богатих ресурса: хране (укључујући рибе, птице и што је најважније, бизоне), и транспортних путева, дуж великих река, постала је све интерисантнија област за трговце и све бројније имигранте.
Прво паробродом, а потом и железницом, на обале Форкса свакодневно су стизали предмети свакодневне употребе; шећер, чај, со, семе за сетву, барели пића, храна, машине и делови, медицинска опрема и лекови, па чак и грађа, намештај и друга роба за опремање кућа из Енглеске. Али такође и луксузни предмети; смотуљци фине тканине, фенси хаљине и лепа одела и шешири, егзотични зачини, и путници из целог света и бизнисмени из Сједињених Америчких Држава, који су послом долазе у Ред Ривер
Између 1760. и 1821. године, вођена је непрастана „борба“ између две трговачке фирме; компаније Хадсоновог залива и Северо Западне компаније (Hudson's Bay Company и North West Company) које су се међусобно жастоко такмичили за трговину крзном и другим потрепштинама. Сукоби су престали 1821. године, када су се супротстављене компаније крзном ујединиле у једну компанију Компанију Хадсоновог залива (Hudson's Bay Company.)
Трговина крзном и све чешћи путници, трговци и имигранти ступали су све више у односе са женама Првих нација или Абориџини народа. Њихова деца постала су позната као Метиси - посебан културна група која је касније толико нарасла да је постала важан део демографије Манитобе данас.
Када је Манитоба постала део Канаде 1870. године, имиграција из источних делова Канаде, Европе, Азије и Сједињених Америчких Држава повећана је драматично, јер је била подстакнута плодним земљиштем, обилним жетвама и другим природним ресурсима. Непрестани прилив досељеника, у другој половини деветнаестог века, све више је бринуо Метисе на „Ред Риверу“, што је у једном тренутку постало разлог деценијске неслоге, и међусобне борбе су почеле.
Након победе над Француском у Седмогодишњем рату (на тлу Северне Америке познат и као Француско-индијански рат 1756—63) Велика Британија је 1763. осигурала трговачку и политичку превласт над овом територијом. Европљани су прве фарме и насеља почели да оснивају 1812. северно од данашњег града Винипега, што је довело до сукобе са локалним Метисима. Дана 19. јуна 1816. у сукобу британских досељеника и Метиса (познатом и као Битка код Севен Оукса) погинуо је 21 колониста (међу којима је био и гувернер области) и један Метис.Martin, Joseph E The 150th Anniversary of Seven Oaks // MHS Transactions. — Manitoba Historical Society, 1965. — В. 3. — № 22. — С. n.p.
Имигранти су заувек променити природу града и земљишта. Град Винипег, са својим централним језгром на Форксу, све до 1880. године, био је средиште трговине (извоза) крзном да би након прилива имиграната постао главни трговачки центар за житарице, произведене у прерији кандског запада и извозник пољопривредних производа у друге области Канаде и света.
Центар града и железница (1886—1923) Више од једног века подручје Форкса било средиште железничких активности. Све је почело током 1888. године, када је Северна Пацифичка и Железница Манитобе основала терминал у Форксу, што је довело до масовнијег прилива досељеника возом. Изградњом Јунион станице и High Line Main Track 1911. године, Форкс је постао недоступан за већину људи. На хиљаде метара железничких шина и терминала и бројна складишта и штале за коње изграђене су на овом простору с краја 19. века. Када је 1901. године Канадска северна железница (Canadian Northern Railway (CNoR)), ступила у партнерске односе са Grand Trunk Pacific Railway (GTPR), она је преузела овај простор, и на њему је још више интензивирана изградња саобраћајних и трговачких објекта, међу којима је и већ наведена Јунион железничка станица изграђена 1911. године.
Имиграција (1870—1920) У касним 1800.тим годинама канадска влада започела је да активно промовише имиграцију, и масовно насељавање градова и изградњу и развој железничког саобраћаја преко прерија. Винипег је почетком 19. века постао познат као „Капија канадског Запада“, у коме је Канадска влада 1872. године подигла два имиграциона објекта у вентралном делу града, за смештај имиграната. У сваком од њих, било је услова за смештај 400 до 500 људи. Оба објекта била су намењен за краткорочне боравке не више од недељу дана. Због бројних недостатака, и пренатрпаности у периоду од 1870. до 1880. године ови имиграционим објекти постали су злогласни по своје лошим условима живота и све већем броју алкохоличара и проститутки.
Бараке су уклоњене током изградње железничким објектима у касним 1880-им годинама. Тако су све бројнији имигранати својим активностима почели да мењају физички и културни пејзаж центра града Винипега, али и других области у западној Канади.
800px|центар|мини|Панорама центра града Винипега
Четврти