Антиславизам или славофобија, односно антисловенство, појам је којим се означавају разни облици нетрпељивости, непријатељства или мржње према словенским народима, њиховим државама, историјским тековинама и културној баштини у целини. Током историје, антиславизам се испољавао у широком распону од омаловажавања словенских народа и њихове културе, преко изражавања нетрпељивости и непријатељства, до отвореног заговарања мржње према Словенима и позивања на уништавање словенских народа.
Појам антиславизам се у стручној литератури и публицистици на српском језику среће и као антисловенство, односно протусловенство, или противсловенство.
Уз расизам и ксенофобију, антисловенско расположење (такође познато и као антисловенски расизам) обухвата негативне ставове, предрасуде, колективну мржњу или анимозитет, стереотипе, дискриминацију и насиље (економско, физичко, политичко, психолошко, вербално итд.) усмерено на једну или више етничких група Словена. Најчешћа манифестација антисловенског расположења кроз историју била је тврдња да су неки Словени инфериорни у односу на друге народе.
Антисловенско расположење достигло је врхунац током Другог светског рата, када су Нацистичка Немачка и њени сарадници класификовали већину Словена, посебно Белоруси, Хрвати, Чеси, Пољаци, Руси, Срби и Украјинце, као „подљуде” () и спровели систематски геноцид над њима, убивши милионе Словена кроз Generalplan Ost и План глади.
Славофобија се такође два пута појавила у Сједињеним Америчким Државама. Први пут током Прогресивне ере, када су се имигранти из источне Европе суочили са противљењем доминантне класе америчких грађана западноевропског порекла, који су се ослањали на мешавину пуританизма, англосаксонизма, тевтонизма, социјалдарвинизма и еугенике како би источне Европљане приказали као расно инфериорне, културно неасимилабилне и као претњу националној виталности; други пут током Хладног рата, када су се Сједињене Америчке Државе нашле у интензивном глобалном ривалству са Совјетским Савезом. The American Journal of Economics and Sociology, , 1969, pp. 29–48. JSTOR, . Accessed 6. 2. 2024.
Историја Прве назнаке организованог антиславизма јављају се већ у време продора немачког Тевтонског реда према словенском истоку, а сам појам је ушао у ширу употребу почетком 19. века. У идеологији немачког нацистичког режима, антиславизам је попримио расистичке и геноцидне размере, што је током Другог светског рата довело до масовног затирања и прогањања словенског становништва и систематског уништавања словенске културне баштине у многим окупираним областима.
Славофобија Посебан облик антиславизма, који се испољава у виду пројектованог страха, односно фобије у односу на Словене, назива се славофобија. Једна од основних одлика славофобије огледа се у ставу да треба страховати од Словена, који су (према уверењу славофоба) опасни по друге народе. У том смислу, славофобија се неретко користи као изговор за подстицање опште нетрпељивости према Словенима. У области политичких односа, славофобија се јавља и као пропагандно средство. Режим Нацистичке Немачке је током предратних година систематски промовисао и подстицао страх од Словена, у циљу придобијања немачке јавности за нацистичку политику према словенским државама, која је по основу наводне опасности од Словена приказивана као „одбрамбена”, док је у стварности била агресивна и експанзионистичка.
По државама Албанија Славофобија се у Албанији све више развијала почетком 20. века, углавном кроз рад фрањеваца који су студирали у манастирима у Аустроугарској, након недавних масакра и протеривања Албанаца од стране њихових словенских суседа. Албанска интелигенција је поносно тврдила: „Ми Албанци смо оригинална и аутохтона раса на Балкану. Словени су освајачи и досељеници који су тек јуче дошли из Азије.” У совјетској историографији, сматрало се да је антиславизам у Албанији био инспирисан од стране католичког свештенства, које се противило словенским народима због улоге коју је играла Католичка црква, док су се Словени противили „грабежљивим плановима аустроугарског империјализма у Албанији”.
Италија мини|Изгладнели словеначки затвореник који пати од тешке потхрањености у италијанском концентрационом логору Раб на острву Раб у данашњој Хрватској. Већина људи заточених у овом логору били су Словени (првенствено Хрвати и Словенци).
За многе италијанске иредентисте, мржња према Словенима била је снажно изражена још од почетка 20. века, јер су и даље постојале „неослобођене” територије са словенским становништвом под хабзбуршком влашћу, које су се сматрале неопходним за формирање италијанске националне државе. Антисловенско расположење се продубило током Првог светског рата, у којем су се Словени борили за Аустроугарску против Италије. Чињеница да је Италија на крају рата добила само делове Далмације додатно је појачала ово непријатељство. У 1920-им годинама, италијански фашисти пропагирали су анимозитет према људима из суседне Југославије, посебно према Хрватима, Србима и Словенцима. Између осталог, фабриковали су многе шовинистичке флоскуле, на пример, тврдње да су Хрвати, Срби и Словенци имали „атавистичке импулсе”, упоредо с ширењем измишљених оптужби да су Југословени ковали заверу у име „масонерије Великог Оријента и њених фондова”. Поред тога, неке од ових предрасуда, стереотипа и расних флоскула биле су повезане са антисемитским теоријама завере, попут веровања да су Срби умешани у „социјалдемократску, масонску јеврејску интернационалистичку заверу”.
Лидер фашистичке Италије, Бенито Мусолини, сматрао је словенску расу инфериорном и варварском. Штавише, веровао је да Хрвати представљају егзистенцијалну претњу Италији јер су наводно намеравали да заузму Далмацију, регион на који је Италија полагала право, док је такође тврдио да је та претња ујединила Италијане крајем Првог светског рата: „Опасност да видимо Југословене како се насељавају дуж целе обале Јадрана довела је до окупљања крема наших несрећних региона у Риму. Студенти, професори, радници, грађани — репрезентативни људи — молили су министре и професионалне политичаре.”Mussolini, Benito; Child, Richard Washburn; Ascoli, Max; & Lamb, Richard . New York: Ове тврдње су често имале за циљ наглашавање „страности” Југословена тиме што се истицало да су они дошљаци на том подручју, за разлику од древних Италијана, чије су територије окупирали Словени.
Гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев зет и министар спољних послова Фашистичке Италије, за којег је Мусолини 1944. године наредио да буде погубљен, записао је следеће у свој дневник:
Канада У Канади су многи ксенофобични заговорници супериорности беле расе били дубоко повезани са англосаксонском културом своје нације, посебно од раних 1900-их до краја Другог светског рата. Кју-клукс-клан у Канади био је истакнут у провинцијама Саскачеван и Алберта, које су обе имале релативно висок удео становништва из источне Европе. Последично, многи имигранти из Украјине, Русије и Пољске често су били суочени са јавним клеветањем, узнемиравањем и физичким нападима.
Штавише, током Првог светског рата хиљаде Украјинаца у Канади перципирано је као „непријатељски странци” јер су канадски нативисти сматрали њихово присуство „претњом” западноевропском наслеђу Канаде. Због тога су многи од њих били интернирани у концентрационе логоре. Поред тога, постојала је стална дискриминација према Украјинцима који су недавно имигрирали из Аустроугарске.
Немачка Иако су антисловенска осећања достигла свој врхунац током нацистичке Немачке, Немачка има дугу историју славофобије. Конкретно, германски народ Пруске често је приказивао Пољаке у негативном светлу, што је било паралелно будућој славофобији у нацистичком режиму. Тевтонски ред је одиграо темељну улогу у обликовању раног немачког антисловенског расположења кроз своје учешће у политици Drang nach Osten („Продор на Исток”), средњовековном и касније националистичком концепту који се односио на немачку експанзију на словенске и балтичке земље. Почев од 13. века, ред је покретао крсташке ратове против паганског и словенског становништва у источном балтичком региону, укључујући Прусе, Литванце и Поморане, под изговором христијанизације и цивилизаторске мисије. Освајање и колонизација ових територија укључивали су сузбијање домаћих словенских и балтичких култура, присилна покрштавања и насељавање немачких колониста. Ове акције су биле оправдаване приказивањем словенских народа као варварских, морално мањкавих и политички инфериорних, наратив који су појачали тевтонски хроничари попут Петра из Дуизбурга. Ред је наметнуо немачке правне системе и језик, доприносећи трајној културној хијерархији у којој се немачки идентитет сматрао супериорним.
Николај Уљанов у свом чланку из 1968. године „Замолчанный Маркс” (Прећутани Маркс) пружа опсежне доказе о антиславизму код оснивача марксизма, Карла Маркса и Фридриха Енгелса. https://vtoraya-literatura.com/pdf/uljanov_zamolchanny_marx_1969_text.pdf " Замолчанный Маркс" (Hushed-up Marx)], «Возрождение» , 1968, reprinted in 1969 by На пример, у свом чланку „Мађарска борба” из 1849. године, Енгелс је писао да су Словени који живе у Аустријском царству „варвари” које су „морали спасити” аустријски Немци, и предвидео да ће будући револуционарни преврат омогућити „аустријским Немцима и Мађарима” да се „крваво освете словенским варварима”. Описао је аустријске Немце и Мађаре као прогресивне снаге које делују као „клин” забијен између словенских група — наиме Чеха, Словака, Јужних Словена и Русина — и тврдио да их је немачко племство „у Бохемији, Моравској, Корушкој и Крањској понемчило и тако их увукло у европски покрет”, док је „мађарско племство слично томе владало у Хрватској, Славонији и карпатским територијама”.
Роман Густава Фрајтага из 1855. године Soll und Haben (Дуг и потраживање) био је један од најчитанијих немачких романа 19. века и садржао је антисемитска осећања, као и приказе Пољака као неспособних.
Нацистичка Немачка мини|Насловна страница дела Мајн кампф, у којем је Адолф Хитлер изложио своју антисловенску идеологију. мини|upright=1.2|Насловница озлоглашене СС брошуре „Der Untermensch” објављене 1942. године. Нацистичка Немачка је одштампала 4 милиона примерака овог пропагандног памфлета и дистрибуирала га широм окупираних територија. Ова расистичка књижица приказивала је Словене, Јевреје и разне становнике источне Европе као примитивне људе.Извори:
Антисловенски расизам је играо значајну улогу у идеологији нацизма.Bendersky, Joseph W. (2007). Plymouth, U.K.: Rowman & Littlefield. Адолф Хитлер и Нацистичка партија веровали су да су словенске земље — посебно Пољска, Совјетски Савез и Југославија, као и њихови народи — „Untermenschen” (подљуди). Према њиховом гледишту, ове словенске нације су сматране страним ентитетима и нису се сматрале делом аријевске више расе. Нацистичка Немачка је приказивала Совјетски Савез као „азијатског непријатеља” Европљана, поред тога што је његово становништво приказивала као инфериорне подљуде под контролом Јевреја и комуниста.
Хитлерова аутобиографија Мајн кампф изражавала је антисловенске ставове. Између осталог, написао је: „Треба бацити највећу сумњу на моћ Словена у изградњи државе”, и од самог почетка је одбацио идеју инкорпорације Словена у Велики Немачки Рајх.A Ridiculous Hundred Million Slavs: Concerning Adolf Hitler's World-view Jerzy Wojciech Borejsza, page 41, Wydawnictwo Neriton and Instytut Historii Polskiej Akademii Nauk, 2006