Трансплантација бубрега је инвазивна или минимално инвазивна хируршка метода за пресађивање бубрега, којом се бубрег даваоца смешта у доњи део трбушне дупље примаоца. Она је метода избора, за надокнаду нарушене бубрежне функције код болесника: у терминалној фази бубрежне болести (енгл.End Stage Kidney Disease (ESKD) који се налазе на некој од метода замене функција бубрега (хемодијализи или периотонеалној дијализи), код болесника који су врло близу ESKD, али још увек нису на дијализи (пре-емптивна/пре-дијализна терапија бубрега), јер осим што значајно побољшава квалитета и дужину живота болесника са хроничном бубрежном болести (у односу на лечење дијализом), она омогућава и значајне финансијске уштеде за појединца и друштво у целини.
Трансплантација бубрега није неопходна код акутног оштећења бубрега, као и у условима оштећења једног бубрега, ако остали још увек нормално функционише.
Донор бубрега може бити свака здрава особа која има оба бубрега и жели један донирати, када са потенцијалним реципијентом има адекватно међусобно слагање у крвним групама и факторима ткивне подударности. Генерално гледано, донори бубрега могу бити особе старе између 18 и 65 година (мада је горња граница старости донора релативна и зависи од биолошког стања потенцијалног донора), док прималац или реципијент бубрега (иако не постоји апсолутни критеријум за годину старости) треба да буде од 5 до 65 година старости. Историја
Сваки грађанин је потенцијални давалац бубрега, али је истовремено и потенцијални прималац. Зато треба нагласити да постоји већа могућност да некоме затреба трансплантирани орган него што ће његов орган требати некоме другом. Током неколико миленијума, замена оболелих или повређених органа здравим, заокупља је машту бројних истраживача — лекара и филозофа неколико миленијума уназад. Митологија У примерима из митологији, срећемо се са бројним примерима неке врсте ксенотрансплантације у којима се наводи да су химерични богови и хероји имали главу или друге органе трансплантиране од других живих бића. У рано библијско време пророк Езекиел наводи трансплантацију срца (неки облик аутотрансплантације) у Новом Завету – Исус од Назарета враћа уво слуги високог свештеника одсечено мачем Симона Петра. Касније Свети Петар реимплантира груди Светој Агати одсечене током тортуре, а Свети Марко реимплантира руку војника ампутирану током битке. Један од првих примера кадаверичне трансплантације описан је у делу Jacopo-a da Varagine-a, Leggenda Aura, из 348. године у „чуду црне ноге', близанаца Светих Козме и Дамјана који су успешно заменили гангренозну ногу римског ђакона Јустинијана ногом однедавно сахрањеног Етиопљанина Мора.. Boston: Little, Brown and Co. Пионирски подухвати Током 2. века п. н. е. индијски хирург Сушрута примењивао је графтове коже за пластику носа. У то време одсецање носа била је уобичајена казна за криминалце. Ера модерне трансплантације започела је неупадљиво трансплантацијом зуба. Године 1800. признати енглески хирург Johan Hunter, који се сматра оцем експерименталне хирургије, известио је о успешној ксенотрансплантацији људског зуба у добро васкуларизовану кресту петла. Ервин Паир (1871—1946), аустријско-немачки хирург, развио је прве применљиве методе васкуларног шава. То је довело до широког интересовања за трансплантацију органа крајем 19. и почетком 20. века. у многи центрима, укључујући Беч, Букурешт, Берлин и Лион. Емерих Улман и Алексис Карел, два хирурга с почетка 20. века, не знајући један за другога, 1902. године учинили су трансплантацију бубрега. Улман је први показао како се трансплантација бубрега може успешно обавити, а Карел је решио главно питање трансплантације бубрега (а и других органа): питање васкуларних анастомоза. Примена васкуларног продужнога шава, са триангулационом техником и употреба Кареловог пача и данас представљају основна начела трансплантационог поступка. Захваљујући иновативном раду обојице хирурга, посебно Карела, још је почетком 20. века решена темељна хируршка проблематика трансплантације бубрега. Наредна открића (крвне групе, типизација ткива, имуносупресија) омогућила су, педесетак година касније успешну клиничку примену трансплантације органа. Први колико толико реални покушаји трансплантације бубрега код човека датирају из 1906. године (Француска, Немачка...). Као даваоци органа коришћене су свиња, овца, коза и примати. Ниједан од пресађених органа није био у функцији, јер су примаоци умирали након неколико сати до 9 дана после операције, због отказивања функција. Један од таквих покушаја одиграо се 1905. у Бордоу (Француска), када је M Princeteau је убацио бубрега зеца након нефротомије детета са бубрежном инсуфицијенцијом. Непосредни резултати су били одлични, написао је он, повећан је волумен урина; повраћање је престало .. али 16. дана дете је умрло од плућне конгестије. : 549. Године 1936. Вороноy из Кијева известио је о трансплантацији бубрега преузетог од кадаверског даваоца крвне групе Б, примаоцу крвне групе 0., који је имао акутну бубрежну инсуфицијенцију узроковану самоубилачким тровањем живом. Између смрти даваоца и узимања бубрега прошло је шест сати, а током наредних 48 сати, колико је прималац бубрега живео од операције, пресађени бубрег није произвео ни кап мокраће.
Прва трансплантација бубрега у Сједињеним Америчким Државама, са умрле особе учињена је 1950. године. Пресађени бубрег био јк одбачен након десет месеци због недоступности имуносупресијске терапије. Први напредак у трансплантацији бубрега остварен је у болници Peter Bent Brigham у Бостону 1954. године, када је амерички уролог др Харисон, узео бубрег од здраве особе, а такође амерички професор пластичне хирургије са Харвардског медицинског факултета др Joseph Murray, га имплантирао његовом брату, једнојајчаном близанцу. Упркос чињеници да је време топле исхемије било 82 минута (није се водило рачуна о презервацији органа), пресађени бубрег је функцију успоставио одмах. Прималац је живео скоро 25 година, а умро је од артеросклеротске коронарне болести. Пар година касније Joseph Murray је извршио и прву трансплантацију бубрега са преминуле особе и тиме отворио будућност стотинама хиљада таквих оперативних захвата. Откриће имуносупресионих лекова омогућило је побољшање исхода трансплантације и у неповољним имунолошким околностима, што се посебно односило на циклоспорин. У време савремене имуносупресије водећи проблем нису акутна одбацивања транспланта, већ дуготрајно преживљење пресађеног бубрега и примаоца. Откриће имуносупресијских лијекова омогућило је побољшање исхода трансплантације и у неповољним имунолошким околностима, што се особито односи на циклоспорин. Првих деценија 21. века изводе се и бројна истраживања пресађивања бубрега применом ксенотрансплантације. Прва трансплантација бубрега у Србији Прву трансплантацију бубрега у Србији обавили су 1973. године у Градској болници на Звездари проф. др Василије Јовановић и прим. др Милан Јовановић. Прву успешну трансплантације од живог сродног даваоца урађена је на Уролошкој клиници Клиничког центра Србије под руководством академика проф. др Саве ПетковићаProf. dr Rajko Hrvačević, „Život sa presađenim bubregom - vodič za bolesnike"“ Vojnomedicinska akademija, Beograd. 2001.
Индикације мини|Полицистична болест бубрега једна је од апсолутних индикација за трансплантацију бубрега мини|У завршној фази хроничне бубрежне инсуфицијенције, ретрансплантације је један од примарних видова лечења Трансплантација бубрега, уведена крајем педесетих година 20. века ., постала је у 21. веку приоритетна метода лечења болесника у завршној (терминалној) фази хроничне бубрежне инсуфицијенције, и као први вид лечења за њу треба изабрати пацијената чија се функција бубрега прогресивно погоршава, а клиренс креатинина је < 15 ml/min/1,73 m².
Успешно пресађен бубрег омогућава примаоцу нормалан живот, а болеснику коме је дошло до одбацивања калема и који поново прелази на дијализу, пружа могућност да чека нови калем (бубрег) ..
Зато је трансплантација бубрега постала метода избора у надомештању бубрежних функција. Осим значајног побољшања квалитета живота, болеснику са хроничном бубрежном болести, трансплантација бубрега значајно продужава живот у односу на лечење дијализом, и омогућава значајан финансијски добитак друштву у целини.
Трансплантацију као први облик лечења треба подстицати код свих пацијената кад год постоји живи донор.
Кадаверична трансплантација као први облик лечења би била идеално решење за све кандидате, али је посебно важна код деце и дијабетичара. Међутим ово није изводљиво због недовољног броја расположивих кадаверских органа.
Контраиндикације Контраиндикације за трансплантација бубрега могу бити апсолутне и релативне: Апсолутне контраиндикације Апсолутне контраиндикације за трансплантацију бубрега су ретке и у њих спадају: малигна болест, позитиван налаз ХИВ-а, активна системска инфекција, било која болест са очекиваним животним веком мање од 2 године. Релативне контраиндикације Злоћудне болести Кандидати за трансплантацију бубрега, нарочито они старији од 50 година, морају бити подвргнути детаљном прегледу ради откривања могућих малигних болести.
Код пацијената који су имали рак трансплантација бубрега, може се разматрати само када је постављена дијагноза трајне малигне болести. Време између лечења тумора и трансплантације треба одредити на основу врсте канцера.
Након трансплантације бубрега препоручују се примена општих превентивних мера праћења због могућег новог развоја малигне болести. Ризик инфекције Инфекција вирусом хепатитиса C (ХЦВ) код примаоца и даваоца бубрега Сви кандидати за трансплантацију морају се тестирати на анти-ХЦВ антитела, јер је код болесника позитивних на анти-ХЦВ са виремијом коју није узроковао ХЦВ врло низак ризик од оболевања јетре након трансплантације бубрега. Присутност ХЦВ-РНК у серуму мора се утврдити укод сваког будућег приматеља са болешћу јетре, чак и онда кад анти-ХЦВ антитела није могуће открити.
Сваки ХЦВ-позитивни болесник мора се сматрати кандидатом за трансплантацију, јер тај захват, у поређењу са дијализом нема већу смртност, поготово у првом посттрансплантацијском десетлећу.
Кандидатима за трансплантацију зараженима вирусом хепатитиса C, са повишеним трансаминазама (аланин-аминотрансфераза, АЛТ), мора се обавити биопсија јетре. Пожељно је, али није обвезно, биопсију јетре обавити у болесника зараженим ХЦВ-ом чији налази непрекидно показују нормалне вредности јетрених ензима, јер ХЦ често остаје неоткривен.
Кандидати за трансплантацију бубрега који болују од цирозе јетре сматрају се кандидатима за комбиновану трансплантацију оба органа (бубрег и јетра)
Болеснике са хроничним активним хепатитисом потребно је пре трансплантације лечити интерфероном. На активној листи чекања могу се задржати током лечења интерфероном, а, ако до трансплантације дође пре завршетка планираног лечења, давање лека треба окончати. Болесници код којих након лечења интерфероном алфа не дође до побољшања стања могу се уврстити на листу чекања, али тек након детаљног разматрања и информисања.
Бубрези живога или кадаверичнога даватеља зараженога ХЦВ-ом могу се понудити ХЦВ-РНК позитивним примаоцима, уз њихов пристанак и кад то није у сукобу с важећим државним законима.
Инфекција вирусом хепатитиса Б (ХБВ) код примаоца и даваоца бубрега Сви кандидати за трансплантацију морају се тестирати на инфекцију вирусом хепатитиса Б (ХБВ). У поређењу са ХбсАг негативнима, ХБсАг позитивни болесници дугорочно су изложени повећаном ризику смртнога исхода након трансплантације, и о тој чињеници их треба обавестити.
Кандидати за трансплантацију бубрега заражени вирусом хепатитиса Б и са знацима репликације вируса, као што су позитивни на ХБеАг и/или ХБВ-ДНК, морају се потпуно обрадити због могуће јетрене болести, укључујући и биопсију јетре (када је повишен АЛТ). Ти су болесници, наиме, изложени повећаном ризику од прогресивне јетрене болести након трансплантације бубрега.