десно|230п|мини|Грб Републике Мозамбик Мозамбик () је земља на југоистоку Африке која се граничи са Јужном Африком, Танзанијом, Малавијем, Замбијом и Зимбабвеом. Чланица је Заједнице земаља португалског језика и Комонвелта. Главни град је Мапуто који се налази на југу земље.
Мозамбик је био португалска колонија, а касније државна чланица Португалије.
Први насељеници Мозамбика су били ловци и сакупљачи, преци народа Коисани. Између четвртог и петог века Банту народи су се населили, а они су били пољопривредници.
Мозамбик је био колонизован од стране Португалије током 16. и 17. века. Као португалска колонија, Мозамбик је био главни извор робова за европске колоније у Америци. Почетком 20. века Португалци су пребацили управу већег дела Мозамбика на велике приватне компаније, као Мозамбик Компанија, Замбези Компанија и Њаса Компанија, које су контролисали и финансирали Британци, који су повезали Мозамбик железницом са околним земљама.
Пре-колонијална историја десно|300п|мини|Арапи и њихови робови Јулио Меркадер, са Универзитета Калагари пронашао је код језера Малави у Мозамбику камене алате старе неколико стотина хиљада година, као и доказе да су људи у то време користили житарце, воће и поврће у својој исхрани.Први становници данашњег Мозамбика били су ловци и сакупљачи плодова, народ Бушмани, предаци Косјанаца. Између 1. и 5. века на подручју Мозамбика појавили су се говорници банту језика који су мигрирали са северне стране, из долине реке Замбези, а затим постепено насељавали приобалне области. Банту фармери били претежно су били сточари.
Када је Васко де Гама кренуо у истраживање Португалије, стигао је до обала Мозамбика, 1498. године. Дуж обале постојали су арапски трговачка насеља током неколико векова, а политичка контрола обале била је у рукама локалних султана. Муслимани су већ дуже време живели у овм подручј, а већина локалног становништва прохватила је ислам. Регион се налазио на најјужнијем делу традиционалног трговачког света који је обухватао Црвено море, арапске и индијске обале.
Португалски Мозамбик (1498—1975) десно|270п|мини|Острво Мозамбикпрви пут окупирано од стране португалских истраживача крајем 15. века, где је успостављена градска тврђава, база и трговачки центар. десно|270п|мини|Један од предлога застава за Португалски Мозамбик Од око 1500. године, Португалци су преузели трговачка места, изградили тврђаве дуж Мозамбика и отерали арапске трговце. Након путовања Васка де Гаме око Рта Добре наде, Португалци су преузели сву трговину и политику, као и контролу над друштвом у региону. Португалци су стекли потпуни контролу над острвом Мозамбик и лучким градом Софала, почетком 16. века, а до 1630. године мале групе португалских трговаца које су тражиле злато доспеле су и до средишњих делова земље, где су успоставили трговачке положаје у Сени и у граду Тете на реци Замбези, где су покушали да преузму контролу над трговином злата.
Током овог периода владало је ропство, а људе су куповали и продавали афрички племенски шефови, арапски трговци, као и португалски и други европски трговци. Многи робови са Мозамбика били су продавани за борбу у ратовима.
Иако је португалски утицај постепено проширен, њихова моћ је ограничена, а остваривана је кроз индивидуалне насељенике и званичнике који су били добростојећи или владали одређеним деловима земље. Португалци су преузели трговинске послове од муслимана дуж обале Мозамбика, али су муслимани запленили кључне португалске бродове у данашњој Кенији 1698. године. Као резултат тога, инвестиције су се смањиле, а Лисабон се посветио трговини са Индијом и колонизацијом Бразила.
Током ратова, Мазруи и омански Арапи преузели су трговину дуж Индијског океана и присилили Португалце да се повуку на југ. Током 19. века, многе европске силе су се све више укључивале у трговину и политику региона око португалских источноафричких територија.
До почетка 20. века, Португалци су премештали администрацију већег дела Мозамбика, а у држави су почеке да се развијају компаније контролисане углавном од стране Британаца, који су успоставили и железничке линије.
Иако је ропство укинуто током 19. века у Мозамбику, британске компаније донеле су политику принудне радне, која је радила на плантажама и у рудницима, у Мозамбику и другим британским колонијама. Компаниза Замбези била је најпрофитабилнија компанија, преузела је неколико мањих компанија и имала своје војне испоставе ради заштите имовине. Друге компаније градиле су путеве и луке, како би своје производе довеле на тржиште, укључујући и железничку станицу.
Рат за независност Мозамбика (1964–1974) лево|200п|мини|Португалски пропаганди летак — "ФЕРИМО лагао ви патите" Рат у Мозамбику трајао је паралелно с ратовима за ослобођење у Анголи и Гвинеји Бисао. Иако су се Португалци искрцали на обале данашњег Мозамбика још у 15. векуKennedy, Thomas. Mozambique, The Catholic Encyclopaedia. Приступљено March 10, 2007, тек су у другој половини 19. века почели да организују чврсту колонијалну владавину. Колонијална војска је до 1895. године поразила последњу домородачку државну творевину на подручју Мозамбика, краљевство Газа. Раст антиколонијалног покрета након Другог светског рата и насилнички однос колонијалних власти према домородцима узроковали су све већи раст национализма и антиколонијалне свестиWestfall, William C., Jr., Major, United States Marine Corps, Mozambique-Insurgency Against Portugal, 1963–1975, 1984. Приступљено March 10, 2007.
Већина домородачког становништва била је необразована и живела у беди и сиромашству за разлику од богате мањине колонијалиста. У таквим су условима успели да сачувају своју традицију и обичаје, те су на португалску културу гледали као страно тело у својој земљи.
Политички дисиденти који су се залагали за независност Мозабика били су протеривани из колоније. Португалска влада је присиљавала мозамбичке пољопривреднике и земљораднике да узгајају пиринач и памук за извоз, док је њима остајала веома малена зарада. Већина осталих радника, њих 250.000 до 1960, послани су на рад у руднике дијаманата или злата. До 1950, само 4.353 становника Мозамбика од 5.733.000 имало је право гласања на изборима. Јаз између Португалаца и домородаца показивала је чињеница ниског броја мешаних бракова. До 1960. године, живело је само 31.465 местика од укупно 8-10 милиона становника Мозамбика.Dinerman, Alice (26 September 2007). . ipri.pt
Након пропасти преговора с колонијалним властима, ФРЕЛИМО је 25. септембра 1964. покренуо прве герилске нападе на север Мозамбика из својих база у Танзанији. Борци ФРЕЛИМО-а су у својим нападима имали велику помоћ и подршку домородачког становништва. ФРЕЛИМО је на почетку рата имао око 7.000 бораца. Португалци су 1964. имали 8.000, а до 1967. године 24.000 војника ангажованих против герилаца, presented at the Portuguese/African Encounters: An Interdisciplinary Congress, Brown University, Providence MA, April 26–29, 2002. Приступљено March 10, 2007. У последњем периоду рата (1970—1974), ФРЕЛИМО је појачао учесталост герилских напада и покренуо убрбани тероризам, односно ширење герилске борбе у градове. Такође је све више португалских војника страдавало од противпешадијских мина, што је стварало параноју међу њиховим редовима.
Португалска војска је 10. јуна 1970. покренула велику офанзиву против ФРЕЛИМО-а, названу Операција Гордијев чвор, у којој је учествовало 35.000 колонијалних војника. Циљ ове седмомесечне операције био је спречавање пребацивања герилаца из Танзаније и уништење њихових база у тој суседној земљи. Циљ операције је већим делом остварен, јер су португалске трупе успеле да униште већину база ФРЕЛИМО-а на рубним подручјима Танзаније. Генерал Аријага је пријавио да је била уништена 61 герилска база и 165 кампова, те заплењено 40 тона муниције.
Португалска војска је до 1972. променила стратегију и по узору на Американце у Вијетнамском рату почела да шаље мале ударне групе војника које су уништавале све пред собом. ФРЕЛИМО је у отприлике исто време (9. новембра) лансирао офанзиву на провинцију Тете са учешћем од 8.000 бораца. Португалска војска је одговорила тешким репресалијама против цивилног становништва у нади да ће међу домородцима опасти подршка ФРЕЛИМО-у. Једна од њих био је масакр у селу Виријану 16. децембра 1972, у којем су колонијални војници побили до 400 сељана, већином жене и децу. Јавност је за масакр сазнала у јулу 1973. године.
До почетка седамдесетих година 20. века, све већи део португалске јавности је био против ратова у колонијама. Трошкови ратовања гутали су 44% португалског привредног буџета. 1996. 1977, иако је просечан раст португалског бруто домаћег производа између 1961. и 1974. био 6%.
Нова португалска влада започела је мировне преговоре с представницима ФРЕЛИМО-а, који су закључени потписивањем мировног споразума у Лусаки 7. септембра 1974. године. На изборима је победио ФРЕЛИМО, а 25. јуна 1975. званично је проглашена независност Мозамбика.
Независност
Након 10 година рата и повратка Португалије у демократију кроз левичарски војни удар у Лисабону, ФРЕЛИМО је преузео контролу над територијом. У року од годину дана, већина од 250.000 Портуалаца је напустило Мозамбик, а неки су и протерани од стране нове готово независне територије, док је већина напустила државу из страха. Мозамбик је постао независна држава од Португалије, 25. јуна 1975. године. Закон је усвојен на ицицијативу тада релативно непознатог Армандо Гебуза, који је наредио Португалцима да напусте земљу у року од 24 часа.Couto, Mia (April 2004). Carnation revolution. Le Monde diplomatique
Грађански рат у Мозамбику (1977—1992) мини|300п|Геополитичка ситуација 1965. Родезија је обојана зелено, а њене пријатељске земље (Јужна Африка и португалске колоније) су у плавом. Бечуана је постала независна Боцвана 1966. Грађански рат у Мозамбику био је сукоб између владајуће партије, Фронт за ослобођење Мозамбика (ФРЕЛИМО), и Мозамбичког националног отпора (РЕНАМО), финансираног од стране Родезије и Јужноафричке Републике.
Након пада Португалске колонијалне владе, суседне земље која су до тада сарађивале с колонијалним властима, а и саме су на власти имале расистичке владе, Родезија и Јужноафричка Република, нашле су се угрожене и окружене марксистичким и левичарским владама у Мозамбику, Анголи и Замбији. С циљем да дестабилизују нове младе државе, владе Родезије и ЈАР-а су финансирале и помагале антимарксистичке герилске покрете у тим земљама (ФНЛА-у и УНИТА-у у Анголи). Пошто у Мозамбику након стицања независности 1975. године није било политичке групације која је пружала отпор РЕНАМО-у, родезијске тајне службе су на својој територији окупиле антимарксистички настројене људе из Мозамбика на челу с Афонсом Длакамамом и помогле им да оснују сопствену организацију РЕНАМО, чији је циљ био да дестабилизује и нанесе штету влади у Мапуту. Сем тога је родезијско помагање РЕНАМО-а био одоговор на стално ФРЕЛИМО-ово помагање герилских ослободилачких покрета ЗАНУ и ЗАПУ у борби против родезијске владе.