Операција Бојна секира () била је операција британске војске током Другог светског рата у јуну 1941. године, како би се источна Киренајка ослободила немачких и италијанских снага и подигла опсада Тобрука. Први пут се за време рата значајна немачка сила борила у одбрани, али операција није успела јер су британске снаге напале јаке одбрамбене позиције које је створио немачки генерал Ервин Ромел. Британци су изгубили више од пола својих тенкова првог дана, а успео је само један од три напада.
Британци су другог дана постигли мешовите резултате, потиснули на западном боку и одбивши велики немачки контранапад у центру. Трећег дана, Британци су једва избегли катастрофу брзим повлачењем испред немачког обухватног покрета. Неуспех Бојне секире је довео до смене британског генерала Сер Арчибалда Вејвела, заповедника за Средњи исток, генералом Клодом Окинлеком; Вејвел је преузео Окинлеков положај као врховни командант Индије. Позадина Немачка операција Сунцокрет
Почетком 1941, након великих британских победа над италијанском 10. армијом у операцији Компас, војна ситуација се брзо преокренула. Најбоље опремљене јединице из 13. корпуса отишле су у Грчку као део Операције Лустре у бици за Грчку. Адолф Хитлер одговорио је на италијанску пропаст Директивом 22 (11. јануара 1941) наређујући Операцију Сунцокрет (нем. Unternehmen Sonnenblume), пребацивање немачког Афричког корпуса (нем. Afrika Korps) (АК) у Либију, као запречни одред (нем. Sperrverband). АК имао је свеже трупе са бољим тенковима, опремом и ваздушном подршком, и водио га је генерал Ервин Ромел, који је постигао велике победе у бици за Француску.
Снаге Осовине су, на препад, брзо потукле Британце код Ел Агајле 24. марта и код Мерса ел Брега 31. марта, искористивши тај успех да до 15. априла потисну Британце до границе код Солума и опседну Тобрук. Нови заповедник 13. корпуса (сада Каманда за Киренајку) генерал Филип Неме (Philip Neame), О'Ќонор и генерал Мајкл Гамбијер-Пери (Michael Gambier-Parry), заповедник 2. оклопне дивизије, заробљени су. Команду је преузео штаб Западно-пустињског Одреда под генералом Ноел Бересфорд-Пирсом (Noel Beresford-Peirse), који је позван из Источне Африке. Осим бригадне групе која је упућена у Грчку, 2. оклопна дивизија била је уништена. Покушаји Осовине да заузму Тобрук пропали су, и фронт се стабилизовао на граници Египта.
Опсада Тобрука
мини| Тобрук је бранило око 25.000 војника Осме армије, добро снабдевених и повезаних са Египтом британском морнарицом. Посада је имала оклопна кола и заробљене италијанске тенкове, који су ометали ковоје Осовине који су пролазили Тобрук на путу до границе, што је онемогућавало напад Осовине на Египат. Ромел је одмах покушао да заузме луку, али се 9. аустралијска дивизија (генерал Лесли Морсхед), одлучно бранила. Италијани су оклевали да предају планове утврђења и више напада је одбијено. Након 3 недеље Ромел је обуставио напад и предузео опсаду. Италијанске пешадијске дивизије заузеле су положаје око тврђаве, док је већина Афричког корпуса остала у покретној резерви јужно и источно од луке.
Врховна команда Вермахта упутила је генерала Фридриха Паулуса у Африку да истражи ситуацију. Дана 12. маја, генерал Паулус је након посматрања једног од неуспелих покушаја Ромела да нападне Тобрук, послао извештај ОКВ-у у коме је Ромелова позиција описана као слаба, са критичним несташицама горива и муниције. Са Операцијом Барбароса за месец дана, фелдмаршал Валтер фон Браухич, врховни командант Немачке армије, наредио је Ромелу да не напредује даље, и да не напада Тобрук поново.
Операција Бревити
Преко Ултра пресретнутих порука, Британци су такође примили извештај Паулуса и Черчил, верујући да ће један снажни притисак одбацити немачке снаге, почео је притисак на генерала Вејвела да нападне. Вејвел је брзо припремио Операцију Бревити, ограничену операцију с намером да заузме Солум, пролаз Халфаја и тврђаву Капуцо, а затим настави напредовање према Сиди Азизу и Тобруку докле год снабдевање дозволи, а да не ризикују уложене снаге; његов циљ био је уништити што више опреме Осовине и обезбедити положај за већу операцију Бојна секира, која ће бити покренута када нови тенкови пристигну. Бревити је почео 15. маја, и пролаз Халфаја и тврђава Капуцо су заузети, али је следећег дана Виљем Гот, забринут да би његова 22. гардијска бригада била збрисана ако би је немачки тенкови ухватили на отвореном, одлучио да повуче скоро читаву војску назад на пролаз Халфаја и операција се званично окончала 17. маја, а освојен је само пролаз Халфаја. Пролаз је преотео мали немачки одред 27. маја, у Операцији Шкорпион. Грчка и Крит Крајем маја, Грчко острво Крит је пало под немачку власт. То је значило да ће немачке ваздухопловне снаге имати додатне аеродроме са којих би могле да угрозе савезнички поморски транспорт и да заштите своје конвоје и трупе у Киренајки; одлагање Бојне секире би зато могло значити суочавање са јачим отпором Осовине. Да би се то надокнадило, британски начелници штабова одлучили су да је императив да се поврати контрола у подручју између Солума и Дерне, и поново успоставе британске ваздухопловне снаге у том региону. Увод Конвој Тигар Дана 12. маја конвој Тигар стигао је у Александрију са 238 тенкова и 43 ловца Ураган. 21 Лаки тенк Мк VI, 82 крстарећа тенка (укључујући 50 нових Крусејдер тенкова) и 135 пешадијских тенкова. Истоварање тенкова ишло је споро, и морали су се преправити за пустињу, па је Бојна секира одложена до 10. јуна. Тенкови су били намењени 7. оклопној дивизији, која је била ван борбе од фебруара, након што се већина њених тенкова истрошила у Операцији Компас.
Британски план напада
десно|мини|Погранично подручје борби у операцији Бојна секира. Дана 28. маја, Вејвел је дао своје наређење за операцију Бојна секира, операцију у три фазе; снаге Осовине требало би да буду поражене на граници, а подручја Халфаја, Солум, Капуцо и Сиди Азиз требало би да буду осигурана. У другој фази, 13. корпус је имао да обезбеди подручје око Тобрука и Ел Адема, затим да заузме подручја Дерне и Мехили. План је заснован на обавештајним подацима, који су погрешно указивали да је 2/3 немачке тенковске снаге било у Тобруку, што би Британце ставило у одлучујућу материјалну предност на граници. Напад је заказан за 7. јуна, али је одложен на захтев генерала О’Мур Крега, чије јединице нису примиле своје тенкове до 9. јуна. Нови датум је био 15. јуна, дајући Крегу пет дана за додатну обуку.
У првој фази, Британци би напредовали у напад са три колоне како би ослободили граничну област. На обали је било Обални одред, а у унутрашњости је био Одред Гребен. Први је био одговоран за освајање Халфаја пролаза, док је други имао да освоји остатак границе - тврђаву Капуцо, Мусаид и Солум. 7. оклопна бригадна група и артиљерија Групе за подршку требало је да ангажују и униште немачке тенкове, за које се мислило да су на гребену Хафид. То би такође заробило јединице Осовине на граници између њих и остатка британских снага. Након заузимања границе, бригаде 7. оклопне дивизије би се престројиле и наставиле ка северу да би ослободиле Тобрук. Када би им се придружио Тобруков гарнизон, комбиноване снаге би притиснуле на запад, потискујући Немце што је више могуће.
Три дана пре почетка Бојне секире, како би се ослабиле снаге Осовине, РАФ је имао да бомбардује Бенгази, док су сви авиони способни да нападну на тлу имали да бомбардују покрете Осовине на граници. Када борба почне, ловци ће одбрамбено патролирати изнад савезничких копнених снага, а средњи бомбардери ће спремно стајати да нападну колоне Осовине. Такав је био приоритет Бојне секире, да су начелници штаба упутили Артура Тедера (главног командира ваздухопловства на Блиском истоку) да прихвати значајне ризике на другим ратиштима преусмеравајући сву могућу ваздушну подршку тамо. Бересфорд-Пирс и Тедер су поставили штаб далеко позади, у Сиди Барани и Матен Багуш. Бересфорд-Пирс је изабрао Сиди Барани јер је, иако је био више од пет сати вожње са бојног поља, опремљен најсавременијим аеродромом за извиђачке авионе, и такође је био најистуренија позиција из које се могла одржавати комуникација са Матен Багушом.
Припреме Осовине
мини|Немачки тенкови напреедују кроз пустињу пред битку код Солума. Иако Бревити није дао никакву територију Британцима, показао је Ромелу да је његову одбрану на линији фронта прилично лако пробити. Предвиђајући даље британске нападе, снаге Осовине створиле су линију утврђених положаја од пролаза Халфаја до Сиди Азиза, постављајући бројне противтенковске топове и противтенковске мине на пролаз Халфаја, коту 206 (јужно од тврђаве Капуцо) и на коту 208 (западно од тврђаве Капуцо на Хафидском гребену). За одбрану границе била је у нахвећој мери задужена 15. оклопна дивизија, коју је преузео нови командант, генерал Валтер Нојман-Силков, 8. јуна. Необезбеђена радио веза у 7. оклопној дивизији дала је Ромелу девет сати раније обавештења о операцији.. Ромел је послао 5. лаку дивизију јужно од Тобрука, спреман да је искористи против подручја Солум или Тобрука, и наредио велико артиљеријско бомбардовање Тобрука ноћу пре операције, како би спречио пробој из савезничког гарнизона..
Битка 15. јун мини|Први дан операције Бојна Секира
За РАФ, све је прошло по плану првог дана. Колоне за снабдевање Осовине и аеродроми су више пута били погођени пре почетка напада и након почетка операције, британске колоне су се могле преместити неоштећене са својих полазних места у Софафи и Бук-Буку, на њихова одредишта заштићене ловцима РАФ-а. Авиони Осовине су тог дана извели само шест напада. На источној страни, у 05:15, Обални одред под командом бригадира Реџиналда Саворија, задужен за заузимање Халфаја пролаза, кренуо је на свој циљ.. На гребену је била Халфаја група, састављена од 2. батаљона горштака Камерона, 13 тенкова (дванаест Матилди и једног лаког тенка) из ескадрона Ц, 4. краљевског тенковског пука (који је за време операције Бревити заузео Халфаја пролаз) и батерије из 31. пољске атиљерије. Источно од њих и испод гребена је био 1. батаљон из 6. Раџпутана стрелаца и 2. батаљон из 5. Махрата лаке пешадије, два вода ескадрона А из 4. краљевског тенковског пука и неколико топова од 25 фунти.
У 05:40, британска артиљерија из Халфаја групе требало је да отвори ватру на немачке и италијанске снаге у Халфаји, како би покрила тенкове и пешадију, али је батерија заглибила у мекани песак. Након чекања до 06:00, 15 минута након што су борбе започеле на западу испод гребена, командант Ц ескадрона је наредио својим тенковима да нападну на врх пролаза; убрзо након тога, противтенковски топови бранитеља отворили су ватру и за неколико сати, сви осим једног лаког тенка и једног од Матилди су уништени, укључујући и заповедников. Камерони (горштаци) су убрзо одбијени од стране одреда немачких оклопних аутомобила и моторизоване пешадије. Испод гребена четири Матилде су обогаљене противтенковским минама које је требало да буду очишћене; ово је блокирало пут преостале две и ограничило тенкове да делују као бункери. Индијски стрелци су покушали да стигну до пролаза, али су сваки пут одбацивани; они су изгубили свог команданта у последњем нападу.