мини||десно|Мапа подручја из којих је колонизован Станишић

Нова власт Демократске Федеративне Југославије, одмах по ослобођењу земље и окончању Другог светског рата маја 1945. године, почела је са интензивним припремама на обезбеђењу услова за нормалан живот људи. Једна од првих великих и трајних акција било је решавање сељачког питања и колонизација становништва из уништених крајева у Војводину. Та прва велика мера била је одлука Привремене владе ДФЈ од 23. августа 1945. године којом је донет Закон о аграрној реформи и колонизацији, а нешто касније, 8. септембра донета је и Уредба о насељавању бораца из динарских крајева у Војводину. Истог дана основана је у Новом Саду и Комисија за насељавање бораца у Војводини. За председника комисије изабран је потпуковник Димитрије Бајалица.https://ssr.org.rs/feljton-kolonizacija-krajisnika-u-kikindskoj-opstini-1945-1948-1/

Законом и уредбама одлучено је да савезна колонизација у Војводини обухвати насељавање бораца НОР-а и њихових породица из свих република тадашње државе. Они ће се населити у напуштене куће и имања одбегле и у логор интерниране немачке мањине. Истовремено, вршиће се и тзв. унутрашња колонизација бораца из саме Војводине. У циљу брзог извођења колонизације, на седници Аграрног савета 8. септембра утврђени су рејони у Војводини за насељавање бораца. Министарство за колонизацију 2. августа 1945. године донело је одлуку да се у динарским крајевима почне одмах са подношењем молби за колонизацију. Пошто се радило о кратком времену вођена је жива и интензивна активност међу борачким породицама.

Интерес за колонизацију Војводине гледано у целини био је велик. До краја 1945. пристигло је готово 24.000 молби, највише с подручја Лике, њих 6.815, затим с Кордуна 4.829, из Далмације 4.533, Баније 2.038, Хрватског загорја 1.312, Горског котара 1.021, Загреба 903, Хрватског приморја 580 и осталих крајева 1.934 молбе. Од поднесеног броја и најоштрије услове задовољавало је око 12.500 молби.

Била је то највећа мирнодопска сеоба српског народа у новијој историји и на просторима Војводине. Више десетак хиљада Банијаца, Кордунаша, Личана и Далматинаца, али и становника других делова Хрватске и других народности, терано борбом за голи опстанак, напустило је 1945. и у годинама које су следиле своја вековна огњишта и у потрази за новим домом "возовима без возног реда" кренуло на исток - највише у Војводину. Ту су започели и нови живот. Закон о аграрној реформи и колонизацији био је правни и материјални оквир за ово пресељење. У четири године, колико је трајала савезна колонизација, из ратом опустошених крајева Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Горског Котара и Хрватског приморја у Војводину се преселило близу десет хиљада породица или преко 52 000 особа, међу којима је било највише Срба.Seobe stoljeća: 65 godina od savezne kolonizacije u Hrvatskoj (1)

Представници Далматинаца из више насеља дошли су у Станишић током октобра 1945. године због организовања колонизације својих сународника. У Станишић су их упутили представници покрајинске комисије за колонизацију која је одредила где ће се ко насељавати (Бељански 1985, 110-111). Досељавање колониста из Далмације вршено је највећим делом током 1945. и 1946. године. Путовало се пешице и запрежним возилима до сабирних центара, општинских котарских, бродом до Бакра, затим железницом од Сушака преко Загреба до Дунава. Прелази преко Дунава били су, зависно од транспорта до транспорта, преко Богојева или Новог Сада (Бељански 1985, 113). Постаја за искрцавање колониста који су путовали возом била је најчешће Нови Сад. Главнина колониста путовала је пругом Загреб-Београд, али је због растерећења правца део пребациван на подравску пругу преко Копривнице и Осијека. Из Осијека се даље путовало возом према Даљу где су пребацивани камионима у Богојево и даље у месту предвиђена за њихово насељавање (Матицка 1990, 66). Колонисти су носили са собом оно најосновније од покретне имовине коју су поседовали. О путу у Станишић из Далмације сведочио је Иван Мусулин:

(Слободна Далмација, 27. април 2010.).

Први транспорт од око 150 породица био је предвиђен за насељавање Риђице. На прихвату колониста и расподели имовине радила је комисија национално мешовитог састава (у Станишићу Анте Војковић, Тодор Клисурић, Марин Цетинић, Стево Опачић – Глишин, Илија Просеница, Дане Матијевић, Дане Попић, Иван Буклијаш, Владо Урлић и др). Транспорт колониста са подручја Обровца, Задра, Книна и Сиња упућен за Риђицу на пропутовању стигао је 6. децембра 1945. у Станишић. Први досељеници у селу су затекли мањи број староседелаца који су заузели боље куће исељених Немаца. Те куће су морали напустити, осим активних учесника НОБ-а који су задржали право на заузете куће. У исто време у насељу је боравило око 2.000 сезонских пољопривредних радника из Македоније (Ђурић 1960, 73). Мештани Станишића прве насељенике су импресионирали срдачним дочеком, даривајући их јелима и пићима. Насељеницима се свидело насеље,а сазнали су и да је веће и богатије од Риђице те су одлучили остати у њему где су заузели куће дуж Жељезничке улице у западном делу насеља који је био најближи железничкој станици (Милуновић 1986, 172; Ђурић 1960, 74). Након шест недеља преговора са властима насељеници су били приморани крајем 1945. године преселити у више група за Риђицу (План колонизације покрајинске комисије у Новом Саду с председником Димитријем Бајалицом није се могао мењати те је издано наређење да композиција мора продужити за Риђицу. Према колонистима се покушало приступити тактички, уверавани су да Риђица није ништа лошије насеље од Станишића, у извесном смислу и боље и лепше насеље јер кроз њега протече река Плазовић (Киђош), има неколико језера богатих рибом, те велике површине под виноградима јер је у питању воћарско-виноградарски крај. Потом се приступило и политичким мерама и притисцима. Уверавани су чланови Партије и одговорне особе међу колонистима да својим примером омогуће реализацију планова колонизације. На тај начин осигурано је да 30 породица одмах крене пут Риђице запрежним колима, док су им се остале породице уз одбијања и покушаје да у Београду утичу на измену плана колонизације придружиле након више од месец дана (Милуновић 1986, стр. 172-176). За разлику од Милуновића Ђурић наводи да су колонисти били пореклом из бивших котарева Бенковац и Шибеник (Ђурић 1960, 74).

Други транспорт, односно први који је остао у Станишићу, с 230 породица приближно 1.500 чланова с подручја котарева Сињ и Сплит стигао је у Станишић на Светог Николу 19. децембра 1945. Трећи транспорт претежно из котара Книн са 180 породица приближно исто чланова као претходни транспорт стигао је у јануару 1946. Крајем јануара исте године дошао је и следећи транспорт са око 160 породица из разних крајева Далмације. Током јануара 1946. у Станишић је приспео део колониста са Шибенског подручја. За насељавање из неких мањих средина постоје сачувани подаци. Из Затона је прва група колониста од двадесетак особа кренула 13. јануара 1946. Била су то три брачна пара с 13 деце и једном старицом. Тридесетак дана касније упућена је друга група од 23 породице са 59 деце и две старије особе. Укупно је у две групе отишло 128 особа, од чега су брачни другови чинили 34%, деца 64% и старије особе 2% укупно исељених особа из Затона. Насељеници из некадашњег котара Метковић с 150 породица, чинили су главнину насељеника у петом транспорту током марта 1946. У априлу и мају исте године пристигле су и породице далматинског порекла, 72 породице међуратних насељеника, из Македоније. Реч је о углавном српским породицама са подручја Ервеника, Пађена, Мокрог Поља и других места у книнској, обровачкој и шибенској околини којима је након рата признато право на колонизацију из Македоније у Војводину (Милуновић 1986, 171-172; Бељански 1985, 130) (Када је априла 1941. године капитулирала Краљевина Југославија, сви насељени у Македонији су протерани, на чему је радила бугарска полиција. Породице су јуна 1941. године возом отпремљене у Ниш, и нашле су се у тешком социјалном положају. Највише их се окупило у Неготинској крајини, где ће остати до 1945. када ће прећи у Бачку, тачније у Бачко Добро Поље на рад, одакле су маја 1945. године прешли у Станишић, и на њих се односи појам "аутоколонисти".). Посљедњи транспорт с 150 породица пристигао је у јесен 1946. године из разних крајева Далмације. Око 60 породица се задржало у Станишићу док су остали преселили у Сивац. И након посљедњег већег транспорта било је досељавања појединачних или мањих група породица. Укупно је насељено 1.029 породица са 5.430 чланова.

Доласком на одредиште колонисти су смештени у заједничке просторије на двадесетак дана. Првих дана по доласку колонисти су добијали храну из централне кухиње месног народног одбора која се налазила на Главној улици (данашња Улица Ослобођења). Након тога породицама су додељиване појединачне куће, а било је случајева где је више породица смештано у једну кућу. Убрзо је једна улица у насељу добила назив "Далматинска" према регионалном пореклу већине колониста. Колонистима, је додељено 11.500 јутара обрадивих површина. Породице су добијале између 6-8 до 10-14 јутара земље зависно о бројности породице и евентуалним посебним заслугама у рату члана или чланова породице. Знатни број колониста уносио је своју земљу у сељачке радне задруге (Бељански 1985, 131). Истодобно са завршетком насељавања далматинских породица извршено је додељивање земље месним интересентима (укупно 608 јутара). Земљу је добило 100 мађарских породица, 69 српских и 7 хрватских (Бељански 1985, 131). За разлику од осталих насеља у Бачкој колонисти се нису значајније груписали према пореклу крајева из којих су се насељавали већ су „од првих дана, Приморци, Книњани, Врличани и др. били су измешани међу собом“ (Ђурић 1960, 74) док су староседеоци остали концентрирани већином у јужном делу насеља тзв. „Јамрталу“ (Из немачког jammer tal „долини плача“, „долина беде“ како су Немци звали сиромашнији, нижи и подземним водама изложен део насеља. ). С друге стране током оснивања сељачких радних задруга 1946. године постојала је поларизација према регионалном пореклу колониста. Од 867 породица које су се задржале у Станишићу 1956. године према пореклу насељавања било је: из некадашњег котара Сињ 242 породица, Бенковац 161, Книн 141, Сплит 111, Шибеник 85, Метковић 49, Макарска 22, Дрниш 21, Имотски 18, Задар 6, Корчула 3, Војнић 3, Оточац 2, Никшић 1, Гацко 1 и Грачац 1 обитељ (Ђурић 1960, 74). Анализом исходишних места колониста које је објавио Миленко Бељански налазимо и неколико породица с подручја Ријеке, Иванић Града и Дубровника (Бељански 1985, 113-128), а постоје и сећања да их је било са острва Брача, но они су се убрзо по насељавању већином вратили у завичај (Слободна Далмација, 27. април 2010.).

Према првом послератном попису 1948. године, у Станишићу је укупно 7.741 становника

Повратак колониста у Далмацију