Колак је српско презиме. Презиме Колак није уобичајено, али се код Срба среће врло рано и по учесталости се (по неким истраживањима) налази на 800. месту у Србији. Међутим, оно није само презиме већ и име братству. Братство Колак чине и они који имају друга презимена, али у предању чувају успомену на своје старо презиме и порекло. Истраживања порекла становништва има дугу традицију у српској науци. Најзначајнији резултати објављени су у Српском етнографском зборнику Српске академије наука и уметности, где је објављена и студија др. Милисава Лутовца, Ибарски Колашин — антропогеографска истраживања. У овој првој целовитој студији о Колашину, поред других родова, помињу се и Колаци, односно Колаковићи.
Порекло и миграције Колака Презиме Колак спада у неуобичајна српска презимена. Оно не значи само презиме већ означава и припадност веома разгранатом братству. Данас Колацима припадају и они који већ одавно имају друга презимена, али који, скоро љубоморно, чувају сећање на своје старо презиме и порекло. По доста увреженом ставу реч колак значи хајдучки јатак. Међутим, изведеница колак (типа јатак, санџак, конак) је турцизам од речи кол што значи рука. Можда може асоцирати на човека који има телесни недостатак, рецимо једнорук или без руке. Постоји мишљење да је презиме Колак наметнуто од стране Турака неком давном претку, који се опирао турској власти. Намера је била да се казне непослушни давањем оваквих презимена. Тако је и прецима Колака одузето старо српско презиме, а као трајно остало им је презиме Колак. Колаци су ушли у народну књижевност преко различитих песама, а познати су и кроз пословицу: „Тешко Колаку на рђаву конаку”. Колаци су пореклом из села Риђана, из Старе Херцеговине (данас припада општини Никшић). Има мишљења да воде даље порекло од племена Риђана по коме је поменуто село и добило име. Риђани су живели у западној половини жупе Оногошт, где су у средњем веку били највеће и најјаче племе. Петар Шобајић сматра да се њихова велика племенска територија пружала од града Оногошта на запад све до Рисна и до врха планине Орјена изнад Боке, и обухватала западну половину Никшићког Поља и племена Никшићке Рудине, Грахова и Кривошије, а уз то Леденице и Убле изнад Рисна, и предео Трешњева, сада у Цуцама. Постепено је ово племе потиснуто од млађег племена Никшићи, тако да је од 16. века на челу и једног и другог племена био војвода Грдан Никшић, познат по устанцима против Турака. Има и оних који мисле да Колаци припадају роду Никшића.
Исељавање из Риђана почиње када су се Турци учврстили у Оногошту, а постало је масовно када је Нуман-паша Ћуприлић напао жупу Оногошт (Никшић) 1714. године. Колаци из Риђана исељавали су се у неколико праваца. Један од Колака се преселио у село Туље, на подручје Поповог поља. Потом је један од њих прешао у Јасеницу, а одатле у Хум. Из Туља је неки Колак отишао у манастир Тврдош где је био манастирски пчелар. Род овим Колацима су и Влачићи у Полицама код Требиња. Родоначелник Колака у Хуму је највероватније Марко, отац Мијата, Сима и Јова Колака. Међу Мијатовим синовима најпознатији је Василије Васо Колак (1859—1939), познати брчански трговац. Херцеговачки Колаци били су познати трговци у Београду, Трсту и другим градовима. Део братства се, највероватније у исто време, преко Ибарског Колашина и Старога Влаха, запутио према просторима садашње Србије. Радоје Ускоковић сматра да су постојала два правца исељавања Колака из Риђана: једни су отишли у Попово Поље код Требиња, а други у Ибарски Колашин, у село Бање. Из Колашина су се спустили у околини Сјенице (села Дивља Река и Урсуле) и код Новог Пазара, у села Кућане и Јавор. Одатле су неки отишли у Стари Влах (Косовица више Ивањице), у чачанска села (Рајац и Жаочане), у Гружи (Борач, Витановац), Левач (Беле Воде), као и у жичке Матаруге (Никићи).
Колака има у Врнчанима под Кабларом, као и у качерским селима Јарменовци и Калањевци. У Јарменовце су се Колаци доселили средином 18. века и њима припадају Драшковићи, Делимарковићи, Маркићевићи и Крстићи. У Калањевцима су задржали презиме Колаковић. Радојевићи из Паланке такође припадају Колацима и овде су се доселили из Јарменоваца. Род су им Драшковићи—Делимарковићи. Припадници овог братства могу се наћи и у селима Колубаре и Подгорине. Има их у Гуњици и тамо су познати као Станојице. Оснивачи су овог села у које су дошли из Риђана у Жупи Никшићкој, током 17. века. У Гуњицу су дошла три брата: Станоје (отуда Станојице) је остао овде, други је отишао у Бабајић, а трећи преко Љига у Јарменовце. Неки од ових Колака су се, приликом сеобе, задржали у Старом Влаху. У Бабајић су сишле три породице и населиле се у Годевцу, код Колачке чесме. Једна од ове три породице се врло брзо одселила у Качер, у Јарменовце. Од њих су тамошњи Колаковићи, који су сви променили ово старо презиме.
Колаковића има и у Ваљевској Тамнави. У првој половини 18. века у село Бајевце се доселио Баја Колаковић, по коме је село и добило име. Баја је имао три сина: Јована, Петра и Велимира, званог Беку. Јованови потомци су: Колаковићи и Ђурђићи; Петрови су: Рајковићи, Живановићи, Драгићевићи и Васиљевићи; Бекини су: Бекићи, Штукићи и Јаковљевићи. Из породице Баје Колаковића су чувени кнез Васиљ Павловић и игуман Јеремија, старешина манастира Грабовца. Кнез Васиљ је био позната личност из оба српска устанка. Јеремија (1768—1838) је био његов рођени синовац. И он се истакао у ратовима, а манастиру је обезбедио велику имовину. Колаковића има и у Стублинама, у Ваљевској Тамнави. Воде порекло од Иконића из Врховина. У Стублинама носе презимена: Недељковић, Зарић, Јаковљевић и Петровић.
Досељавање Колака у Колашин Простор Старог Колашина је аутентичан географски и етнички простор који има своју дугу традицију. Сама област се најчешће назива само Колашин, док је атрибут Стари најдуже у употреби. Атрибут Ибарски се најкасније јавља и у научној употреби је, паралелно са Старим, од времена Јована Цвијића. Добар познавалац овога краја, књижевник Григорије Божовић, два Колашина у Црној Гори назива Горњим и Доњим, док Колашин на Ибру назива Старим: „И најзад постоји на горњем Ибру још трећи Колашин, онај између Рожаја и Митровице, који су и Гопчевић и Цвијић назвали Старим Колашином, по свој прилици због тога што су им стари људи тако рекли, јер по неком тамном предању то би био основни Колашин, од кога су се после тако развила и прозвала и она два друга. Међутим и овај се, мој Колашин, зове само тако а не и 'старим', јер му је само такво име живо и у потреби и на месту и унаоколо”. Слично мишљење је изнео и Глиша Елезовић, полемишући са Цвијићевим ставовима: „Цвијић, додуше, вели да су становници ибарског Колашина досељени у разна времена, а нарочито почетком 19. века из црногорског и новопазарског или боље рећи из Горњег и Доњег Колашина, па су нови завичај крстили именом свога старог завичаја. Али чак кад би у истини ствар тако стајала, тешко је претпоставити да су ти досељеници могли натурити име своје покрајине једној кнежини, која пре свега није била ненасељена, а културна је била свакојако бар колико и покрајина из које су се нови досељеници селили, те према томе није била без имена и пуста. Не треба заборавити да су у овом малом Колашину били Брњаци познати културни центар још у доба краља Милутина и краљице Јелене. Сем тога овај Ибарски Колашин био је једна од ретко очуваних српских оаза”. Мало је старих извора у којима се помиње Колашин. У Дечанском поменику, на листу 145', помиње се долазак поклоника из „НАХИЈЕ ИБАР КОЛАШИН”. Овај поменик је вођен од 1595. године, али је поменути запис свакако из познијег времена. На једном фреско-натпису из 1673. године, у цркви Светог Јована Претече у Црколезу, поомињу се као ктитори живописа поп Иван и поп Марко, „отачаством Колашини”. То би био најстарији помен Колашина у изворима. Ова област, као и један број села у њој, помиње се и у Девичком катастиху 1770. и 1783. године.
Када је реч о границама ове области њих је прецизно одредио Григорије Божовић и саопштио их Глиши Елезовићу: „Оклачка Глава на Жабаре (Мојстирска клисура)”, Црна Ријека до Рибарића на Ибру; током Ибра до ушћа Струмачке Реке, уз реку до Црног Врха на Рогозни; развођем Рогозне на пресло код села Јунака, на планину Бабова више Бањске и испод села Козарева се спушта и Жировничку реку, прелази преко брда у Јагњеничку Реку и овом реком до Ибра; захвата село Зупче, па на Шишковића Дуб код села Кошутова, даље се спушта преко брда у правој линији на реку Клину, обухватајући село Горњи Стрмац. Даље је граница ишла планинском гредом изнад села Радишева до села Рудника изнад Сувог Грла и пресеца село Дрен одакле се пење на Мокру Планину; гредом Мокре Горе до Оклачке Главе, која сва припада Колашину”. Са мање детаља Божовић омеђује Колашин на страницама својих Приповедака из 1926. године: „Удно Санџака, на падинама Мокре и Рогозне, изнад Косова, петнаест километара више Митровице уз Ибар па до Рибарића, протеже се брдовита горштачка жупа или нахија Колашин. Његова северна граница иде билом Рогозне, а крајња му је јужна тачка на брду више Рудника у срезу дреничком. Својим горњим током протиче кроз њега река Ибар”. Простор Старог Колашина највећим делом данас припада општини Зубин Поток, а један део општинама Нови Пазар и Тутин.
У Стари Колашин Колаци долазе, највероватније, током 18. века. Насељавају села Бање, Пресека и Перковац. У Бањама су сви становници Колаци и то је највеће и једино поптуно Колачко село у Србији. Колаковића је било и у Перковцу, али су одатле одселили и у том селу нема више становника. Драгоцене податке о присуству Колаковића у Пресеци пружа Дечански поменик. Међу другим колашинским поклоницима, који су посетили Високе Дечане, уписани су и Колаковићи из Пресеке: Манда, Комлен, Милан и Вукадин. Међу свим уписаним ходочасницима из Колашина, једино су Колаковићи истакли своје презиме. Данас у овом селу нема Колаковића, а у Пресеку након њих долазе Дробњаци. Највећи број исељених Колаковића је из Бања, као и из других колашинских села (Врановиће, Пресека и Перковац). Они су населили села у Топлици, Гружи Средњем Ибру, Расу, Рогозни итд. Један део је највероватније, преко Рогозне, Сјенице и Старог Влаха доспео у централне области Србије, док је по мишљењу Колака други већи део кренуо долином Рашке и Ибра ка тим просторима. Колашин им је био етапна олбаст у даљим миграцијама. Сви они и данас чувају сећање да су се њихови преци доселили управо из Колашина. Зато се ови Колаци називају колашинским Колацима, које везује слава Свети Никола и, највећи део њих, преслава Свети Илија.
Колашински Колаци 200px|мини|десно|Данило Колаковић (у средини) као ученик Цариградске гимназије 1899. године. Колаци данас живе у колашинским селима Бање, Врановиће и Драгочево. Село Бање насељавају Колаковићи, највероватније, негде у 18. веку. Заједнички предак имао је синове Боја, Гвозда и Милутина. Од њих су данашњи Бојовићи, Милуновићи и Гвозденовићи. Од Гвозденовићи су данашњи Радојевићи, а Колаци су и Радовановићи, Лазовићи, Пантелићи, Милићи, Марковићи, Маринковићи, Васиљевићи и Јосивљевићи. Забележено је да Колаци потичу од неке баба Коле. Није јасно, међутим, да ли је ово надимак од имена или, што је вероватније, од презимена. И данас се понегде може чути да се жена која припада овом братству назива Колакуша. Исто предање о заједничком претку сачували су и Јовићи (Колаци) у Белом Пољу код Куршумлије, као и Веселиновићи и Гвоздићи у Постењу код Лепосавића.