Урођено ишчашење кукаили развојни поремећај кука (лат. diplasio coxae congenita) је динамичка малформација локомоторног апарата, коју карактерише спектар поремећаја — деформација зглобне чашице, главице бутне кости, капсуле, лигаменте и мишића зглоба кука, лабава капсула нестабилност у зглобу кука и/или делимично или комплетно ишчашења у зглобу кука, са главом бутне кости (фемура) изван деформисане зглобне чашице.
Спада у групу најчешћих и практично најважнијих урођених мана локомоторног система. Код иначе здравог детета, развојни поремећај кука јавља се непосредно пре или после рођења детета, око 10 пута чешћа код деце рођене карличном презентацијом, и код девојчица узраста од 3 до 5 године старости. Терминологија Развојна аномалија кука (лат. diplasio coxae congenita) — је термин којим се жели нагласити динамичка природа деформације која се развија и мења у смеру излечења или према патолошки фиксираној деформацији, док појмови који се користе за прецизније описивање стања имају своје прецизне дефиниције, као што су дисплазија, сублуксација, ишчашење и нестабилност зглоба кука: Дисплазија кука (лат. diplasio coxae) — је термин који означава плитку чашицу зглоба кука или специфичне развојне и друге аномалије које обухватају зглоб кука. Дисплазија доводи до тешких здравствених проблема и остеоартритиса (дегенеративног обољења зглоба). Сублуксција кука (лат. subluxatio coxae congenita)— је малформација која подразумева поремећен однос главе и чашице, у коме је глава изгубила свој концентричан положај, али је још увек задржала контакт са зглобном чашицом. Ишчашење (дислокација) кука (лат. luxatio coxae congenita)— је малформација у којој је глава бутне кости (фемура) комплетно изван чашице и најчешће постављена суперо-латерално (пут горе и споља). Нестабилност зглоба кука — означавамо способност сублуксације или дислокације кука пасивном манипулацијом (дакле тестом који се изводи тиоком прегледа детета),
мини|центар|600п|Врсте поремећаја односа између главе бутне кости и чашице зглоба: О: Нормално. Б: Дисплазија. Ц: Сублуксација. Д: Ишчашење
Анатомија, физиологија и развој зглоба кука мини|Анатомски делови зглоба кука Зглоб кука (лат. art. соxae) је највећи зглоб у телу, који омогућава кретање тела. Главне функције овог зглоба су: одржавање тежине, баланс тела у статичком положају (стајање) и динамичком (ходање или трчање), заштита репродуктивног и доњег дигестивног система. Анатомски зглоб кука повезује главу бутне кости (лат. caput femoris) са зглобном чашицом карличне кости (лат. acetabulum), на чијем рубном делу се налази фиброзно-хрскавични прстен или чашична усна (лат. labrum acetabulare) која продубљује ацетабулум како би глава бутне кости боље легла. Зглобна чаура ојачана је са четири лигамента:лат.lig.zona orbicularis, lig. illiofemorale-Bertini lig. ishiofemorale и lig.pubofemorale. Физиологија Зглоб кука је зделасти зглоб (лат. art. cotzilica) тако да су покрети који се изводе у њему: флексија, екстензија, спољашња и унутрашња ротација, абдукција, адукција и циркумдукција. Развој Зглоб кука формиран је од заобљене главе бутне кости и ацетабулума (чашице). Приликом рођења глава бутне кости грађена је од везивног ткива и хрскавице и смештена је дубоко у зглобној чашици карличне кости. Глава бутне кости окоштава између другог и осмог месеца живота, а са језгром окоштавања тела бутне кости спаја се између 15. и 21. године живота.
Историја Први помени урођеног ишчашења кука датирају још из времена Хипократа. Дијагностика и лечење почела је да се примењује пре више од стотину година, захваљуајући напретку науке (појавом рендгена и начела антисепсе) Почетком 20. века започиње континуирани напредак у лечењу развојног поремећаја кука. У Краљевини Југославији први запис о развојном поремећају кука написао је хрватски професор Божидар Шпишић, у чланку објављеном у Лијечничким новинама 1928. године. У лечењу су средином 20. века почели да се примењује корективни апарати: Фрељино јастуче (названо тако по др Бедричу Фрељију (1890—1972), чешком ортопедском хирургу, а потом и Павликови ремени, који су добили име по др Арнолду Павлику (1902—1962), такође чешком ортопедском хирургу. Захваљујући овим изумима омогућено је неоперативно и ненасилно лечење развојних поремећаја кукова код беба. Методом ултразвучног прегледа професора Графа 1980-их. година започео је садашњи начин дијагностике и превенције урођене болести кука.
Епидемиологија Морбидитет/морталитет Женски пол детета, близаначка трудноћа, преурањени порођај, карлични положај повезани су са повећаном учесталошћу овог поремећаја. Укупна учесталост урођених ишчашења је отприлике 1 случај на 1.000 живорођене деце, иако је Барлов веровао да инциденција нестабилности кука у новорођенчади износи чак 1 случај на 60 новорођенчади. Према Барлововом истраживању, више од 60% новорођенчади са нестабилношћу кукова постало је стабилно у 1 недељи живота, а 88% постаје стабилно до 2 месеца живота, остављајући само 12% (од 1 у 60 новорођенчади или 0,2% ) са резидуалном нестабилношћу кука у каснијим месецима живота.Barlow TG. Early diagnosis and treatment of congenital dislocation of the hip. J Bone Joint Surg Br. 1962. 44-B:292-301.
Леви кук је чешће захваћен, али су промене на десном куку теже. Инциденца је десет пута већа у деце рођене карличном презентацијом.
Полне разлике Девојчице од 3 до 5 година су више погођене болешћу. Код женског детета због повећаног лучења полних хормона мајке (као што је, нпр релаксин) долази до повећане еластичности ткива и потенцијалне деформације. Процењује се да је 80% болесника са развојним поремећајем кука женског пола, а 20% болесника је у матерници било у карличном положају. Географске и расне разлике Према подацима из литературе постоје велике географске и расне варијације у инциденци урођеног ишчашења кука „(0,1 промил у Хонг Конгу до 75 промила у Београду према податку Клисића, или од 2% до 4,3% у Хрватској и од 5,7% до 8,4% у Енглеској)”, што се објашњава генетским и факторима околине.
Инциденција је врло ниска у јужном кинеском подручју и деловима Африке, а претпоставља се да је повезана са употребом носиљки за децу у којима је положај детета са широко раширеним ногама.
Старосне разлике Узраст детета у време испитивања такође утиче на инциденцу деформитета; дисплазија кука се много чешће налази у новорођенчади него у одојчади.
Етиопатогенеза Етиологија урођеног ишчашења кука није у потпуности разјашњена. У њеном настанку учествују бројни фактори Лабавост и инсуфицијенција капсуле и пратећих лигамената, као основни фактор у патогенези типичне луксације кука. Дисплазија ацетабулума, на коју се прошлости много полагало као основног фактора, али новији радови показују да је она резултат, а не узрок урођеног ишчашења кука. Механички фактори, што се потврђује већом инциденцом у деце рођене карличном презентацијом. Генетски фактори. Интраутерина малпозиција, недостатак плодне воде у трудноћи Близаначка трудноћа Недоношеност Фактори околине такође могу имати своју улогу. Генетика Познато је да је већа учесталост урођеног ишчашења кука међу блиским сродницима или међу близанцима, и да је генски предиспонирана
Многи аутори истраживања сматрају да се мана преноси аутозомно доминантно. Колико ће се она испољити зависи од комбинације многих фактора.
Облици Болест настаје у више облика; као типично и тератолошко ишчашење кука, сублуксација и нестабилност зглоба кука: Ацетабуларни индекс Вредности ацетабуларног индекса заснован на старости и рендгенском снимку дисплазије кука. 95. перцентила се рачуна из средње вредности плус 1,64 стандардне девијације.
Типично ишчашење кука Ово је најчешћи облик урођеног ишчашења које са карактерише потпуним губитком контакта између зглобне површине главе фемура и ацетабулума.
Настаје интраутерино, током рођења или после рођења, и има три облика, нестабилан кук, сублуксација и луксација кука. И најблажи облик овог ишчашења показује предиспозицију да се развије до комплетне луксације.
На рођењу се не може предвидети где ће доћи до спонтане корекције нити се може наћи оправдање за пропуштену дијагностику и рано лечење. Тератогено ишчашење кука Тератологено ишчашње кука је ређа аномалија удружена са другим малформацијама; она настаје рано у интраутерином животу и карактерише се комплетним ишчашењем, јаким контрактурама и немогућношћу мануелне репозиције. Сублукација Непотпуни контакт између зглобних површина главе фемура и ацетабулума
Нестабилност зглоба кука Најблажи облик дислоцирања у зглобу кука који се пасивном манипулацијом може кориговати.
Класификација за дефинисање степена малформације и дислокације За дефинисање степена малформације и дислокације зглоба кука др John F. Crowe са сарадницима, предложили су посебну класификациону методу, у којој су све промене на зглобу кука разврстане од најлакших „Класа I” (дисплазије) до најтежег „Класа IV”. Ова класификација се показала веома корисна за проучавање резултата лечења. Класа Опис Дислокација Класа I Фемур и ацетабулум показују минималан абнормални развоја. <center>Мања од 50% Класа II Ацетабулум показује абнормални развој. <center>Од 50% до 75% Класа III Ацетабула се развија без крова. Лажни ацетабулум се развија супротно дислоцираној позицији главице бутне кости. Зглоб је потпуно дислоциран. <center>Од 75% до 100% Класа IV Ацетабулум није довољно развијен. Будући да је бутна кост високо позициониран на карлици, ова класа је позната и као „висока дислокација” <center>100%
Клиничка слика Клиничка слика постаје манифестна у време када дете прохода. У том периоду клинички налаз има своје специфичности: натколеница је знатно краћа (Галеазијев знак позитиван), кожни набори су наглашено несиметрични, ход је карактеристичан: ослонац на оштећену ногу је праћен падањем карлице на здраву страну и компензаторним нагињањем кичме на болесну страну уз вертикални телескопски покрет болесне ноге. у обостраном ишчашењу постоји паткаст ход. Тренделебургов знак је позитиван — при ослонцу на оштећену страну карлица пада на здраву страну, а при ослонцу на здраву ногу карлица остаје хоризонтална.
Дијагноза Како је симптоматологија болести у најранијем узрасту веома оскудна, параметри на основу којих се заснива дијагноза треба да што раније открије веома важне промене како би се правовремено почело са терапијом. Nelson Textbook of Pediatrics. Philadelphia, PA: Elsevier; 2016:chap 678.Son-Hing JP, Thompson GH. Congenital abnormalities of the upper and lower extremities and spine. In: Martin RJ, Fanaroff AA, Walsh MC, eds. Fanaroff and Martin's Neonatal-Perinatal Medicine. 10th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2015:chap 107. У том смислу свако новорођенче треба да се подвргне комплетном ортопедском прегледу ради откривања урођених мана локомоторног апарата и трупа, јер постоје, и групе високо ризичних новорођенчади које захтевају посебну пажњу, као што су: карлично рођена деца; новорођенчад са позитивном породичном анамнезом дисплазије; женска деца са деформитетом ногу типа метатарзус варус, еквиноварус, талус вертикалис; деца са тортиколисом и друга.
Анамнеза и историја болести Како се урођено ишчашења кука јавља у 20 до 25% случајева фамилијарно, у анамнези треба посветити посебну пажњу породичној анамнези, анамнези порођаја и презентације детета. Физикални налаз Физикални налаз зависи од узраста болесника и степена развоја мане. Најранији дијагностички знаци се базирају на нестабилности и лабавости кука. Барловљев тест У периоду новорођенчета патогномоничан је позитиван Барловљев тест који се изводи код смиреног детета постављеног на леђа са савијеним коленима и куковима од 90 степени. У овом узрасту сумњу изазива и претерана лабавост зглоба кука јер нормално постоји флексиона контрактура кукова у новорођенчади између 50 и 70 степени. Нестабилан кук се карактерише феноменом телескопирања што представља клизање главе бутне кости изван зглоба при притиску дуж бутине и њено враћање при попуштању притиска. Ортоланијев тест