thumb|right|Izborna kutija Izborna prevara, ili izborna krađa, jeste protivzakonito mešanje u izborni proces, povećanjem broja glasova određenom kandidatu, smanjivanjem broja glasova njegovim protivkandidatima, ili pak oba. Šta čini izbornu prevaru zavisi od zemlje do zemlje.
Mnoge vrste izborne prevare zabranjene su na osnovu zakona o izborima, međutim, neke vrste prevara predstavljaju kršenje drugih zakona, poput onih koji zabranjuju pretnje, uznemiravanje ili zastrašivanje.
Iako termin "izborna prevara" tehnički pokriva samo one akte koji su protivzakoniti, on se ponekad koristi da opiše i akte koji su legalni, ali se smatraju moralno neprihvatljivim, van duha izbora, ili su u suprotnosti sa principima demoratije.
Izborne predstave, u kojima postoji samo jedan kandidat, ponekad se klasifikuju kao izborna prevara, iako su možda u skladu sa zakonom i predstavljeni su više kao referendumi.
Na nacionalnim izborima, uspešna izborna prevara može imati efekat državnog udara ili korupcije demokratije. Na neizvesnim izbora, prevara malih razmera može biti dovoljna da promeni rezultat.
Čak iako prevara nema uticaja na krajnji ishod izbora, otkriće iste može imati štetne posledice ukoliko niko zbog nje ne odgovara, budući da se tako smanjuje poverenje birača u demokratiju.
Specifične metode
Manipulacija biračkim spiskovima Izborna prevara se može desiti pre samog glasanja, npr. ako se izmeni sastav biračkog tela. Legalnost ovakvog manipulisanja zavisi od države do države. Namerna manipulacija izbornim rezultatima smatra se kršenjem principa demokratije.
Manipulacija demografijom Vlasti mogu veštački da kontrolišu sastav biračkog tela kako bi postigle određeni rezultat.
Jedan od načina na koji to čine jeste preseljenje velikog broja birača u određenu izbornu jedinicu pre samih izbora, npr. tako što im privremeno dodeljuju zemlju ili tako što ih smeštaju u jeftina prenoćišta.
Mnoge zemlje sprečavaju ovakvu vrstu prevare tako što propisuju pravila da glasač mora određeni period da živi u izbornoj jedinici, npr. minimum šest meseci, kako bi mogao da glasa u njoj. Međutim, takvi zakoni takođe mogu da se koriste u svrhu demografske manipulacije, budući da oni obespravljuju one bez stalne adrese, poput beskućnika, putnika, Roma, studenata (onih koji studiraju daleko od svoje kuće) ili neke radnike.
Druga strategija jeste trajno preseljenje ljudi u određenu izbornu jedinicu, i to uglavnom putem sistema javnog stanovanja. Ako se veruje da će gradjani kvalifikovani za javno stanovanje glasati za neku opozicionu partiju, onda ih vlasti mogu skoncentrisati u jednu oblast, i time umanjiti uticaj njihovih glasova na krajnji rezultat. Međutim, ukoliko su oni simpatizeri vladajuće stranke, vlasti ih mogu premestiti u marginalne izborne jedinice gde bi onda stranka na vlasti odnela prevagu. Primer ovakve prakse zabeležen je u Vestminsteru, u vreme kada je Širli PorterMagill v. Porter Magill v. Weeks, H=House of Lords Judgements, 13 December 2001. Приступљено 16. 2. 2012. bila na čelu Skupštine grada.
Zakon o imigracijama se takođe može iskoristiti u svrhu manipulisanja demografijom izborne jedinice. Primera radi, Malezija je jednom prilikom dala državljanstvo i pravo glasa imigrantima iz Indonezije i sa susednih Filipina, s ciljem da uspostavi dominaciju vladajuće stranke nad državom Sabah. Ovaj kontroverzni proces poznat je kao "Projekat IC".
Metod za manipulisanje stranačkim predizborima i izborima stranačkih lidera povezan je s ovim. Oni koji podržavaju jednu partiju mogu privremeno da se učlane u drugu kako bi za lidera izabrali najslabijeg kandidata. Krajnji cilj jeste poraz slabog kandidata na opštim izborima od strane lidera partije koga glasač zapravo podržava. Postojale su tvrdnje da je ovaj metod korišćen pri izboru stranačkog lidera Radničke partije Ujedinjenog Kraljevsta, kada je novinar politički konzervativnog Dejli Telegrafa Tobi Jang podsticao svoje čitaoce da se učlane u Radničku partiju i podrže Džeremija Korbina, kojeg je Jang smatrao najslabijim kandidatom. Nakon toga je hešteg "ToriesForCorbin" (#TorijevciZaKorbina) bio u trendu na Tviteru.
Oduzimanje izbornog prava Sastav biračkog tela takođe može biti izmenjen oduzimanjem izbornog prava nekoj klasi ljudi. U nekim slučajevima su države uvodile glavarinu, testove pismenosti i razumevanja i zahteve za vođenje evidencije, što je u praksi bilo primenjivano diskriminatorno prema manjinskim populacijama.
Od kraja 19. veka, pa sve do kasnih 60-ih, većina Afroamerikanaca u južnim državama bivše Konfederacije bila je pogođena ovakvim merama. Korumpirani izborni zvaničnici mogu da zloupotrebe glasačke propise kao što su test pismenosti, dokaz o identitetu ili adresi kako bi nekima otežali ili potpuno onemogućili glasanje.
Ako takva praksa diskriminiše pripadnike određene religijske ili etničke grupe, onda ona ugrožava politički proces tako što politički poredak postaje krajnje nereprezentativan, kao u periodu nakon Rekonstrukcije ili u eri Džima Kroua, pa sve do Zakona o pravu glasa iz 1965.
Nekada vlasti donose zakone koji određenim grupama onemogućuju glasanje ili ga čine nepraktičnim. Na primer, zahtev da se glasa u svojoj izbornoj jedinici može diskriminisati vojna lica, zatvorenike, studente, pacijente u bolnicama ili bilo koga drugog ko se ne nalazi blizu svoje izborne jedinice.
Glasanje takođe može biti zakazano za neki nezgodan dan, kao na primer usred radne nedelje ili na raznik određene religijske grupe, na primer na Šabat ili u vreme drugih praznika religijskih grupa čija učenja zabranjuju glasanje na taj dan. Pravo glasa čitavih zajednica može biti ugroženo ako se biračka mesta nalaze u oblastima koje glasači smatraju nesigurnim ili se pak ne nalaze u razumnoj blizini (ruralne zajednice su posebno ranjive na ovo).
U nekim slučajevima birači mogu bez ikakvog osnova biti lišeni prava glasa, što predstavlja pravu izbornu prevaru. Na primer, legitiman glasač može "slučajno" biti uklonjen sa biračkog spiska, što glasaču otežava ili onemogućava da glasa.
Na kanadskim federalnim izborima 1917, u toku Prvog svetskog rata, Unionistička vlada dala je na usvajanje Zakon o glasačima u vojsci i Zakon o izborima za vreme rata. Zakon o glasačima u vojci je dozvoljavao aktivnim vojnim licima da glasaju samo za partiju, ne za određenog kandidata kao što nalaže standardna procedura, i omogućio toj partiji da odluči u kom će izbornom okrugu taj glas biti iskorišćen. Ovaj zakon je takođe dao pravo glasa ženama koje su direktno povezane ili su u braku sa aktivnim vojnikom.
Verovalo se da su ove grupe uglavnom podržavale Unionističku vladu, budući da je partija podržavala uvođenje vojne obaveze. Zakon o glasačima u vojsci je, obratno, oduzeo pravo glasa određenim etničkim grupama za koje se smatralo da većinom podržavaju opozicionu Liberalnu partiju.
Podela podrške opoziciji Profesorka Univerziteta u Standfordu Beatric Megaloni opisala je model koji upravlja ponašanjem autokratskih režima. Ona je sugerisala je da vladajuće partije mogu da održe političku kontrolu u demokratskom sistemu bez aktivnog manipulisanja glasovima ili zastrašivanja biračkog tela. U adekvatnim uslovima, demokratska država se može pretvoriti u državu u kojoj zavađene opozicione partije postaju nesvesni saučesnici jednopartijskoj vladavini. Ovo omogućava vladajućem režimu da se uzdrži od nezakonite izborne prevare.
Preferencijalni izborni sistemi kao što su sistem evaluativnog glasa, sistem alternativnog glasa, sistem jednog prenosivog glasa napravljeni su tako da spreče sistemske izborne manipulacije i politički duopol.
Zastrašivanje Zastrašivanje glasača uključuje stavljanje neprimerenog pritiska na glasača ili grupu glasača da glasaju na određen način ili da ne glasaju uopšte.
Glasanje u odsustvu takođe može biti otvoreno za neke forme zastrašivanja, s obzirom na to da glasač nema zaštitu, niti privatnost kao na biračkom mestu. Zastrašivanje može biti verbalno, fizičko, a može se javiti i u obliku prinude. Nasilje ili pretnja nasiljem: U svom najjednostavnijem obliku, glasači iz određenog dela populacije, ili oni za koje se zna da podržavaju određenu partiju ili kandidata, dobijaju pretnje od strane pristalica druge partije ili kandidata, ili od strane onih koje su ovi unajmili. U drugim slučajevima, pristalice određene partije objavljuju da, ukoliko dođe to toga da određeno selo ili deo grada glasa za "pogrešnu" opciju, onda će doći do odmazde nad tom zajednicom. Drugi metod je generalna pretnja nasiljem, na primer pretnja bombom, koja kao posledicu ima zatvaranje određenog glasačkog mesta, što otežava ljudima u toj oblasti da glasaju. Napad na biračka mesta: Biračka mesta u oblasti u kojoj žive pristalice određene partije ili kandidata mogu da postanu meta vandalizma, uništenja ili pretnji, što otežava ili onemogućuje ljudima u toj oblasti da glasaju. Zakonske pretnje: U ovom slučaju se ljudi ubeđuju da po zakonu nemaju pravo glasa, ili da su po zakonu u obavezi da glasaju na određeni način. Glasači koji nisu sigurni da li imaju pravo glasa mogu takođe da budu meta zastrašivanja od strane pravih ili pretpostavljenih predstavnika vlasti koji navode da oni koji glasaju, a na to nemaju pravo, mogu biti uhapšeni, deportovani ili na neki drugi način kažnjeni. -Na primer, 2004. godine u Viskonsinu i na nekim drugim mestima, glasači su navodno dobijali flajere na kojima je pisalo "Ako ste već glasali na nekim izborim ove godine, ne možete glasati na predsedničkim izborima", što je značilo da oni koji su glasali na prethodnim izborima za stranačkog lidera sada nisu imali pravo da glasaju. Takođe je pisalo: „Ako je neko u Vašoj porodici osuđivan, ne možete glasati na ovim izborima". I na kraju: "Ako prekršite neko od ovih pravila, možete biti osuđeni na 10 godina zatvora, a deca će vam biti oduzena". -Drugi metod, navodno korišćen 2004. u opštini Kuk u saveznoj državi Ilionis, uključivao je lažno saopštenje određenim ljudima da nemaju pravo glasa. -Prinuda: Deo populacije koji je kontrolisao glasačke listiće pokušavao je da natera ostale da slede njihov primer. Izdvajajući one koji su protiv većine, ljudi bi pokušali da promene odluku glasača. Njihov argument može da bude to da, pošto je većina uz određenog kandidata, ostali treba da priznaju poraz i pridruže se pobedničkoj strani. Ako ovo nije funkcionisalo, onda je dolazilo do pretnji nasiljem, što je viđeno bezbroj puta za vreme izbora. Prinuda, izborno zastrašivanje je viđeno u mornarici. Godine 1885 je Vilijam K. Vitni započeo istragu koja je uključivala ljude iz mornarice. Kao što je rekao Vitni: Ljudi u brodogradilištu su praktično kontrolisani i prinuđeni od strane nadzornika da glasaju na određen način. Ovaj primer pokazuje kako čak i u mornarici postoje ljudi koji su spremni na sve kako bi određeni kandidat pobedio.
Pogrešni ili zbunjujući glasački listići Glasački listići mogu da budu iskorišćeni tako da odvrate ljude od glasanja za određenu partiju ili kandidata koristeći dizajn ili druge karakteristike koje zbunjuju glasače i navode ih da glasaju za nekog drugog kandidata.
Na primer, na Predsedničkim izborima u Americi 2000. godine u Floridi kritikovan je glasački listić zbog lošeg dizajna, zbog čega su neki glasači greškom glasali za pogrešnog kandidata. Listić je dizajnirao član Demokratske partije, međutim upravo je ta partija bila najviše oštećena usled grešaka glasača. Loše dizajniranje glasačkog listića uglavnom nije nelegalno i stoga tehnički ne predstavlja izbornu prevaru, ali može kršiti osnovne principe demokratije.
Kako bi umanjila mogućnost da se glasači zbune pri glasanju, Švedska je osmislila sistem sa odvojenim glasačkim listićima za svaku partiju. Međutim, dešavalo se da se listići partije "Švedske Demokrate" mešaju sa listićima veće "Socijaldemokratske partije" zbog sličnog fonta kojima je ispisano ime ovih partija na vrhu glasačkog listića.