Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци 1914—1918.

300px|мини|Особље Главног санитетског слагалишта у Нишу — иако оптерећена бројним организационим проблемима и ратним дејствима, успело је да у крајње неповољним условима обезбеди санитетско смабдевање јединица на северозападу Србије. Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци 1914—1918. уз одговарајућу кадровску попуњеност, било је основни чинилац ефикасности и успешности војног санитета у Првом светском рату. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Тако је почела албанска голгота у току које је српска војска и њена Влада, заједно са једним делом становништва евакуисана на Крф и Северну Африку, где се одморила, залечила ране, наоружала, опремила и реорганизовала. Потом је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила прве војне успехе. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.Тома Митровић, уредник, Историја српског народа, књига VI-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.

У овом најстрашнијем тренутку за српску војску, у Првом светском рату, војни санитет дејствовао је све време повлачећи се, прво по целој Србији, а потом по снегом окованим врлетима Албаније и Црне Горе, глибовима дивљег албанског приморја и у бродовима по валовитом Јонском мору све до доласка на острво „спасења“, Крф. На Грчком тлу, усред помора, у „лавовојској борби“ против хаоса, српски војни санитет је несебично жртвујући своје људске ресурсе, уједно био на путу ка сопственој обнови у изгнанству, која је условила реорганизацију српског војног санитета. Њено ново устројство, настало на Грчком тлу уз помоћ савезника, управо, до краја рата биће „база ратног санитета“ Српске војске, до повратка у Србију.Александар Недок, Повлачење српске војске ка приморју, и њена евакуација на Крф 1915/1916: рад војно-санитетске службе, Београд 2006.

Српска војска иако оптерећена бројним организационим проблемима и ратним дејствима, успела је да у крајње неповољним условима достигне задовољавајућу опремљеност и снабдевеност и тиме у значајној мери умањи последице тешких санитетских губитака. Томе су свакако допринекла напредна схватања појединаца који ће и и после ратног периода приступи развоју модерне санитетске опреме и средстава заштите од последица употребе модерних, разорних борбених средстава. у новоформираној Краљевини Југославији.Stupar D. Medicinsko snabdevanje i ratna sanitetska oprema srpske vojske u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (1912- 1918). Arhiv za negovanje zdravstvene kulture Srbije, Naučnog društva za istoriju tdravstvene kulture Srbije 1989; 1–2, 33–43

Предуслови за настанак и развој медицинског снабдевања у Кнежевини Србији Прве војне јединице у Србији створене су у Првом српском устанку 1804. године. То је била чисто народна војска, јер је свака кућа по потреби и могућности, давала изнестан број војника који су ратовали „о свом руху и круху”, и о чијем лечењу су се бринули, народни видари и њихове породице. Војне старешине су биле старешине одређених кнежевина и нахија, у ствари најимућнији сељаци: у нахијама војводе, батаљонима су командовале подвојводе, а четама капетани и буљубаше.

У другом устанку није битно измењена организација војске. У Србији није било стајаће војске све до 1825. године. Тада непосредно после Ђакове буне, кнез Милош је наредио да се из свих нахија, из имућнијнх породица, сакупи 1.147 младића; од њих су формиране прве јединице стајаће војске. Стајаћа војска је живела у касарнама и примала плату, а потпадала је под „Попечитељство внутрених дјела”, што јасно указује на њену претежно полицијску улогу.

Кнез Михаило је интензивно радио на организовању народне војске, у духу спољно-политичких аспирација, јер је он себи поставио задатак да ослободи од Осмалијске царевине и присаједини Србији све неослобођене српске области. Тај задатак није могла да реализује стајаћа војска од око 3.500 људи, колико је тада бројала, а економске прилике земље нису дозвољавале да се њен број повећа.

Први подаци о набавкама ратне санитетске опреме у Српској војсци потичу из 1848. године. Војна фармакопеја је направљена 1863. године, по моделу аустријске фармакопеје из 1859. године. Прва организованија припрема опреме одговарајућег квантитета и квалитета везује се за 1853. и 1854. годину. Први „Правилник о уређењу војне апотекарске струке“, донет 1862. године, предвиђао је да Главни депо лекова и прибора буде при Војној апотеци у Београду, који је требало да обезбеђује снабдевање српске војске у миру и евентуалном будућем рату, а ратова је у наредним деценијама с краја 19. века и с почетка 20. века било неколико.

На основу извештаја др Енриха Линдермајера о санитетској струци у Србији, види се да је у целој српској војсци постојала само једна апотека, и то у Београдској војној болници. Собзиром да војска није имала своје апотеке, осим при војним болницама, у снабдевању војска се ослањала на Правителствену апотеку и рад њеног управник мр пх Павле Илић. Ова апотека је у периоду 1836-1839. године, редовно снабдевала војску у својству „дворске и војене апотеке“. Касније, све док није продата (1829 год.) и прешла у руке приватника (1859. год.), Правителствена апотека је била главни снабдевач војске лековима.Dr Stupar D. (1077) Vojna farmacija u Srbiji u XIX veku, Beograd: 203-222 – u knjizi preuzeto iz AS, DS – 1041/1859. god. За потребе војног санитета, ова апотека је 1853. године набавлила шест пољских апотека од којих је свака била смештена у два специјална сандука, као и шест сандука са хируршким инструментима. У свакој од ових пољских апотека налазили су се лекови који су били на латинском, док су апотекарски прибор, хируршки инструменти и канцеларијски материјал били на српском.Dr Stupar D. (1077) Vojna farmacija u Srbiji u XIX veku, Beograd: 203-222 – u knjizi preuzeto iz Đorđević V.: n.d. I, 303

Уследили су српско—турски ратови 1876/77. и 1877/78. године и српско—бугарски рат 1885, који су у сектору снабдевања указали на одређене недостатке који су могли да се отклоне у мирнодопском периоду од 1886—1912. године, када су наступили балкански ратови а убрзо и Први светски рат 1914. године. Пре Балканског рата (1912), Србија је имала 89 апотека и 120 апотекара.

Рат против Турске 1876—78. године показао је све њене слабости. Било је јасно да се ослобођење од Турака може постићи само савремено организованом, обученом и добро опремљеном војском. Тако су већ 1883. године предузете мере да се војска реорганизује и модернизује. Законом о устројству војске (од јануара те године) предвиђено је да Србија уместо народне војске добије стајаћу војску јачине 100.000 бораца. Установљена је општа војна обавеза за све способне грађане од 20 до 50 година, у три позива:

I позиву (односно у активној војсци), од 20 до 30 година старости II позиву, од 30 до 37 година старости IIi позиву, од 37 до 50 година старости Служба у сталном кадру трајала је две године, а скраћени војни рок пет месеци.

Стални успони и падови оспособљености и опремљености санитета дешавали су се периодично: тако је 1901. године, санитет српске војске остао готово без икаквих средстава, јер је пожар уништио Главно санитетско слагалиште и све у њему. Ипак уследио је релативно брз опоравак и на почетку и првим годинама Првог светског рата, српска војска је била доста добро опремљена и снабдевена, посебно 1915. године.

Стање у војном и грађанском санитетету на почетку Великог рата Не може се оспорити да је српска војска у рат ушла војнички добро опремљена и морално припремљена. О њеном војничком изгледу страни ратни известиоци су јављали својим земљама, у којима су наводили;...да се српска војска по изгледу и опреми може поредити са савременом европском војском.Richard C. Hall: The Balcan Wars 1912–1913, Routledge, London, 2000 (article)

Међутим опремање војног санитета ишло је споро, уз отпоре због неразумевања његове стварне улоге и значаја у чувању здравља војника. С краја 19. и у прве деценији 20. века, српски санитет је обновио свој лекарски састав школовањем младих питомаца по европским универзитетима и њиховим усавршавањем, пре свега у области хирургије. Такв став утицао је на запостављање развој неких других специјалности, посебно превентивних. Мада је неколико начелника санитетске службе између 1900. и 1910. покушало да тај пропуст отклони слањем младих лекара у највеће европске центре ради усавршавања у превентивним гранама медицине и оснивањем Пастеровог завода у Нишу, то није помогло да се бар у основи створи солидно језгро превентиве (бактериологија, хигијена, епидемиологија). Велике епидемије у Балканским ратовима а само годину дана касније и у Великом рату показале су колико су ти ставови Врховне команде и Српске Владе били погрешни. Неразумевање је било толико велико да су по повратку са школовања лекари превентивне медицине, распоређивани у трупу, уместо у новоосноване центре за превентивномедицински рад. О штетним последицама таквог става српског војног руководства, који је остао и током Балканских ратова а касније и током Великог рата, најбоље говори овај цитат:

Бројно стање мобилисаног санитетског кадра За рат против Аустро-Угарске Царевине 1914. године Србија је мобилисала, 532.000 грађана, од тога 409 лекара, међу којима је било 17 жена. Са свега 409 мобилисаних лекара, од тога је 25 било хирурга, 203 медицинара, 190 апотекара и 60 ветеринара, санитетска служба је требало да одговори на све изазове који су јој се наметали. Бројно стање мобилисаног апотекарског кадра и њихов распоред Апотекарски кадрови у Србији били су следећи:Душан Стефановић: Рат 1914 (хроника, рукопис), Архив САНУ, Рукописно одељење, Београд, 8701/1–2. Структура апотекарског кадра Број Напомена Апотекари 190 Војни стални апотекари — 13 Војни апотекари по уговору — 10 Грађански апотекари — 167Апотекарски помоћници 60 Апотекари приправници 21

У војсци је било ангажовано: Структура апотекарског кадра Број НапоменаАпотекара <center>144Апотекарских помоћника <center>42 Апотекарских приправника <center>16У позадини нераспоређених јединица апотекара — 46 апотекарских помоћника — 18 приправника — 5Оперативне јединице апотекара — 57 апотекарских помоћника — 5 апотекарских приправника — 1 На бојишном делу апотекара — 46 апотекарских помоћника — 24 апотекарских приправника — 5 Остало у позадинским јединицама(најчешће болницама) апотекар — 41 апотекарских помоћника— 13 апотекарских приправника — 10 Према броју мобилисаних апотекара (190) може се оценити да је то био завидан број, чија је улога била видна у организацији медицинског снабдевања, опремању медицинском опремом и, посебно, у апотекама, слагалиштима и у изради лекова.Keča G, et al. Medical material supply and the pharmacists involvement in the Serbian Army Medical Corps on the Salonika Front, Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): стр. 85.

Стање обучености војног санитета Обученост болничара за ратне услове била је незадовољавајућа, а њихов број јако мали. Болничари су се налазили само у пуковским превијалиштима, дивизијским завојиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су као болничарке добровољке и болничари трећег позива.

Слабо развијена, школована, готово без средстава и довољног броја кадрова за рад, превентивна служба, која је поред Пастеровог завода у Нишу, имала још само шест специјалиста из области бактериологије и хигијене (који су, истовремено радили и као трупни лекари), није била у стању да отговори свим епидемијскм изазовима који су се пред њу постављали.Јовановић М. Пегави тифус (пегавац), Српска државна штампарија, Ниш, (1915). стр. 19., 24, 29.