десно|300п|мини|Мапа Конго краљевине Демократска Република Конго () је држава у централној Африци. По површини је друга на континенту, иза Алжира, и једанаеста је у свету.
Прва формирана насеља на овом подручју датирају од пре 80.000 година.
Краљевина Конго постојала је у периоду између 14—19. века. Белгијска колонизација почела је када је краљ Леополд II од Белгије основао Слободну Државу Конго, коју је само он водио, а постојала је од од 1885. до 1908. на подручју данашњег ДР Конга.
Извештају о великом броју убиства довели су до тога да белгијска Влада преузме Конго од Леополда II од Белгије и успостави колонију Белгијски Конго. Под белгијском владавином, бројне хришћанске организације покушале су да уметну западне језике и културу међу народима Конга.
Након устанка народа Конга, држава је добила независност 1960. године. Међутим, Конго је остао нестабилан јер су племенски лидери имали веће моћи него централна влада. Тадашњи премијер Патрис Лумумба покушао је да обнови државни ред уз помоћ Совјетског Савеза, а Сједињене Државе подржале су Мобуту Сесе Сека, који је убрзо преузео потпуну моћ и преименовао државу у Заир. Мобуту је покушао да африканизје земљу, променио своје име и тражио од афричких грађана да и они промене своја западна имена и замене их традиционалним афричким именима. На власт је дошао свргавањем Жозефа Казавубуа. У политици се ослањао на САД и деловао као антикомунистички диктатор у време Хладног рата у Африци. Био је чувен по енормном личном богаћењу на рачун економије и експлоатације ресурса своје земље. Процењује се да је из земље изнео на личне рачуне у иностранству око 5 милијарди долара.Fortune, October 12 (1987). pp. 189.60 Minutes, March 4, 1984 По овоме је Мобуту Сесе Секо најкорумпиранији политичар у историји Африке.
У Првом конгоанском рату, Руанда је освојила Заир, а Мобуту је изгубио моћ над државом. На његово место дошао је Лоран Кабила и променио име државе у Демократска Република Конго.
Рана историја
Подручје данашње Демократке Републике Конго било је насељено и пре 80.000 година, по открићу групе научника 1998. године у Катанди, где је пронађен један од највећих харпуна за који се верује да је коришћен за лов на велике сомове.Током своје историје, држава се звала Конго, Слободна Држава Конго, Белгијски Конго и Заир.
Краљевина Конго постојала је од 14. до почетка 19. века. До доласка Португалаца, краљевина је била доминантна сила у региону, заједно са краљевинама Луба, Лунда, Монго и Анзик.
Колонизација
Слободна Држава Конго (1885—1908) десно|300п|мини|Мапа Слободне Државе Конго Слободна Држава Конго била је корпорацијска држава коју је контролисао Леополд II од Белгије, преко невладиних организација у земљи. Леополд је био једини власник и председник државе, која је укључивала целокупне територије данашње Демократке Републике Конго. Због извештаја британског конзула Роџера Кејсмента, дошло је до хапшења и кажњавања званичника који су били одговорини за хладкокрвна убијања у земљи 1900. године, укључујући и белгијског држављанина који је пуцао на најмање 122 становника КонгаПроцене о броју смртних казни из овог периода варирају, јер је први попис обављен тек 1924. године. Према извештају Кејсмента, неселективи рат, гладовање, смањење броја рођених и тропске болести, значајно су смањиле популацију становништва Конга. Европски и амерички медији представили су јавности услове у Слободној Држави Конго 1900. године. До 1908. године јавни и дипломатски притисци на Леополда II, довели су до тога да се он повуче. а створена је колонија Белгијски Конго.
Белгијски Конго (1908—1960)
Краљ Леополд II званично се одрекао личне контроле Слободне Државе Конго, 15. новембра 1908. године. Држава је преименована у Белгијски Конго и стављена под директну управу белгијске владе и њеног Министарства за колоније. Белгијска власт у Конгу заснивала се на колонијалном тројству државних, мисионарских и приватних компанија.Интереси белгијских компанија и белгијске Владе Конга били су исти, па су заједно радили на сузбијању штрајкова, која је организовало незадовољно домородачко становништво Конга.
Земља је била подељена административно и хијерархијски у супротности са Французима и Британцима који су углавном фаворизовали систем идикретне владавине, где су задржавани традиционални лидери на положајима надлежности под колонијалним надзором. Постојао је и висок степен расног одвајања. Велики број белаца који су се у Конго преселили након завршетка Другог светског рата, били су повлашћенији од припадника црне расе.
Током четрдесетих и педесетих година 20. века, Конго је доживео висок ниво урбанизације, а колонијална админситрација започела је разне развојне програме са циљем стварања модерне колоније. Радило се и на спречавању болести и развоја средње класе. Педесетих година, Конго је имао двоструко више радне снаге него било која друга афричка колонија. Богати природни ресурси у Држави, укључујући и уранијум који је коришћен за амерички нуклеарни програм током Другог светско рата. Велики број природних ресурса довео је до тога, да Конго буде у знатном интересу за регион, Совјетски Савез и Сједињене Државе.
Успон политичке активности
У другој половини Другог светско рата, појавио се нови друштвени слој у Конгу. Економски раст уследио је након оснивања средње афричке класе у држави. Иако није постојао одређени критеријум, познавање француског језика и придржавање хришћанства били су неки облици пост-основног образовања. Становништво средње класе је покушало да искористи своје потенцијале у Конгу, како би стекли боља радна места и посебне привилегије. С озбиром на то да су могућности за напредну мобилност кроз колонијалну структуру биле ограничене, средња класа се институционално манифестовала на елитним местима, где је била привилегована и осећала се другачије од осталог становништва. Остале групе грађана, попут синдиката и удружења придружиле су се народу Конга у другим савезима. Међу најважнијим био је савез Дес Баконго, који су представљали људи из Доњег Конга, међутим они су били ограниченим у својим подтупцима од стране управе. Иако су изворни владари држали законске области у неким јурисдикцијама, у пракси их је администрација користила за спровођење своје политике.
Педесетих година 20. века већина људи средње класе били су забринути због социјалних неједнакости и опхођења Белгијанаца према њима. Алијансу Баконго је 1950. године преузео Жозеф Каса-Вубу, а то удружење од тада постало је непријатељски настројено према колонијалном ауторитету и тражило аутономоју за Конго регије у Доњем Конгу.Године 1956. група интелектуалаца Конга под покровитељством неколико европских академика, издала је манифест који позива на независност. Белгијска влада није била спремна да одобри независност Конга, па чак и када је почела да схвата неопходност плана за деколонизацију, 1957. године. Претпоставља се да би такав процес био доста контролисан од стране Белгије. У децембру 1957. године, колонијална администрација је покренула реформе које су дозвољавале локалне изборе и формирање политичких странака. Неке белгијске партије покушале су да успоставе огранке у колонији, али нису успеле, јер је већи део становништва Конга био опредељен за политичке партије из своје земље.Национализам је био у порасту 1958. године, а све више организација почело је да се договора и са другим људима ван њихових локалних подручја, о будућим структурама постколонијалне државе Конга. У Катанги неколико група и синдиката сложили су се да формирају организацију Цонакат, којом су руководили политичари Годерфројд Мунонго и Мојсе Чомбе. Били су непријатељски настројени према имигрантским народима и заговарали су аутономију, као и блиске везе са Белгијом.
У октобру 1958. године, Сирил Абодула, Џозеф Илео и Патрис Лумумба основали су Национални конговски покрет. Странка је настојала да мирно подстиче независност Конга, промовише политичку едукацију становништва и елиминиште регионализам. Највећи број чланова овог покрета били су из града Кисангани и Касај провинције, где је покрет промовисао бизнисмен Алберт Калоњи. Белгијски званичници су допустили Лумумби да присуствује Конференцији свих афричких народа, која је одржана у Акри, децембра 1958. године. Лумумба је био дубоко инпресиониран пан-афричким идеалима, као и ганским председником Кваме Нкрумом, те се вратио у Конго са радикалнијим ставовима и спремао радикалнији програм. Након тога захтевао је пуни независност Конга. Скуп подршке независности одржан је 4. јануара 1959. године у главном граду. Општинска Влада којом је руководила белгијска власт добила је извештај да неће бити дозвољен скуп људима, већ само састанак лидера. Маса је била револтирана и гађала полицију камењем и пљачкала европску имовину. Нереди су трајали три дана. Колонијална војска зауставила је побуну.Наредне године основан је велики број покрета и политичких странака које су подржавале независност Конга.
Независност и криза у Конгу (1960—1965)
Након нереда у Киншаси 4—7. јануара 1959. и у Кисанганију 31. октобра 1959. године, Белгијанци су схватили да не могу држати контролу над становништвом због великог броја захтева за независност. Белгијски и конговски политички лидери почели су преговоре 18. јануара 1960. године.
На крају конференције, 27. јануара 1960. године, најављено је да ће се избори у Конгу одржати 22. маја 1960. године. Потпуна независност била је 30. јуна 1960. године. Патрис Лумумба постао је премијер, а Жозеф Каса-Вубу председник. Након независности земља је усвојила назив Република Конго. Француска колонија Средњи Конго, такође је изабрала име Република Конго, након њене независности.
Година 1960. била је прилично нестабилна, регионални племенски лидери држали су власт у више области него централна влада, а одласком белгијских политичара, није било много квалификованих бирократа у земљи. Веома мали број људи завршио је Конговски универзитет и није било идеје како управљати земљом такве величине.
Дана 5. јула 1960. године у главном граду избила је војна побуна конговских војника против њихових европских официра, а након тога уследиле су пљачке и уништавање имовине широм града. Најбогатија покрајина земље, Катанга била је одсечена од државе, а водио ју је бизнисмен Моис Цомбе. Уједињене нације послале су 20.000 војника како би заштитиле Европљане у земљи и покушале да успоставе ред. Западни паравојни плаћеници, као и многи други покушавали су да заштите своје интересе у земљи. У овом периоду друга најбогатија покрајина Конга, Касај, објавила је своју независност, 8. августа 1960. године.
Премијер Патрис Лумумба обратио се за помоћ Совјетском Савезу, односно њиховом вођи Никити Хрушчову, који је пристао да му помогне, нудећи напредно наоружање и техничке саветнике. Сједњене државе посматрале су совјетско присуство као покушај да искористе ситуацију и стекну државу заступника у подсахарској Африци. Снагама Уједињених нација зато је наређено да блокирају сваку пошиљку оружја у земљи. Сједињене Државе су такође тражиле начин да замене Лумумбу као лидера. Председник Касавуку се сукобио са Лумумбом након тога и заговарао је савез са Сједињеним Државама, а не са Совјетским Савезом. Сједњене државе послале су оружје и припаднике Централне обавештајне агенције да помогну снагама у борби против совјестког присуства. Уз помоћ Сједињених Држава и Централне обавештајне агенције, 14. сепптембра 1960. године, пуковник Жозеф Мобуту је срушио владу и ухапсио Лумумбу.