Почетком 19. века у САД озбиљније се наметнуо педагошки правац под називом прогресивистичка педагогија. Прогресивисти су следбеници Џона Дјуја. И то оно њихово крило које је индивидуалну компоненту у Дјујевој прагматистичкој педагогији развио скоро до екстрема. Овај педагошки правац је својеврсна америчка варијанта индивидуалне педагогије.

Реформа основне школе Наиме, крајем 19. и почетком 20. века у САД спроводи се реформа основне школе, која поприма посебно обележје у бостонском предграђу Квинси. Према сугестијама Чарлса Френсиса Адамса и Френсиса Вејленда Паркера, у основним школама је више слободе него до тада, наставни предмети нису строго одвојени, а наставни план одликује неформална настава са флексибилним распоредом часова. Тај Квинси-план био је претеча прогресивном васпитању, који ће постати владајући реформски правац у САД почетком 20. века.

Према овој концепцији, у развоју детета треба инсистирати на самосталности, а у учењу на пријатној атмосфери и другарским односима учитеља и ученика, што је услов да се код деце јави већа активност, иницијатива и интересовање.

У школама по Квинси-плану изучавали су се следећи садржаји: драматизација, цртање, моделовање, плетење, док се читању и писању пажња поклањала тек од десете године, што значи да се више радило на развоју фантазија него на усвајању знања.

Прогресивистичко педагошко друштво Присталице овог педагошког правца присвојили су себи назив прогресивисти. Год. 1919. основали су Прогресивистичко педагошко друштво (The Progressive Education Association). Неколико година касније, они су у оквиру тог Друштва, усвојили документ принципи прогресивног васпитања (1924. године), посебно се позивајући на књигу Џ. Дјуја Демократија и васпитање (објављена 1916. године).

Прогресивно васпитање Основни принципи прогресивног васпитања усвојени 1924. године односе се на следеће: дете мора да се потпуно слободно и природно развија; дечја интересовања треба ставити у центар васпитне делатности; учитељ треба да упућује дете на решавање конкретних проблема из живота за које ученици покажу интересовање, а не помоћу усвајања готових садржаја; стицање знања треба да је резултат активности детета; радозналост, интересовање и мотивисаност ученика су основни васпитни принципи; с обзиром на то да треба уважавати слободан развој личности, неопходни су слободнији облици рада у настави, рад у школи мора да се темељи на сарадњи, а не на такмичењу; учење читања и писања треба одложити до девете или десете године; наставникова улога није да преноси готова знања, већ да ученике упућује у решавање проблемских ситуација и задатака.

Према покрету прогресивистичке педагогије, полазна основа рада у школи је свакодневни живот, где је ученицима допуштено да раде у самостално формираним групама, без планирања и строго постављеног циља. Како се нова школа заснива на слободном развоју детета, то је било неопходно мењати наставне планове и програме и прилагодити их групном раду, као и стварати могућности да ученици учествују у избору наставних садржаја.

Критике прогресивистичких идеја Идејама које су заступали прогресивисти су изазивали бурне реакције и критике. У противставу према прогресивистима, као њихови оштри критичари, појавили су се у САД есенцијалисти и перенијалисти, а посебно друго крило Дјујевих следбеника -реконструктивности. Прогресивисти су сматрали да они, на прави начин, остварују Дјујеву визију васпитања-нове школе. У томе су били толико радикални и ревносни да се од њих, од неких њихових екстремних педагошких (индивидуалистичких) ставова оградио и сам Џ. Дјуји (дело Искуство и васпитање 1938. године). Због свега тога прогресивисти су одлучили да (1944. године) напусте име прогресивисти. Отада се њихово друштво назива Америчка васпитна-педагошка заједница. И ово Друштво је изградило Смернице за побољшање васпитања у САД. У тим Смерницама изражена је нова тежња – да се васпитањем поправи и друштво. Тиме су прогресивисти еволуирали од педоцентриста ка заступању друштвене компоненте у васпитању.

После 1944. године, као што смо рекли, прогресивисти, сада под новим називом организације, залажу се за демократизацију васпитања (свима обезбедити једнако право на школовање, белцима и црнцима), за утврђивање програма који би омогућили младима да лакше пређу из школе у живот (између 17. и 23. године), за увођење и друштвених активности у школе, за изразитију улогу школе у побољшавању друштва и сл.

Главни представници Главни представници прогресивистичке педагогије били су: В. Килпатрик, Џ. Чајлдс, Џ. Каунтс, Б. Бојд, Х. Раг, В. Тејер и др.

Прогресивисти, под новим именом, делују у току и после Другог светског рата. Под ударцима критика убрзо се цео покрет угасио.

Референце

Литература

Категорија:Педагогија