Устанак Богдана Хмељницког био је ослободилачки рат украјинских козака и кметова против Пољско-литванске уније средином 17. века.

Увод Уједињење Пољске и Литваније, Лублинском унијом из 1569, ставило је већи део Украјине и Белорусије, насељене православним народом и слободним козацима, под власт католичке Пољске, што је у време Сигисмунда III довело до масовног преласка православне властеле у Белорусији и Украјини у католичку веру, док је православље постало вера нижих класа.

Пољски великаши, купујући земљу у Украјини, настојали су да преведу слободне сељаке и козаке у кметове, док је католичка црква постепено ограничавала верске слободе, које су Лублинском унијом биле гарантоване православнима, и крајем 16. века створила унијатски покрет, који је агресивно наметан нижим класама. Пољска држава оставила је слободу само редовним козацима, који су служили у краљевској војсци, и чији је број одлукама Сејма стално смањиван.

Национално, верско и социјално угњетавање довело је до низа козачких устанака 1628—1638, које је пољска властела угушила у крви. У склопу пољских репресалија према слободним козацима, православни властелин и пуковник редовних козака Богдан Хмељницки је 1648. изгубио своје имање и побегао у Запорошку Сичу, козачку републику на Дњепру.

Запорошка Сича Запорошка Сича на Дњепру, формирана крајем 16. века на граници Пољско-литванске уније и Османског царства, била је од оснивања савезник Пољско-литванске уније у борби против Татара, Турака и Руског царства. Власт у Сичи припадала је козачкој Ради (скупштини свих козака) и изабраном хетману, кога је потврђивао пољски краљ.

Устанак

Козачке победе У пролеће 1648. Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке Сиче. Он је одмах склопио савез са кримским Татарима и објавио рат пољској властели у Украјини, изјављујући при томе верност пољском краљу. Маја 1648. са 8.000 козака и 4.000 татара однео је победе над пољском армијом код Жутих Вода и Корсуња.

Ширење устанка После тих победа, устанак против Пољака захватио је целу Украјину, а козачка војска ојачана је десетинама хиљада побуњених сељака, које је водио Максим Кшивонос. Пољска армија поново је потучена у септембру 1648. код Пилаваца и побуњеници су у децембру 1648. заузели Кијев и ослободили готово читаву Украјину.

После неуспелих преговора, пољска армија је опседнута у Збаражу и потучена код Зборова 5. августа 1649, али је због издаје кримског хана, Хмељницки био принуђен на закључење мира, којим су козаци добили већа права али су остали под влашћу Пољске.

Друга фаза устанка и савез са Русијом Пошто је ојачао и реорганизовао своју војску, Хмељницки је 1651. обновио рат против Пољске, али је потучен 29—30. јуна 1651. код Берестечка. У наставку рата Хмељницки је победио Пољаке код Батога јуна 1652, Монастиришча марта 1653. и Каменеца-Подољског новембра 1653.

Пошто није постигао одлучујуће резултате, Хмељницки се обратио за помоћ Руском царству, које је 1. октобра 1653. примило козаке под своју заштиту, а 18. јануара 1654. проглашено је припајање Украјине Русији. То је био узрок пољско-руском рату (1654—1667), у коме је већина украјинских козака учествовала на страни Русије.

Последице

Покољ властеле и Јевреја Након битке код Пилаваца цела Украјина се дигла на устанак, чиме је престала било каква пољска власт у Украјини. Огроман број сељака придружио се козацима, и уз помоћ татарских савезника, опустошио земљу огњем и мачем. Властела, и рутенска и пољска, убијана је заједно са католичким свештенством и монахињама, а Јевреји су масакрирани на хиљаде. Хиљаде заробљеника Татари су продали у ропство, док је набијање заробљеника на колац постало нормална појава на обе сукобљене стране.

Пустошење Украјине и куга Хмељницки је изгубио контролу над устанком, и никакав споразум није могао повратити пољску власт у Украјини. Епидемија куге која је уследила увећала је ратна разарања.

Потоп Неспособност Пољско-Литванске републике да угуши устанак сопствених кметова у Украјини показала је суседима њену војну слабост, и посредно је довела до катастрофалног Пољско-Шведског рата (1655—1660).

Територијалне промене Рат са Русијом настављен је све до 1667. : миром у Андрусову Пољска је уступила Русији Смоленск, Кијев и Украјину источно од Дњепра.

Уговорима у Оливи и Андрусову Пољско-литванска унија изгубила је петину територије, док су људски и материјални губици били огромни, а равнотежа снага у источној Европи окренула се у корист Русије.

У пољској култури Овај устанак је детаљно описан у роману „Огњем и мачем” пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.

Пољски филм „Огњем и мачем” снимљен је 1999.

Референце

Литература

Војна енциклопедија, том 3. стр. 481

Категорија:1648. Категорија:1649. Категорија:1650. Категорија:1651. Категорија:1652. Категорија:1653. Категорија:1654.