Медијска пристрасност је пристрасност или претпостављена пристрасност код новинара и продуцената вести у оквиру масовних медија, присутна у одабиру догађајања и вести о којима се извештава и у начину на којем се о њима извештава . Израз "медијска пристрасност" се односи на широко присутну и распрострањену пристрасност која крши стандарде новинарства, а не на гледишта појединачних новинара или чланка. Усмереност и степен пристрасности медија је широко оспоравана у више земаља.
Практична ограничења медијске неутралности укључују немогућност новинара да доставе извештаје о свим доступним догађајима и чињеницама, као и потребу да одабране чињенице формирају кохерентни наратив . Утицај владе, укључујући отворену и прикривену цензуру, утиче на пристрасност медија у одређеним земљама, као на пример у Северној Кореји и Мјанмару. Тржишне силе које за резултат могу имати настанак пристрасности укључују власништво извора вести, концентрисаност власништва медија, избор запослених, склоности циљне групе и притисак од стране оглашивача.
Постоји број националних и међународних надзорних организацја које извештавају о присутности пристрасности у медијима.
Врсте Најчешће разматрани облици пристрасности се јављају када (наводно партијски) медији подржавају или нападају одређену политичку партију, кандидата, или идеологију.
Д'Алесио и Ален наводе три највише проучаваних облика медијске пристрасности: Пристрасност у извештавању (позната и као пристрасност видљивости ), која се односи на то да су одређени политички актери или питања мање или више видљиви у вестима. Пристрасност при филтрирању(позната и као селективна пристрасност или пристрасност при одабиру ), која се односи на избор вести о којима се извештава или не извештава, понекад на идеолошкој основи. Ова врста пристрасност се некада назива и пристрасношћу под агендом, када се односи на политичке актере и на то да ли се о њима извештава у зависности од њихових политичких становишта . Пристрасност према одређеним изјавама (позната и као пристрасност тоналитета или пристрасност представљања), се односи на то када је извештавање медија наклоњено или ненаклоњено према одређеним актерима или питањима.
Остали уобичајени облици политичке и неполитичке медијске пристрасности укључују: Пристрасност према оглашивачима, односи се на случаје када су вести изабране како би одговарале оглашивачима. Пристрасност према сажетости представља тежњу ка сажимању извештаја што доводи до недостатка представљања неуобичајених гледишта која би можда захтевала дуже објашњење. Пристрасност према корпорацијама, односи се на случајеве у којима су вести одабране како би одговарале корпорацији која је власник медија. Пристрасност према „мејнстриму”, односи се на тежњу ка извештавњу о ономе о чему ис ви остали извештавају, и према избегавању вести које би било кога увредиле. Сензационализам, тенедција да се више извештава о неуобичајеном него обичним догађајима, што оставља утисак да се ретки догађаји, попут рушења авиона, дешавају чешће од уобичајених догађања, као што су аутомобилске несреће. Пристрасност према структури, односи се на то када колико се о одређеном политичком актеру или питању извештава зависи од тога колико су „вредни пажње” и од медијских рутина, а не од идеолошких одлука (нпр. Водећа странка добија више пажње). Лажна равноправност, односи се на то када су стране у полемици о неком питању представљене као равноправне, упркос несразмерној количини аргумената једне и друге стране.
Други облици пристрасности укључују извештавања која фаворизују или нападају одређену расу, веру, полну или старосну групу, сексуалну оријентацију, етничку групу или чак одређену особу.
Сједињене Америчке Државе
Медијска пристрасност у Сједињеним Америчким Државама долази до испољавања када се амерички медији систематски усресређују на одређену тачку гледишта начином који се коси са стандардима професионалног новинарства. Оптужбе о медијској пристрасности у Сједињеним Америчким Државама укључују либералну пристрасност, конзервативну пристрасности, пристрасност према „мејнстриму,” пристрасност према корпорацијама и пристрасност према одређеном активизму или покрету.
Многе надзорне организације основане су са сврхом супротстављања медијској пристрасности, са циљом да допру до чињаница које се крију иза пристрасног извештавања и неоснованих оптужби о пристрасности. Ове организације укључују: „Праведност и тачност у извештавању” (Fairness and Accuracy in Reporting (FAIR)), прогресивну организацију наклоњену левици.; Fox News; February 19, 2009 „Медијски истраживачки центар” (Media Research Center (MRC)), чија је мисија „да кроз научно истраживање докаже постојања либералне пристрасности у медијима које подрива традиционалне америчке вредности".
Једна адвокатица за патенте створила је систем за рангирање медијске пристрасности. Она користи квантитативну и квалитативну анализу како би у њему одредила место већини главних извора вести, а рангирање се редовно и ажурира. Тај систем рангирања такође користе и многи колеџи у свом наставном плану и програму. Она је отворила и блог под именом allgeneralizationsarefalse.com како би објаснила своју методологију и одговорила на питања о томе како функционише њен систем рангирања извора вести.
Истраживања о медијској пристрасности данас представљају један од предмета који системски проучавају разне дисциплине.
Академски приступ у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији Медијска пристрасност се проучава у школама новинарства, на универзитетским одсецима (укључујући медијске, културне и мировне студије) и од стране независних надзорних организација са различитих делова спектра политичких уверења. У Сједињеним Америчким Државама, многа од ових проучавања се усресређују на питање равноправности конзервативаца и либерала у медијима. Остале тачке усресређености укључују међународне разлике у извештавању, као и пристрасност у извештавању о одређеним питањима као што су економски сталежи или еколошки интереси.
У књизи Мартина Харисона, Вести на телевизији: Чија пристрасност? ( TV News: Whose Bias? (1985)) он критикује методологију „Гласговске медијске групе”(ГМГ/GMG) тврдећи да су селективно идентификовали пристрасност због сопствених предрасуда о томе које фразе би се могле класификовати као пристрасни опис. На пример, ГМГ тврди да употреба речи „беспослени" (енг. idle) пежоративно описује штрајкаче, иако су се истом речју и штрајкачи сами описивали.
Херман и Чомски (1988) сугеришу да пропагандни модел систематске пристрасности медија Сједињених Америчких Држава произилази из структурно економских узрока. Они хипотетишу да су власништво корпорација над медијима, финансирање од стране оглашивача, употреба званичних извора, настојања да се дискредитирају независни медији („шљамљење") и „анти-комунистичка" идеологија филтери који стварају пристрасност вести према америчким корпоративним интересима.
Многе од тачки гледишта из претходно поменутог рада подржава и рад Џима А. Куиперса из 2002. године: Пристрасност и политика штампе: Како медији „уоквирују” контроверзна питања (Press Bias and Politics: How the Media Frame Controversial Issues.) У овом истраживању о 116 водећих новина у Сједињеним Америчким Државама (укључујући Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Лос Анђелес тајмс и Сан Франциско кроникл), Куиперс је открио да водећа америчка штампа функционише у уском спектру либералних уверења. Новине које су изражавале гледишта више наклоњена левици већином су игнорисане, док су оне које су изражавале неутралне или конзервативне ставове често биле активно ниподаштаване или је за њих сматрано да представљају тачку гледишта мањине. Укратко, ако би политички лидер, без обзира на партију којој припада, говорио у опсегу дискурса прихватљивог за новине, о њему би се позитивно извештавало у штампи. У супротном, ако би политичар, без обзира на партију, говорио ван овог опсега, о њему би се негативно извештавало у штампи или би био занемарен. Куиперс је такође утврдио да су либерална гледишта изражена у колумнама личног става новинара и уредника присутна и у вестима које се односе на иста питања. Иако се првенствено усресређивао на питања расе и хомосексуалности, Куиперс је утврдио да је штампа надметала своју тачку гледишта и извештаје о другим питањима, као што су реформа социјалне заштите, заштита животне средине и контрола оружја; у свим случајевима фаворизоване су либералне тачке гледишта.
Проучавања која се баве приказивањем пристрасности у медијима нису ограничена на радове о штампаним медија. Заједничко истраживање Центра „Џоан Шоренстин” за штампу и политику Универзитета Харвард и Пројекта изврсности у новинарству утврдило је да људи примећују пристрасност медија у телевизијским изворима као што је CNN (Си-Ен-Ен). Иако CNN и Фокс у раду нису представљени као центристе CNN је доживљен као либералнији од Фокса. Штавише, налази истраживања у вези са доживљеном либералном пристрасношћу CNN-а присутни су и у другим радовима. (12), 91 at Постоји и растућа економска литература о пристрасности масовних медија, како на теоријској тако и на емпиријској страни. На теоријској страни фокус је на разумевању у којој мери је политичко уверење медија засновано на факторима снабдевања и потражње. Ову литаературу истражују Андреа Прет са Универзитета Колумбија и Давид Стромберг са Универзитета у Стокхолму."The Political Economy of Mass Media", Andrea Prat (London School of Economics) and David Stromberg (Stockholm University), 16 February 2011. Section 6 discusses ideological bias. The survey is forthcoming in . Volume 2.
Према Дану Сатеру са Универзитета у Оклахоми, систематична либерална пристрасност у америчким медијима могла би зависити и од чињенице да су власници и / или новинари који их сачињавају обично наклоњени левици. Слично, Давид Барон из Пословне школе у Станфорду представља теоретски модел начина понашања у медијима према којем, с обзиром на то да је скуп новинара системски наклоњен левици, масовни медији максимизују свој профит пружањем садржаја који је такође пристрасан истом политичком правцу.. the paper is now published on the Journal of Public Economics. Они то могу, јер је јефтиније ангажовати новинаре који пишу вести које су у складу са њиховим политичким ставом. Још једна теорија је то да би да би снабдевање и потражња требало да доведу медије до неутралане уравнотежености јер би потрошачи наравно гравитирали према медијима с којима деле политичка схватања. Овај аргумент не узима у обзир неуравнотеженост политичких ставова самих новинара, што нарушава било какву тржишну аналогију у погледу понуде: (..) Заиста, 1982. године, 85% студената Новинарске школе у Колумбији изјаснило се као либерално, насупрот 11% конзервативних."(Лихтер, Ротман и Лихтер (1986), стр. 48), Сатер, 2001.
Исти аргумент предлаже да би уравнотеженост извора вести довела до профита који би далеко преазилашао благо повећање трошкова условљено ангажовањем непристрасних новинара, без обзира на екстремну реткост конзервативних новинара (Сатон, 2001).