Прока Јовкић (Лалић, 27. август 1886 — Ниш, 27. април 1915) био је познати српски песник, новинар и војник — учесник ратова у Србији с почетка 20. века. Познат је и по надимку Нестор Жучни.

Једно време живео је и писао песме у Сједињеним Америчким Државама (1903. до 1911. године), а у Србији од 1911. године до његове преране смрти од пегавог тифуса током епидемије пегавог тифуса у Србији у Војној болници у Нишу 1915. године.Јоvan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Веоgrad, 1914. i 1921). стр. 465.

Живот и каријера Рођен је 27. августа 1886. године у једној од провинција Аустроугарске царевине, у бачком селу Лалићу код Оџака, где је провео детињство у сиротињској чатрљи. У четвртој години остао је без мајке.

Школовање и шегртовање Након што се отац поново оженио прихватио га је деда Јован у покушају да га изведе на пут и учи га из ретких књига које је могао да набави (буквара и неколико црквених књига). Потом га деда уписује у основну школу, али Проку као сиромаха одатле избацују, уз образложење да сиромасима не треба школа за живот.

Након што је избачен из школе покушао је да заврши занат у Сентомашу, данас Србобрану. Међутим, због тога што се бунио због израбљивања од стране мајстора, као деветогодишњи шегрт издржао је код мајстора кројача свега неколико месеци, јер га је мајстор незадовољан његовим понашањем избацио.

Годинама потом, потуцао се од мајстора до мајстора, од горег до најгорег.

Одлазак у Америку Како је запао у психичку кризу, а у Аустроугарској није нашао своје место под сунцем, одлучио се да крене у Америку као обећану земљу у то време. За трошкове пута обратио се деди, и некако заједно сакупили су новац за карту али у једном правцу.

С јесени 1904. године Прока Јовкић се чим га је комисија на острву Елис пустила на железничку станицу допутовао у унутрашњост Америке, и убрзо схватити да у капиталистичкој Америци не теку мед и млеко. Бар не за оне као што је био Прока Јовкић. У Питсбургу радио је у ондашњој челичани, свега неколико месеци, па онда је кренуо на нови посао, у други град. Из места у место, из фабрике у фабрику.

Пише своје прве радове и објављује у новинама песму о Ловћену потписану са „Србин Слободановић”. Следује јој цео циклус, углавном на ратне, осветничке тематике, што прија ушима горштака на раду у челичанама и угљенокопоима, па постаје цењен песник међу исељеницима.

Године 1906. одлази у Чикаго, где је већ била велика српска заједница и организација „Јединство”. У српској цркви у Чикагу којом је управљао архимандрит Дабовић, Проки је понуђено да остане у манастиру. Он, то прихвата и постаје искушеник. Међутим, током искушеничког стажа чита чудне књиге. Бакуњина, Маркса и сродних писаца, али и Дарвина. И Прока долази до закључка да је он рођен за револуцију а не за мантију.

Када је 1907. године донео написану збирку песама друштву „Србобран”, у нади да ће је објавити, бива одбијен од богослова, који су били у управи друштва. Разочаран и у гневу пали сопствене рукописе, од несуђеног калуђера и родољуба бежи право у социјалисте.

Разочаран боравком у Чикагу враћа се у Питсбург, и учи за типографа, са намером да једног дана и сам оснује штампарију и у њој објављује књиге по сопственој вољи.

Из Питсбурга потом одлази у Окланд, у Калифорнију. Тамо је упознао В. Радојевића, власника и уредника „Српске независности”, који га је примио као главног сарадника и дао му одрешене руке. У Окланду пише за новине, а пише и песме, које не показује, све до маја 1908. године, кад из штампарије излази његова „Књига песама”, потписана по први пут именом Нестор Жучни.

Повратак у Србију Након што је прочитао Јовкићеве песме, које су доспеле из Америке у Србију, Скерлић је био одушевљен.

Након преписке са професором Скерлићем враћа се у Србију уз помоћ српске владе која му је плати пут, и у Београд стиже 11. августа 1911. године, и затиче земљу и заостало друштво у коме је много важније кога знаш, него шта знаш.

Прока Јовкић, је после евакуације из Београда за Ниш, активно је радио на литерарним пословима и у ратној престоници Србије Нишу писао а потом и објављивао песме у њујоршкој „Отаџбини”, нишким издањима часописа „Дело” и другим листовима.

У Нишу, препуном војске и избеглица, Јовкић размишља да напише огроман филозофски спев „Трагедија”, чијим безбројним стиховима би указао на сав ужас раскола моћи и свести у човеку и затражио постојање светског суда са мерилима апсолутне правде. Међутим зла судбина му то није дозволила, подлегао је тешком облику пегавог тифуса у Војној болници Ниш, у том периоду највећој ратној епидемиолошкој болници у Србији. Сахрањен је на Старом нишком гробљу.Белешке, Дело (Ниш), књига 72, бр. 4 (1. мај) (1915). стр. 192.

Дело Први српско-амерички песник Прока Јовкић, познат под пседонимом Нестор Жучни, живио је у Сан Франциску и Оакланду почетком 20 века од 1903. до 1911. године. Епитет „песник-бакља” наглашава карактер његове поезије. На његово књижевно стваралаштво значајно су утицали бројни догађаји пре свега ратни на прелазу из 19. у 20. век.

Овај књижевни боем прво је зарађивао као типограф, а затим као уредник дневне српске независности у Сан Франциску. Створитељ новог сензибилизма у патриотској поезији, његове песме о егзилу и националној борби били су „ватрене”.

У песми „Крваво умирање”, коју је Јовкић написаној марта, 1915. године, опседнут првим знацима болести, наговешстава своју блиску смрт, стиховима: Последња песма пред смрт Последњи стихови песника Јовкић, које је када је умро 27. априла 1915. од тифуса у Војној болници, крај његовог узглавља пронашао млади доктор Милош Ђорић, гласе:Ђорђе Стаменковић, , Белег, Просвета, Ниш.

Постхумна издања Нишке Радничке новине, одмах после страдања Проке Јовкића (априла 1915), објавиле су једну од његових последњих песама, у којој резигнирано, неуобичајено широко, општечовечански и космополитски сагледава сав бесмисао покоља у Првом светском рату и људско братство у патњи и смрти:

Постхумно објављена је у часопису „Дело” и Јовкићева песма „Ноћ” — прожета хуманим осећањима, љубављу за друге и трагањем за правдом, истиноми савршенством.

Наслеђе У Нишу, граду у коме је провео своје последње дане, успомена на Нестора Жучног се активно чува кроз рад професионалних удружења. Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша је дуг период од свог оснивања 1952. године носило име по његовом псеудониму — „Нестор Жучни”. Такође, од 2022. године, књижара овог друштва у Нишу носи то име, настављајући традицију сећања на овог значајног песника-бакљу.

Референце

Спољашње везе Челичане, мантија, револуције…СВЕ ЖУЧИ НЕСТОРА ЖУЧНОГ — Политикин забавник Број: 3351 2016. Двадесет пет година од смрти..., "Политика", 12. мај 1939

Категорија:Рођени 1886. Категорија:Умрли 1915. Категорија:Српски песници Категорија:Српски новинари Категорија:Оџачани (Србија) Категорија:Српски војници Категорија:Срби у Сједињеним Америчким Државама Категорија:Сахрањени у Нишу Категорија:Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша