Зависност од видео-игара или поремећај видео-играња или поремећај онлајн играња је посебно зависно понашање које се карактерише прекомерним или компулзивним коришћењем компјутерских игара или видео игрица које ометају свакодневни живот особе. Зависност од видео игара може се испољавати као компулзивна игрица, укључујући друштвену изолацију, промена расположења, умањену имагинацију и хипер-фокус на достигнућа у игри, а искључујући друге догађаје у животу. Светска здравствена организација признаје зависност од видео-игара као болест, док је америчко удружење психолога (АПА) 2013. одбила да је укључи у пето издање дијагностичког и статистичког приручника менталних поремећаја, закључивши да нема довољно доказа да је означи као службени ментални поремећај, узевши је, међутим, за даље проучавање.

Различита су мишљења по питању зависности од видео-игара: да ли је самостална болест или је она манифестација других поремећаја. Контрадикције у истраживању које испитују ову зависност могу одражавати уопштене недоследности у истраживању видео-игрица. На пример, док је неко истраживање повезало насилне видео игре са повећаним агресивним понашањем, друга истраживања нису успела пронаћи доказе за такве тврдње.

Могући узроци јаке привлачности за игре

Неки теоретичари се фокусирају на претпостављене уграђене наградне системе игара како би објаснили своју потенцијалну зависност. Многе видео игрице, посебно масовне вишекорисничке мрежне игре играња улога, и друштвене мреже и мобилне игре, се ослањају на „присилну петљу” или „језгру петље”, циклус активности који укључују награђивање играча и њихово вођење да настави кроз други циклус, задржавајући их у игри. Предвиђање таквих награда може створити неуролошку реакцију која ослобађа допамин у тело, тако да када се добије награда, особа ће то запамтити као угодан осећај. Ово је пронађено слично истој неуролошкој реакцији која се верује да је повезана са зависношћу од коцкања или злоупотребом супстанци. У вези са самоубиством једног гејмера у Кини, шеф удружења програмера Луи Мин је навео: „У хипотетичком свету створене таквим играма, они постану самоуверени и стекну задовољство, које не могу добити у стварном свету”.

Марк Грифитс је предложио још један разлог потенцијалне зависности од видео-игрица: оне се могу играти свакога дана. Чињеница да не постоји краја игри може се некима чинити подстицајним, а самим тим играчи се додатно ангажују у игри.

Високо пренатално оптерећење тестостерона може бити фактор ризика за развој зависности од видео-игара у одраслом добу.

Фергусон, Марк Коулсон и Џ. Барнет су у метааналитичком прегледу истраживања закључили да докази указују на то да зависност од видео игара проистиче из других менталних здравствених проблема, а не изазива их. Стога није јасно да ли зависност од видео игара треба сматрати јединственом дијагнозом.

Истраживачи на Универзитету у Рочестеру истраживали су шта мотивише играче да наставе играње видео-игрица. Према речима главног истраживача Ричарда Рaјана, мотивационог психолога у Рочестеру, играчи играју из више разлога, а не само из забаве. Рајан каже да многима видео-игре задовољавају основне психолошке потребе и да играчи често настављају да играју због награда, слободе и везе са другим играчима.

Михаел Броди, шеф одбора за телевизију и медије америчке академије за дечију и адолесцентну психијатрију, саопштио је 2007. године за медије да нема довољно истраживања о томе да ли су видео-игре зависност или не. Међутим, Броди је такође упозорио да за неку децу и адолесценте видео-игрице замењују физичку активност и време проведено на учењу, са пријатељима, па чак и са породицом”.

Прелиминарна дијагноза Америчка медицинска асоцијација () у свом извештају је навела да два сата по дану представља претерано играње игрица, наводећи упутство америчких педијатара да не треба проводити више од једног или два сата пред „компјутерским екраном”. Међутим, документ наводи да извештај савета не садржи податак од два сата по дану.

Америчко удружење психолога Америчко удружење психолога не препознаје зависност од видео-игара као поремећај у светлу постојећих доказа, али га је означио као „стање који захтева даље истраживање” у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје под именом поремећај онлајн играња. Зависност од видео-игрица је шири концепт од зависности од онлајн играња, али већина зависности од видео-игара је повезана са интернет игрицама. АПА сугерише да су ефекти (или симптоми) зависности од видео-игара слични онима који се јављају код других психолошких зависности. Зависност од видео игрица може бити поремећај контроле импулса, слично компулзивном коцкању. АПА објашњава зашто је поремећај онлајн играња предложен као поремећај: ,,Ова одлука је заснована на великом броју студија о овом стању и озбиљности његових последица... Због препознатљивих особина и повећаних ризика од клинички значајних проблема везаних за играње, радна група је препоручила укључивање једино поремећаја (интернет) онлајн играња у поглављу 3 ДСМ-5”.Прекомерно коришћење видео игара може имати неке или све симптоме зависности од дроге или друге предложене психолошке зависности. Неки играчи се више баве њиховим интеракцијама у игри него у њиховом ширем животу. Играчи могу играти много сати дневно, занемаривати личну хигијену, добити или изгубити значајну тежину због играња, пореметити сан што може резултирати недостатком сна, играњем на послу, избегавањем телефонских позива пријатеља или лагањем о томе колико времена проводе играјући видео-игре.

АПА је развила девет критеријума за карактеризацију предложеног Интернет гејминг поремећаја: Пре-окупација — Да ли проводите пуно времена размишљајући о играма чак и када не играте, или планирате када можете следећи пут играти? Повлачење — Да ли се осећате немирно, раздражљиво, расположено, љутито, узнемирено или тужно када покушавате да смањите или зауставите играње или када нисте у могућности да играте? Толеранција — Да ли осећате потребу да играте све више временски, да играте више узбудљивих игара или користите моћнију опрему да бисте добили исту количину узбуђења на коју сте навикли? Смањите/зауставите — Да ли осећате да би требало да играте мање, али не можете да смањите време које проводите у игрању игара? Одредите друге активности — Да ли сте изгубили интересовање или смањили учешће у другим рекреативним активностима због игара? Наставите упркос проблемима — Да ли настављате да играте игре иако сте свесни негативних последица, као што је недовољно сна, кашњење у школу/посао, трошење превише новца, имање аргумената за друге или занемаривање важних дужности? Обмана/прикривање — Да ли лажете породици, пријатељима или другима о томе колико играте, или покушавате да ваша породица или пријатељи не сазнају колико играте? Побећи од негативних расположења — Да ли играте да побегнете или заборавите на личне проблеме или да се ослободите од непријатних осећања као што су кривица, анксиозност, беспомоћност или депресија? Ризик/губитак односа/могућности — Да ли ризикујете да изгубите значајне односе, или посао, образовање или каријеру због игара?

Један од најчешће коришћених инструмената за мерење зависности, ПВП упитник (проблем видео игрице), представљен је као квантитативна мера, а не као дијагностички алат. Према Грифитсу, „све зависности (било хемијске или бихевиоралне) су у суштини сталне награде и ојачања”. Грифитс је предложио да зависност има шест компоненти: меланзију, модификацију расположења, толеранцију, повлачење, сукоб и рецидив. Међутим, АПА-јевих девет критеријума за дијагностиковање поремећаја на Интернету направљено је узимањем полазне тачке у осам различитих дијагностичких/мерних алата предложених у другим студијама. Према томе, АПА-ови критеријуми покушавају да кондензују научни рад на дијагностици поремећаја Интернет гејминга.

Светска здравствена организација, такође, је предложила могуће категорије за „поремећаје играња” за предстојећу међународну статистичку класификацију болести и сродних здравствених проблема. Група од 26 научника написала је отворено писмо Светској здравственој организацији, што указује на то да предложене дијагностичке категорије немају научне заслуге и вероватно ће учинити више штете него користи. Нацрт ИЦД-11 из децембра 2017. који је поднет одобрењу Светске здравствене организације (очекује се до 2018. године) укључује „зависност игрицама”, дефинисану као „образац трајног или поновљеног понашања игара” (,,дигитални играч” "или „видео-играње”), три критеријума: недостатак контроле играња видео игрица, приоритет давати видео игрицама над другим интересима и немогућност заустављања играња видео игара чак и након негативних последица. Извештај који су припремили стручњаци за ментално здравље на Универзитету Оксфорд, Универзитету Џонс Хопкинс, Универзитету у Стокхолму и Универзитету у Сиднеју, спонзорисано од стране асоцијације за интерактивну забаву у Великој Британији, а подржано од стране 22 удружења за трговину видео игрицама, укључујући Entertainment Software Association и Интерактивну софтверску федерацију Европе тврде да, иако постоји потенцијална зависност која се односи на видео игрице, прерано је сматрати поремећајем без даљег студирања, с обзиром на стигматизацију видео игрица.

Третман

Због неколицине клиничких испитивања и без мета-анализа, истраживање је и даље у прелиминарним фазама претераног терапијског третмана. Изгледа да су најефикаснији третмани, као и код других зависности, комбинација психофармакологије, психотерапије и програма дванаест корака.

Неке земље, попут Јужне Кореје, Кине, Холандије, Канаде и Сједињених Држава, реаговале су на опажену претњу зависности од видео игара отварањем центара за лечење.

Групе за подршку Анонимни онлајн играчи, америчка непрофитна организација формирана 2002. године, је дванаест корака, организација за самопомоћ, подршку и опоравак за играче и њихове најмилије који пате од негативних ефеката претераног рачунарског играња. Организација пружа низ порука и других алата за лечење и подршку.

Анонимус (), формиран 2014. године, је опоравак заснован на моделу анонимних алкохоличара, са прилагођеним облицима дванаест корака и дванаест традиција. ЦГАА групе одржавају састанке у неколико градова широм света и одржавају гласовне састанке онлајн.

Изабране опције третмана, по земљама

Кина Кинеска влада послује у неколико клиника како би се лечили они који су претрпели прекомерну употребу онлајн игара, ћаскања и сурфовања. Лечење болесника, од којих је већина присиљавала да присуствују родитељи или владини званичници, укључује разне облике бола, укључујући и шок терапију. У августу 2009, Денг Сансхан је наводно претучен до смрти у казнено-поправном дому за видео игрицe и зависност од Интернета.

Холандија У јуну 2006. године, клиника Смитх и Јонес у Амстердаму, која је сада банкротирала, постала је првa за лечење у Европи која је понудила програм стамбеног третмана за компулзивне играче. Кејт Бејкер, оснивач и бивши шеф клинике, изјавио је да 90% младих који траже лечење од компулзивних рачунарских игара нису зависни.

САД Маклин болница у Белмонту је поставила рачунарске услуге. На другим местима, играчи могу тражити услуге у центрима за подршку у зависности од врсте и степена зависности.

У јулу 2009, отворен је стамбени центар за третман „патолошке употребе рачунара” у граду Фал, у близини Сијетла, у Вашингтону.

Канада

У центру за рачунарске услуге у Ричмонду, зависни играчи чине 80% једне од случајева младог саветника.

Аустралија

Мрежа за истраживање на интернету Аустралија пружа листу терапеута који помажу зависницима од видео игрица и Интернета.

Јавна забринутост и формалне студије

Један метааналитички преглед студија патолошких игара закључио је да око 3,0% играча може доживети неке симптоме патолошког играња. У извештају се примећују проблеми на терену са дефинисањем и мерењем патолошких игара и закључак да је патолошко понашање у игри вероватније производ основних проблема менталног здравља, а не инверзни.