Прва конференција Покрета несврстаних, позната и као Београдска конференција, одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године у Београду, тада главном граду Федеративне Народне Републике Југославије. Историјски значај Београдске конференције је у томе што је први пут окупила државнике несврстаних земаља и формулисала изворне принципе и циљеве политике и покрета несврстаних као независног, ванблоковског и глобалног фактора у међународним односима.
Конференција је главну пажњу посветила очувању светског мира, проблемима разоружања, колонијализма и економског развоја. Усвојена су три документа: Декларација шефова држава и влада, Изјава о опасности од рата и Апел за очување светског мира. Два писма истог садржаја, упућена су председнику Савета министара Совјетског Савеза, Никити Хрушчову, и председнику Сједињених Америчких Држава, Џону Кенедију, који су у тим тренуцима били у сукобу који је познат као Хладни рат.
У складу са усвојеним „критеријумима несврстаности“, државе учеснице су се обавезале да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила.
Конференција у Београду није била место на коме је рођен покрет несврстаности, али одлуке које су донете недвосмислено су показале да идеја која је окупила председнике држава и влада ванблоковских земаља представља алтернативни концепт блоковима и блоковској подели света.
Позадина Када се идеја Покрета несврстаних почела формирати постоје неколико мишљења. Индијски политичари сматрају да је говор Џавахарлала Нехруа у Индијском парламенту 4. децембра 1947. године представљао идеју о покрету несврстаности. Током шесте конференције несврстаних у Хавани 1979. године, председник Шри Ланке Јуниус Ричард Џајвардене је тврдио да се први пут реч „несврстани” појавила на -{Colombo Power Conference}- одржаној у Коломбу, главном граду Цејлона, у априлу 1954. године. На састанку су се срели премијери пет држава: Индије, Бурме, Индонезије, Цејлона и Пакистана. Они су расправљали о разоружању, деколонизацији, самоопредељењу и праву на властити развој. Кина и Индија су почеле да раде ка помирењу, а 1954. године су Нехру и кинески премијер Џоу Енлај прихватили пет начела егзистенције које је обухватало: обострано признање територијалне целовитости, ненападање, немешање у унутрашње послове, једнакост и заједничко благостање и мирољубиву коегзистенцију држава са различитим друштвеним уређењима. То су биле и идеје које су прихватиле државе несврстаних.
Порекло Покрета несврстаних се може пратити до конференције одржане у Бандунгу у Индонезији 1955. године. Светске несврстане нације су изразиле своју жељу да не буду увучене у идеолошке сукобе Истока и Запада у Хладном рату. То није био састанак несврстаних држава, али су у њему учествовале многе које су касније постале чланице Покрета. Од 29 држава, 25 су биле азијске међу којима су биле Иран, Ирак, Сирија, Саудијска Арабија, али и Јапан и Кина. На конференцији је усвојено завршно саопштење и донете су резолуције које су се односиле на разоружање, борбу против колонијализма, економску сарадњу држава Африке и Азије и самоопредељење народа. То су биле важне одреднице будућег политичког деловања покрета несврстаних. Премијер Индије Нехру је рекао да је овиме „половина светског становништва излази на позорницу.”
После низа сусрета земљама Азије и Африке, на Брионима је 18. и 19. јула 1956. године уследио тројни састанак Тита, Нехруа и Насера. Тројица државника потписала су Заједничку изјаву од 12 тачака у којој су изнели своја мишљења о најважнијим међународним проблемима и начину решавања. У Изјави се говорило о разоружању, уклањању неспоразума и спорова у Европи, на Далеком и Средњем истоку, о подели света на блокове, пријему НР Кине у УН, ослободилачком рату у Алжиру и значају Бандуншке конференције.
Улога Југославије у стварању Покрета мини|Нехру, Насер и Тито приликом потписивања Брионске декларације Тито је предводио југословенску делегацију на -{XV}- заседању генералне скупштине УН. То је био период заоштравања међународних прилика у тренутку када је над територијом Совјетског Савеза оборен амерички авион „У-2”. Тито, Насер, Сукарно, Нкрумах и Нехру поднели су Генералној скупштини ОУН на усвајање Нацрт резолуције пет ванблоковских земаља, у којем се тражи обнављање прекинутих контаката између великих сила и решавање спорова и међународних проблема мирним путем. Због амандмана који су поднели Аустралија, Аргентина, Норвешка и Јапан и изостанка подршке и са Истока и Запада предлагачи су повукли предлог. Иако није успела, „Иницијатива петорице” се сматра првим заједничким актом несврстаних земаља.
Тито је одлучио да прихвати Нехруов предлог о заједничкој иницијативи ванблоковских земаља за посебном резолуцијом којим би се лидерима двеју водећих сила Двајту Ајзенхауеру и Никити Хрушчову упутио апел да се састану како би решили спор. У седишту ОУН састао се са председником Ајзенхауером, али, иако је састанак протекао у срдачној атмосфери, нису постигнути политички договори. Следили су избори у САД, па Ајзенхауер није више био у могућности да утиче на даље југословенско-америчке односе. Без обзира на то, Тито га је позвао да посети Југославију. Са друге стране, три сусрета са Хрушчовом нису прошла у пријатној атмосфери. Хрушчов је био незаинтересован за Титову понуду за помирење.
По повратку из Њујорка, оно што је Тита испуњавало оптимизмом била је све активнија улога ванблоковских земаља у Уједињеним нацијама. Он је желео да их приближи у јединствен фронт који ће се борити против превласти блоковских сила. Свестан да је током боравка у УН само делимично успео да оствари контакт са представницима новоослобођених држава, одлучио је да крене на „путовање мира”. Из сплитске луке упутио се 14. фебруара 1961. године бродом Галеб на вишемесечно путовање. Том приликом посетио је Гану, Того, Либерију, Гвинеју, Мали, Мароко, Тунис и Уједињену Арапску Републику (Египат). Све те државе Тито је први пут посећивао, осим Уједињене Арапске Републике. Приликом посета имао је различиту стратегију. У разговору са земљама западне Африке позивао је на успостављање присније билатералне стратегије и бољег међусобног упознавања, док је током разговора са арапским земљама предлагао одржавање конференције ванблоковских земаља. Сматрао је да одржавање конференције ванблоковских земаља мора што пре да се одржи, а блокаду Уједињених нација поредио је са ситуацијом пред Други светски рат у којој се тада нашло друштво народа које није успело да одигра своју миротворну улогу. Сматрао је да ове државе морају преузети улогу „савести човечанства”, а то могу постићи ако својом бројчаном супериорношћу у механизму гласања пронађу начин за функционисање Уједињених нација.
Путовање је Тито завршио посетом Уједињеној Арапској Републици од 17. до 22. априла 1961. године, где је разговарао са кључним партнером од кога је зависила реализација идеје о формирању покрета несврстаности. Они су се сложили да се састанак мора одржати пре -{XVI}- Заседања генералне скупштине УН како би нове земље иступиле јединствено. Највећи проблем био је око састављања списка учесника. У састављању списка водили су се непосредним Титовим утисцима са тек завршене турнеје. Главно питање било је питање укључивање Нехруа и Индије у припрему. Они су страховали да без Нехруа, који је имао велики утицај у свим деловима света и који је први применио политику мирољубиве коегзистенције, не би могао ни да се одржи скуп. Пред сам долазак Тита у Египат, Нехру је обавестио Насера да се противи одржавању конференције, јер би се тиме „отежало великим силама да решавају међународне проблеме и допринесу попуштању међународне затегнутости.” Уместо тога, предлагао је да се ради на заједничком саопштењу поводом инвазије на Кубу.
Тито и Насер су били најангажованији по питању да се вође држава са мањим утицајем окупе у један покрет. Крајем априла упућена су писма представницима 17 држава којим су позвани да учествују на припремни састанак у Каиру од 5. до 12. јуна 1961. године. Поред држава, скупу су присуствовали и ослободилачки покрети, социјалистичке партије, али само као посматрачи. Касније је њихов број смањен, јер су многе од њих постале власт у државама.
На крају разговора, Тито и Насер су саставили документ који је био у облику писма и који је требало да буде упућен свим ванблоковским земљама. у њему би били објашњени разлози за одржавање конференције, критеријуми за учешће, тачан датум одржавања и дневни ред. Иницијатива је одмах подржана од председника Индонезије Сукарна, који је био један од главних заговорника формирања покрета. Иако су само Тито и Насер потписали документ о позиву на учешће, сматра се да се због брзине којом се Сукарно придружио иницијативи и он сматра оснивачем. Убрзо затим су предлог подржале и владе Авганистана и Гане. Тиме су створени услови да се први пут одржи самит држава које не припадају ниједном од два блока.
Избор града за одржавања конференције мини|Долазак председника Гане Кваме Нкрумаха на конференцију Доста времена је посвећено питању где ће се одржати конференција. Три града кандидовала су се да постану домаћини. Каиро су предложиле групе арапских земаља, индонежански министар Београд, а Куба је сама предложила своју престоницу Хавану. Насерова одлука да подржи Југославију допринела је томе да већина подржи избор Београда. Томе се оштро успротивила Куба, истичући да „Југославија није политички квалификована да буде домаћин конференције”. Овакав просовјетски став у првом тренутку су подржале две совјетски настројене државе Гвинеја и Мали, али су недуго затим промениле став. Куба је запретила да неће учествовати на конференцији ако се не буде одржавала у Хавани, али њено ултимативно држање није наишло на одобравање већине, те се морала покорити вољи осталих држава. То је био наговештај идеолошко-политичких сукоба који ће отежавати рад покрета и у неким тренуцима доводити у питање његов опстанак.
Конференција На челу државног одбора за припрему конференције налазио се Владимир Поповић. На конференцији се у Београду окупило 25 независних држава које су све биле пуноправни учесници. Поред њих, биле су и три државе које су имале статус посматрача, једанаест социјалистичких партија, синдикалне организације из Јапана и још четири организације. Разлике између њих у богатству су биле велике и све су оне показивале различите интересе. Југославија је посебан значај придавала латиноамеричким земљама. Учешће ових земаља, уз представнике Европе, требало је дати конференцији карактер скупа где су заступљени сви делови света, а не да се она сведе на афро-азијске одреднице као што је то био скуп раније.
Међутим, Тито је само делимично успео у намери да на конференцији буду заступљени сви делови света. Из Латинске Америке само је Куба била пуноправни учесник, док су Боливија, Бразил, Еквадор имали статус посматрача. Разлог томе била је немогућност ових држава да се одупру притиску Сједињених Америчких Држава. Нарочито су представници Југославије били разочарани Мексиком који је одустао у последњи час. Од европских држава учествовали су само Кипар и домаћин Југославија.
мини|лево|Лидери покрета несврстаности на затвореној седници у Палати федерације