Sklonost potvrdi, takođe poznata kao moja strana sklonosti, je sklonost za traganjem, tumačenjem, favorizovanjem, i podsećanjem informacija na način koji potvrđuje već jednom postojeća verovanja ili hipoteze. To je tip saznajne potvrde i sistematične greške induktivnog rasuđivanja. Ljudi pokazuju ove sklonosti kada sakupljaju ili selektivno prisećaju informacija, ili kada ih tumače na pristrasan način. Efekat je jači za emocionalno zadužena pitanja i za dublje ukorenjena verovanja .Sklonost potvrdi je varijacija opšte tendenciije apofenije.
Ljudi takođe imaju tendenciju da dvosmisleno tumače dokaz kao podršku njihovoj postojećoj poziciji. Pristrasne pretrage, memorije i interpretacije su bile pozvane da objasne stav polarizacije (kada neslaganje postaje ekstremnije iako su različiti stranke izložene istim dokazima ), istrajnost uverenja (kada se istrajnost uverenja posle dokaza za njih pokaže da je lažna), iracionalni primarni efekat(veća oslanjanja na informacije su naišla ranije u nizu) i prividnu korelaciju(kada ljudi lažno percipiraju asocijaciju između dva događaja ili situacije).
Serije psiholoških eksperimenata 1960-ih predlagale su da su ljudi skloni prema potvrđivanju njihovih postojećih uverenja. Kasniji posao je ponovo interpretirao ove rezultate kao tendenciju da testiraju ideje na jednostran način, fokusirajući se na jednu moguću i ignorišuću alternativu.U izvesnoj situaciji, ova tendencija može da zaključi narodne zaključke.Objašnjenja za ova posmatrane zaključke uključuju puštanje mašti na volju i ograničavanje čovekovih kapaciteta da obrađuje informacije .Drugo objašnjenje je da ljudi pokazuju sklonost potvrdi zato što oni uzimaju u obzir troškove ako nisu u pravu, radije nego da istražuju neutralan, naučni način. Kako god ,čak i naučnici mogu biti skloni pristrasnosti potvrdi.
Sklonost potvrdama doprineli su prekomernom samopouzdanju u lična uverenja i mogu uspostaviti ili ojačati uverenja suprotno dokazima.Siromašne odluke usled ovih sklonosti se mogu naći u političkim i organizacionim kontekstima.
Tipovi Sklonost potvrdi je efekat u obradi podataka.Razlikuju se od onoga što se ponekad zove bihevioralno potvrđivanje sklonosti, obično poznat kao samoispunjavajuće proročanstvo, u kome osoba očekuje uticaj njihovog ponašanja , donoseći očekujuće rezultate.
Neki psiholozi ograničavaju termin sklonost potvrdi da bi selektovali kolekciju dokaza da bi podržali ono što već jedan veruje, dok ignoriše ili odbija dokaze koji podržavaju drugačije zaključke.Drugi podržavaju termin koji je širi tendenciji očuvanja jednog postojećeg verovanja, kada je potraga za dokazima, interpretiranje njih ilipovraćaj njih iz memorije.
Pristrasna potraga za informacija Eksperimenti su pronašli u vise navrat da ljudi imaju tendenciju da testiraju hipoteze na jednostran način, tragajući z dokazima doslednim njihoim trenutnim hipotezama. Radije nego traganje za relevantnim dokazima, oni formulišu pitanje da bi dobili potvrdan odgovor koji podržava njihovu teoriju. Oni tragaju za posledicama koje mogu da očekuju ukoliko se pokaže da je njihova teorija istinita, radije nego za ono što bi bilo da hipoteza nije tačna. Na primer, neko koristeći da I ne odgovoe da nađe broj on ili ona pretpostavlja da bi broj 3 mogao postaviti pitanje :”Nije li to neparan broj?”ljudi preferiraju ovakav tip pitanja , nazivajući ga pozitivnim testom,čak I kada negativan test ”Nije li to paran broj?”donosi potpuno istu informaciju. Kako god ovo ne znači da ljudi ne traže test koji garantuje pozitivan odgovor.U studijama gde predmet može da selektuje bilo takav pseudo-test ili istinski dijagnostikovan, oni favorizuju istinski dijagnostikovan.
Prednost pozitivnog testa u njemu samom nije u sklonosti, od kada pozitivan test može da bude visoko poučan.Kako god, u kombinaciji sa drugim efektima , ova strategija može da potvrdi postojanje uverenja ili pretpostavke, nezavisno d li su u pravu.Ustvarnoj situaciji, dokazi su često složeni I pomešani.Na primer, razne kontradiktorne ideje o tome da neko može da bude podržan na koncentrisanje jednog od aspekata njenog ili njegovog ponašanja. Tako bilo koja potraga za dokazima za hipotezu je verovatna da ce uspeti. Jedna ilustracija ovoga je način da fraziranje pitanja može znčajno da promeni odgovor. Na primer, ljudi koji su pitani “Da li ste srećni sa svojim društvenim životom?”, izveštava veću satisfakciju nego oni koji su pitanI “Da loi ste nesrećni sa svojim društvenim životom?”
Čak I mala promena u upitnim rečima može da utiče na to kako ljudi pretražuju kroz dostupne informacije I stoga I zaključke koje dostižu.Ovo je pokazano koristeći fikcijski slučaj starateljstva nad detetom. Učesnici su pročitali da je roditelj A umereno pogodan da bude staratelj na vise načina.Roditelj B ima mešavinu izuzetno pozitivne I negativne kvalitete;blisku vezu sa detetom ali I posao koji može da odvede njega ili nju na dug period.Kada se postavlja pitanje “Koji roditelj treba da dobije starateljstvo nad detetom?”oni su tragali za negativnim osobinama I većina odgovora da roditelj B treba da bude odbijen za starateljstvo, implicira da roditelj A treba da dobije starateljstvo.
Slične studije su pokazale kako su ljudi angažovani u pristrasnoj potrazi za informacijama, ali takođe kako ovaj fenomen može biti ograničen za istinski dijagnostikovane testove.U inicijalnom eksperimentu učesnici ocenjuju drugu osobu na ličnoj dimenziji introverzija-ekstroverzija na osnovu intervjua.Oni su odabrali pitanja za intervju sa date liste.Kada se intervjuisan predstavio kao introvertan, učesnici su odabrali pitanja za koja pretpostavlju introvertnost, kao što je “Šta bi uradio da oživiš dosadnu žurku?”Ova opterećujuća pitanja daju intervjuisanom malu ili nikakvu mogućnost da falsifikuju hipotezu o njima. Kasnija verzija eksperimenta je dala učesnicima pitanja koja se manje pretpostavljaju , da izaberu, kao što je “Da li žudiš za socijalnom interakcijom?” Učesnici su preferirali da pitaju ova vise dijagnostička pitanja, pokazujući samo slabost pristrasnosti ka pozitivnim testovima.Ovaj obrazac, glavnu prednost dijagnostikovanih testova I slabih prednosti pozitivnih testova su kopirali I na druge studije.
Uticaj osobine ličnosti I komuniciranje sa pristrasnim procesima pretraživanja. Pojedinci se razlikuju u svojim sposobnostima da brane svoje stavove od ekstremnih napada u odnosu na selektivno izlaganje.Selektivna izloženost se pojavljuje kada pojedinac pretražuje informacije koje su dosledne, vise nego nedosledne , sa svojim ličnim uverenjima. Ljudi sa visokom nivoom samopouzdanja lakše traže kontradiktorne informacije njihove lične pozicije da bi formirali dokaz. Pojedinci sa niskim nivoom samopouzdanja ne traže kontradiktorne informacije I prefreiraju informacije koje podržavaju njihovu ličnu poziciju.Ljudi izazivaju I procenjuju dokaze u argumentima koja su sklona njihovim ličnim uverenjima I mišljenjima.
Drugi eksperiment je dao učesnicima kompleksni zadatak otkrivanja pravila koji uključuje pomeranje objekata simulirano kompjuterom. Predmet na ekranu kompjutera prati specifične zakone, koje učesnici treba da shvate.Dakle, učesnici mogu da pucaju predmet preko ekrana da bi testirale svoje hipoteze.Uprkos mnogim pokušajima tokom desetočasovne sednice , nijedan od učesnika nije shvatio pravila sistema.Oni su obično pokušavali da potvrde a ne da falsifikuju svoje hipoteze, nisu želeli da razmatraju alternative.Iako su posle videli objektivne dokaze koji su odbacivali njihove radne hipoteze , oni su često nastavljali da rade isti test.Neki od učesnika su naučili odgovarajuće ispitivanje hipoteza, ali ove instrukcije skoro da nisu imale uticaj.
Pristrasnost tumačenja Sklonost potvrdi nije ograničena na kolekciju dokaza .Iako dva pojedinca imaju iste informacije , način na koji ih interpreteraju može da bude pristrasan.
Tim sa Standford Univerziteta je sproveo istraživanje uključujući učesnike koji se osećaju snažno u vezi sa smrtnom kaznom , pola njih je za a pola protiv. Svaki od česnika je pročitao opis dve studije:poređenje Sjedinjenih Američkih Država sa I bez smrtne kazne I poređenje stope ubistava u državi pre I posle uvođenja smrtne kazne .Posle čitanja opisa sveka od ovih studija, učesnici su bili upitani da li su se njihova mišljenja promenila.Onda su pročitali detaljniji izveštaj svake od procedura studije I morali su da ocene da li je istraživanje dobro sprovedeno I uverljivo. Studije su zapravo bile izmišljene.Jednoj polovini učesnika je rečeno da je jedan deo studija podržao efekat odvraćanja a druga uništenja, dok su za druge učesnike zaključci zamenjeni.
Učesnici bez obzira da li su podržavaoci ili protivnici , izveštavali su malo pomerajući svoje stavove u pravcu prve studije koju su pročitali.Jednom kada su pročitale dtaljnije opisane dve studije, skoro svi su se vratili svojim uverenjima bez obzira na obezbeđene dokaze, ukazujući na detalje koji su podržavali njihovo gledište I zanemarivali bilo šta suprotno.Učesnici su opisali studije koje podržavaju njihovo prethodno gledište kao superiorne onima koji su mu kontradiktorni , detaljnim I specifičnim načinima. Pisati o studijama koje izgleda potkopavaju efekat odvraćanja , predlagač smrtne kazne je napisao:”Istraživanja nisu pokrila dovoljno veliki period vremena” dok su protivnici komentarisali u vezi sa istom studijom:”Nije predstavljen nikakav jak dokaz protivrečnosti istraživača”. Rezultati su pokazali das u ljudi postavili viši standard dokaza za hipoteze koje idu protiv njihovih trenutnih očekivanja.
Još jedne studije pristrasnosti tumačenja pojavile su se tokom Američkih predsedničkih izbora 2004.godine I uključivali su učesnike koji su imali jake osećanja prema kandidatima.Prikazane su naizgled par kontradiktornih izjava , bilo od republikasnog kandidata Džordža Buša , demokratskog kandidata Džona Kerija ili politički neutralne javne ličnosti.Dobijene su I dalje izjave koje su učinile očiglednu kontradikciju razumnom.Iz ova tri dela informacije morali su da odluče da li su ili nisu izjave svakog pojedinca nedosledne. Postoje velike razlike u ovim evaluacijama , pri čemu su učesnici mnogo verovatnije tumačili izjave kandidata koji su protivni kao kontradiktorni.
U ovom eksperimentu, učesnici su napravili svoje presude dok su bili na skeneru magnetne resonance koji prati aktivnost njihovog mozga.Kako su učesnici evaluirale kontradiktorne izjave njihovog favorizovanog kandidata, uzbuđeni su emotivni centri njihovog mozga.Ovo se nije dogodila sa izjavama od strane drugih figura.Eksperimentatori su zaključili da različiti odgovori na izjave nisu bili zbog pasivnih grešaka u obrazloženju.Umesto toga, učesnici su aktivno smanjivali indukovanu kognitivnu disonancu ,čitajući o iracionalnim ili licemernim ponašanjima njihovim omiljenih kandidata.
Pretpostavke u tumačenju verovanja su uporne bez obzira na nivo inteligencije .Učesnici u eksperimentu su bili podvrgnuti SAT testu(koledž pristup korišćen u Sjedinjenim Državama)da proceni njihov nivo inteligencije.Onda su pročitali informacije u vezi sa sigurnosnim problemima za vozila , a eksperimentatori su manipulisali nacionalnim poreklom autimobila.Američki učesnici su dali svoje mišljenje da li auto treba da bude zabranjen na skali od šest tačaka , gde je jedan nazvao “definitivno da” I šest indikatora “definitivno ne“.Učesnici su prvo ocenili da li bi dozvolili opasan nemački automobil na američkim ulicama I opasan američki automobile na nemačkim ulicama.Učesnici su verovali da opasan nemački automobile na američkim ulicama treba zabraniti brže od opasnog američkog automobile na nemačkim ulicama.Nije bilo razlike među nivoima inteligencije kada su učesnici stope zabranili automobile.