2666 (roman)

„2666” je poslednji roman čileanskog književnika Roberta Bolanja. Оbjavljen је posthumno 2003. u izdanju izdavačke kuće Anagrama iz Barselone.

Centralna tema romana su ubistva žena devedesetih godina XX veka u gradu Santa Teresa u Meksiku na granici sa Sjedinjenim Američkim Državama. Santa Teresa je fiktivni grad inspirisan Sijudadom Huarezom i epidemijom feminicida koja se u njemu dogodila. <ref>Monárrez Fragoso, Julia Estela: (2008). „An Analysis of Feminicide in Ciudad Juárez: 1993-2007“. In: Strengthening, Understanding of Femicide: Using Research to Galvanize Action and Accountabilty: 80</ref>Monárrez Fragoso, Julia Estela: „La cultura del feminicidio en Ciudad Juarez, 1993-1999.” Iz: Frontera Norte, Volumen 12, No. 23, enero-junio, (2000), pp. 87—117. Pored toga, u romanu su opisani Istočni front za vreme Drugog svetskog rata, akademski svet u Evropi, mentalne bolesti, žurnalistika i raspad veza i karijera zbog sveopšteg beznađa i gubitka vere u građansko društvo. Roman „2666” istražuje degenerisani dvadeseti vek nizom likova, lokacija, vremenskih perioda i priča unutar priča.

Nastanak romana Dok je Roberto Bolanjo pisao roman, bio je bolestan i čekao je na transplantaciju jetre. Bolanjo nikad nije posetio Sijudad Huarez, ali je dobijao informacije od svog prijatelja i novinara Serhija Gonsalesa Rodrigesa (Sergio González Rodríguez) o situaciji o feminicidu (masovno ubistvo žena). Rodriges je objavio hroniku „Kosti u pustinji” o nestancima i ubistvima žena u tom gradu i imao je obimnu korespondenciju sa Bolanjom.

Značenje naslova

Broj 2666 se ne pojavljuje u romanu „2666”. U Bolanjovom romanu „Divlji detektivi” pominje se godina dvehiljadešesto i neka, dok se u romanu „Amajlija” pominje pri opisu meksičke ceste da je ona nalik: groblju iz godine 2666, jednom groblju zaboravljenom pod mrtvim ili nerođenim očnim kapkom, izlučevinama ugašenih strasti nekog oka koje je, zato što je htelo da zaboravi nešto, na kraju zaboravilo sve.

Sadržaj romana Roman je podeljen na pet poglavlja: Deo o kritičarima, Deo o Amalfitanu, Deo o Fejt, Deo o zločinima i Deo o Arčimboldiju.

Deo o kritičarima

Prvi deo romana se bavi akademskim životima četiri književna kritičara koji su u različitim trenucima tokom osamdesetih godina došli u dodir sa romanima fiktivnog pisca Bena fon Arčimboldija (Benno von Archimboldi) i počeli strastveno da ih čitaju i izučavaju. Opisana je i njegova bibliografija, kao na primer roman Ludika, Bifurcaria bifurcata, trilogija Vrt, Kožna maska i D´Arsonval, pripovetke pod imenom Berlinsko podzemlje itd. Kritičari Pjero Morini (Pierro Morini) iz Torina, Manuel Espinoza (Manuel Espinosa) iz Madrida i Žan-Klod Peletje (Jean-Claude Pelletier) iz Pariza vremenom postaju prijatelji i počinju zajedno da posećuju kongrese germanista po Evropi. Na nekoliko mesta se pominje naziv arčimboldijanci čime se naglašava da unutar uske akademske zajednice kritičari čine jednu malu grupu istomišljenika.

Oni ne dele strast samo prema romanima pruskog pisca Arčimboldija nego i prema samouverenoj i slobodoumnoj kritičarki Elizabet Norton (Elisabeth Norton) iz Londona, koju upoznaju na kongresu u Bremenu 1994. Iako je poslednja među njima počela da čita Arčimboldija, Elizabet ima izuzetno znanje o njegovom delu. Dok su oni već šefovi katedri na svojim Univerzitetima, ona još uvek piše svoj doktorat. Espinoza i Peletje se zaljubljuju preko ušiju u Elizabet, dok Morini, iako i sam pod snažnim utiskom, ostaje suzdržan. Espinoza i Peletje počinju naizmenično da putuju u London i da se viđaju sa Elizabet. Morini je nekoliko puta posećuje dok boravi u Londonu i ona mu priča o Edvinu Džonsu (Edwin Johns), slikaru koji je sebi odsekao desnu ruku i mumificiranu je izložio kao umetničko delo u galeriji nedaleko od mesta gde ona stanuje. Elizabet Norton poklanja Moriniju katalog dela Edvina Džonsa i tim gestom uspeva da ga dirne. Espinoza i Morini posle jednog kongresa u Hamburgu odlaze do izdavačke kuće Bubis da se raspitaju o piscu Arčimboldiju. Upoznaju luckastu i vitalnu stariju damu, gospođu Bubis, suprugu pokojnog gospodina Bubisa, koja sa njima razgovara o Arčimboldiju i koja im saopšava da Arčimboldija nikada nisu videli te da on svoje rukopise šalje poštom sa različitih adresa, jer verovatno želi da ostane anoniman i da oni poštuju njegovu privatnost. Obojica se zahvaljuju i odlaze.

Espinoza i Peletje vode duge telefonske razgovore o Elizabet, kongresima i o Arčimboldiju. Odnos između njih je potpuno otvoren i obojica jedan drugome priznaju da su zaljubljeni u Elizabet Norton. Za to vreme Morini čita u novinama Il Manifesto o ubistvima u Santa Teresi i o hrabroj novinarki koja se neplanirano uputila na sever Meksika da izveštava o slučaju. Ovo je ujedno i prvi put da se ubistva žena pominju u romanu. Međutim, Morini ubrzo nakon čitanja članka zaboravlja na ceo slučaj. Jednog dana Elizabet pozove Peletjea i Espinozu kod sebe u London da im saopšti da joj je potrebna distanca od obojice. Čuvši ovu vest, Espinoza i Peletje se razočaraju u njenu odluku. Nakon što ubrzo saznaju da je Elizabet u vezi sa izvesnim mlađušnim Pričardom kojeg upoznaju u njenom stanu, svoju frustraciju saopšte Moriniju i on, spreman da svoje kolege sasluša, ostaje bez komentara, zaokupljen svojim poslom. Nakon prvog zajedničkog odlaska u bordel posle kongresa u Berlinu, Peletje i Espinoza počinju da odlaze prostitutkama. Peletje redovno viđa Vanesu i čak joj daje jednu Arčimboldijevu knjigu na čitanje, dok se Espinoza ni ne trudi da im zapamti imena, nego stalno upoznaje nove, dok ne sretne jednu Meksikanku koja mu se najviše dopadne, ali posle više ne uspeva da je sretne. Na sledećem kongresu, u Tuluzu, kritičari upoznaju meksičkog studenta, Rodolfa Alatorea (Rodolfo Alatorre). Rodolfo ne govori nemački pa se tamo veoma dosađuje. Alatore Moriniju usputno ispriča kako je jedan njegov prijatelj nedavno upoznao Arčimboldija. Kritičari odmah stupaju u kontakt sa tim prijateljem kako bi se raspitali o tom bitnom susretu.

Ektor Enrike Almendro (Héctor Enrique Almendro) zvani Svinja (El Cerdo), kritičarima pripoveda da su ga pozvali jedne večeri da dođe u hotel u Meksiko Sitiju u kome je Arčimboldi bio sa policijom. Obojica su zatim bili u baru i proveli nekoliko sati u razgovoru. Almendro ne objašnjava zašto je Arčimboldi bio sa policijom niti je dobio mnogo značajnih informacija od samog Arčimboldija. Zna samo da je Arčimboldi jako visok, da ima zdravstvenih problema sa svojih osamdesetak godina, jer u torbi nosi mnogo lekova. Ujutro ga je ispratio na let za Ermosiljo i na njegovo pitanje gde ide, Arčimboldi mu je odgovorio: “Idem u Santa Teresu.” Čuvši za Santa Teresu i znajući da je ovo jedinstvena prilika da ga pronađu, Peletje, Espinoza i Norton se odlučuju da otputuju u Meksiko. Jedino Morini ostaje kod kuće u Italiji. Kritičari nalaze u jednom hotelu u Santa Teresi detalje o samom Arčimboldiju, naime njegovo pravo ime – Hans Rajter (Hans Reiter). Kada kritičarka Norton ubrzo uvidi da zapravo voli Morinija, napušta Meksiko i odlazi kod njega u Italiju. Njeni bivši ljubavnici, Peletje i Espinoza to saznaju u jednom dugom pismu. Nakon što je Norton napustila grad, Espinoza i Peletje ostaju tamo još neke vreme, svesni da pisca verovatno nikad neće uspeti da pronađu.

Deo o Amalfitanu

Lik čileanskog profesora filozofije, Oskara Amalfitana (Oscar Amalfitano), pojavljuje se i u prvom poglavlju. Iako je Amalfitano prevodilac Arčimboldijeve Bezgranične ruže na španski, sa vrlo malo elana pomaže kritičarima da pisca u Santa Teresi i pronađu.

Na početku poglavlja Amalfitano stanuje sa ćerkom Rosom i priseća se svog života u Barseloni. Njegova supruga Lola ga je ostavila posle Rosinog rođenja. Zatim je putovala sa prijateljicom po Pamploni, Saragosi, Barseloni i detaljno opisivala svoje doživljaje u pismima Amalfitanu. Fascinirana je bila pesnikom koji se u to vreme nalazio u jednoj psihijatrijskoj ustanovi. Lola putuje dalje za Francusku sa nekim drugim čovekom, Larrasabalom, javlja se svom suprugu pet godina posle iz Pariza i saopštava mu da je HIV-pozitivna. Ovo poglavlje obiluje opisima Amalfitanove depresije i rastuće rezigniranosti. Kao što Marsel Dišan (Marcel Duchamp) u svojim ready-mades poklanja svojoj sestri knjigu koju treba da okači na štrik da je išibaju kiša i vetar, tako i Amalfitano ima knjigu iz geometrije u svom dvorištu koja se ljulja na vetru. Amalfitano viđa mladića Marca Antonija (Marco Antonio), koji je desna ruka rektora Negretea i sin profesora Gere (Guerra). Njihovim sastancima se implicira Amalfitanova homoseksualnost. Amalfitano postaje paranoičan i počinje da čuje glas svog oca, blago homofobnog tenora. Kada pronađu telo još jedne ubijene žene, Amalfitano počinje da se boji za sigurnost svoje ćerke Rose. Ali dok ona odlazi na demonstracije protiv nekažnjivosti za ubistva žena, Amalfitano joj se ne pridružuje. Njegov lik je inertan, letargičan, beznadežan.

Deo o Fejt

U trećem poglavlju se pripoveda o Kvinsi Vilijamsu (Quincy Williams), zvanom Oskar Fejt (Oscar Fate), tamnoputom novinaru iz Njujorka. Njegova majka nenadano umire i on odlazi na put u Detroit. Tamo mu nude priliku da ide u Meksiko i napravi reportažu o boksmeču Piket (Picket)protiv Fernandesa (Fernandez), iako pretežno piše o vestima iz kulture. U Santa Teresi saznaje od novinarke Gvadalupe Ronkal (Guadalupe Roncal) o ubistvima žena u Sonori. Fejt želi da o tome napiše izveštaj, ali mu urednik ne dozvoljava. Ronkal ga moli da joj se pridruži na intervjuu koji treba da obavi sa glavnim osumnjičenim za dva dana u zatvoru. U jednom baru Fejt upoznaje Ćućo Floresa (Chucho Flores) i Amalfitanovu ćerku Rosu. Pored njih tu je i Rosa Mendes (Rosa Mendez) kao i Čarli Krus (Charlie Cruz), kralj video-filmova. Iste noći odlaze u barove i klubove i završavaju na jednom privatnom ranču. Fejt uviđa da je Rosa u opasnosti i odatle beži sa njom. Rosa mu posle u hotelu priča kako je upoznala te ljude i kako se ranije zaljubila u Floresa. Fejt i Rosa odlaze kod Amalfitana i on ih oboje moli da zajedno napuste Santa Teresu i da Fejt pomogne Rosi da uzme avion za Barselonu. Spakovanog kofera Fejt i Rosa beže kroz stražnji izlaz kuće. Prelaze granicu i stižu u SAD, grad El Adobe, čije je ime aluzija na El Paso. U poslednjoj sceni poglavlja Fejt i Rosa dolaze na intervju u zatvor gde vide novinarku Ronkal. U sali za posetioce im se približava jedan „džin“ i sa njim počinje intervju. Dalja sudbina Rose i Fejta nije poznata i tako se poglavlje prekida.

Deo o zločinima