Рита Леви-Монталкини (Торино, 22. април 1909 – Рим, 30. децембар 2012) је италијанска нобеловка позната по свом раду у неуробиологији. Нобелову награду је добила 1986. године за физиологију или медицину, заједно са колегом Стенлијем Коеном, за проналазак фактора раста нервних ћелија."The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1986". The Nobel Foundation. Приступљено 1 January 2013. Од 2001. године до своје смрти била је у Италијанском сенату са титулом доживотне Сенаторке. Ова титула је била награда за њен допринос науци.
Дана 22. априла 2009. године је постала прва нобеловка која је достигла 100 година живота. У њену част је приређена прослава у Римској градској управи."The Doyenne of Neuroscience celebrates her 100th birthday". IBRO. Приступљено 31 December 2012Owen, Richard (30 April 2009). "Secret of Longevity: No Food, No Husband, No Regrets". Excelle. Приступљено 31 December2012. Умрла је као најстарија добитница нобелове награде.
Ранији живот и образовање Рита је рођена 22. априла 1909. године у Торину у јеврејској породици.Carey, Benedict (30 December 2012). "Dr. Rita Levi-Montalcini, Nobel Winner, Dies at 103". The New York Times."Scheda di attività – Rita Levi-Montalcini". Приступљено 1 January 2013.https://www.economist.com/news/obituary/21569019-rita-levi-montalcini-biologist-died-december-30th-aged-103-rita-levi-montalcini Rita Levi-MontalciniCostantino Ceoldo (2012-12-31). "Homage to Rita Levi Montalcini". Приступљено 20 July 2013. Born and raised in a Sephardic Jewish family in which culture and love of learning were categorical imperatives, she abandoned religion and embraced atheism. Она и њена сестра близнакиња, Паола, су биле најмлађе од четворо деце. Њихови родитељи су били Адел Монталчини, сликарка, и Адамо Левим, електрични инжењер и математичар. Њена породица се преселила из Астије и Касале Монферато у Торино почетком 20. века.Levi-Montalcini, Rita (1988-04-18). In Praise of Imperfection: My Life and Work. . Mother and Father both came from Sephardic families which had moved respectively from Asti and Casale Monferrato, two towns of some importance in Piedmont, to settle in Turin at the turn of the century. Као тинејџерка, хтела је да буде списатељица. Дивила се Шведској списатељици Селми Лангерлоф.Krause-Jackson, Flavia; Martinuzzi, Elisa (30 December 2012). "Levi-Montalcini, Italian Nobel Laureate, Dies at 103". Bloomberg. Трауматично искуство које је доживела када је присуствовала умирању породичног пријатеља услед рака стомака, преусмерило је њену каријеру ка медицини.Siegel, Judy (4 March 2008). "Oldest living Nobel laureate arrives today on solidarity visit. 98- year-old Italian neurologist Rita Levi-Montalcini triumphed over Mussolini's anti-Jewish edicts". The Jerusalem Post. Приступљено 30 По упису на медицински факултет у Торину, њен отац се доста противио њеној одлуци сматрајући да ће јој та одлука уништити шансу да се добро уда."Nobel-winning scientist Levi-Montalcini dies in Rome at 103, biologist studied growth factor". Fox News Channel. 30 December 2012. Приступљено 31 December2012. При крају студија, њен отац ју је ипак подржао.
Ђузепе Леви, неуролог на факултету, препознао је њен таленат и интересовање за нервни систем.. Facts on File, Inc.. [unreliable source?] После матурирања Рита је остала на факултету као Ђузепеова асистенткиња. Нажалост, нацистички закон јој је окончао академску каријеру, с обзиром да је забрањивао академске каријере Јеврејима."Death by Design: Where Parallel Worlds Meet". Internet Movie Database. Приступљено 31 December 2012.
Каријера и истраживање Изгубила је позицију асистента на одсеку за анатомију након што је донесен закон из 1938. којим се Јеврејима забрањује да раде на универзитетима.. Facts on File, Inc.. Током Другог светског рата поставила је лабораторију у својој спаваћој соби у Торину и проучавала раст нервних влакана у пилећим ембрионима, откривши да нервне ћелије умиру када им недостају мете, и поставила основу за већи део њених каснијих истраживања. Описала је ово искуство деценијама касније у научном документарном филму Death by Design/The Life and Times of Life and Times (1997). У филму се појављује и њена братска сестра близнакиња Паола, која је постала цењена уметница најпознатија по својим алуминијумским скулптурама дизајнираним да унесу светлост у собе због рефлектујуће беле површине.
Када су Немци напали Италију у септембру 1943. године, њена породица је побегла на југ у Фиренцу, где је преживела Холокауст, кријући се под лажним идентитетом, заштићена је од стране неких нејеврејских пријатеља."Rita Levi Montalcini", Treccani.it. Током нацистичке окупације, Леви-Монталчини је била у контакту са партизанима Акционе партије. Након ослобођења Фиренце у августу 1944. године, добровољно је предала своје медицинске вештине за савезничку здравствену службу. Њена породица се вратила у Торино 1945. године.
Септембра 1946, Леви-Монталчини је добила једносеместралну истраживачку стипендију у лабораторији професора Виктора Хамбургера на Универзитету Вашингтон у Сент Луису; занимала су га два од чланака које је Леви-Монталчини објавила у страним научним часописима. Након што је дуплирала резултате својих кућних лабораторијских експеримената, Хамбургер јој је понудио радно место истраживачког сарадника, које је обављала 30 година. Тамо је 1952. године обавила свој најважнији посао: изоловање фактора раста нерава (NGF) из посматрања одређених канцерогених ткива која изазивају изузетно брз раст нервних ћелија. Преносећи комадиће тумора на пилеће ембрионе, Монталчини је успоставио масу ћелија која је била пуна нервних влакана. Откриће нерава који расту свуда као ореол око туморских ћелија било је изненађујуће. Када га је описивао, Монталчини је рекла да је то: „као поточићи воде који непрестано теку преко слоја камења“. Раст нерва који је произвео тумор био је другачији од било чега што је раније видела – нерви су преузели области које су постале друга ткива и чак су ушле у вене у ембриону. Али нерви нису урасли у артерије, које би текле из ембриона назад у тумор. Ово је сугерисало Монталчинијевој да сам тумор ослобађа супстанцу која стимулише раст нерава.
У звање редовног професора унапређена је 1958. године. Године 1962. основала је другу лабораторију у Риму и поделила свој рад и живот између Рима и Сент Луиса. Године 1963. постала је прва жена која је добила награду Макс Вајнштајн (коју јој додељује Уједињено удружење за церебралну парализу) због њеног значајног доприноса у неуролошким истраживањима.
Од 1961. до 1969. године руководила је Истраживачким центром за неуробиологију ЦНР (Рим), а од 1969. до 1978. Лабораторијом за ћелијску биологију. Након што је пензионисана 1977. године, именована је за директора Института за биологију ћелије италијанског Националног савета за истраживање у Риму. Касније се повукла са те позиције 1979. године, али је наставила да ради као гостујући професор.
Леви-Монталчини је основала Европски институт за истраживање мозга 2002. године, а затим је био његов председник. Њена улога у овом институту била је у средишту неких критика делова научне заједнице током 2010. године
Покренуте су контроверзе око сарадње Леви-Монталчини са италијанским фармацеутским концерн Фидиа. Док је радила за Фидију, побољшала је разумевање ганглиозида . Почевши од 1975. године, подржавала је лек Cronassial (посебна мешавина ганглиозида) који је Фидиа производила из ткива говеђег мозга. Независне студије су показале да лек заправо може бити успешан у лечењу планираних болести (периферне неуропатије). Годинама касније, неки пацијенти који су били на терапији Cronassial-ом пријавили су тешки неуролошки синдром (Гилен-Бареов синдром). Из предострожности, Немачка је забранила овај лек 1983. године, а затим и друге земље. Италија га је забранила лек тек 1993. године; Истовремено, истрага је открила да је Фидиа платила италијанском министарству здравља за брзо одобрење лека и касније платила за интензивну употребу лека у лечењу болести за које није тестиран. Веза Рите Леви-Монталчини са компанијом откривена је током истраге, а она је јавно критикована.
Деведесетих је била један од првих научника који је указао на значај мастоцита у људској патологији. У истом периоду (1993) идентификовала је ендогено једињење палмитоилетаноламид као важан модулатор ове ћелије. Разумевање овог механизма покренуло је нову еру истраживања овог једињења што је довело до више открића у вези са његовим механизмима и предностима, далеко бољег разумевања ендоканабиноидног система и нових формулација производа липозомалног палмитоилетаноламида дизајнираних посебно за побољшану апсорпцију и биодоступност.
Леви-Монталчини је заједно са Стенлијем Коеном добила Нобелову награду 1986. године у категорији физиологије или медицине. Њих двоје су добили Нобелову награду за истраживање фактора раста нерава (NGF), протеина који узрокује раст ћелија услед стимулисаног нервног ткива.
Политичка каријера Првог августа 2001. именована је за доживотног сенатора од стране председника Италије Карла Азељоа Чампија.
28-29. априла 2006, Леви-Монталчини, стара 97 година, присуствовала је отварању скупштине новоизабраног Сената, на којој је изабран председник Сената. Она је изјавила да преферира кандидата левог центра Франка Маринија. Због подршке влади Романа Продија, често су је критиковали неки десничарски сенатори, који су је оптуживали да је спасла владу када је владина већина у Сенату била угрожена. Њеној старости се ругао политичар крајње деснице Франческо Сторасе.
Лични живот Њен отац, Адамо Леви, био је инжењер електротехнике и математичар, а мајка, Адел Монталчини, била је сликарка. Јеврејски корени породице сежу до Римског царства; због строгог и традиционалног порекла породице, Адамо није подржавао идеју да жене похађају колеџ јер би то утицало на њихову способност да брину о деци и кући.
Она је имала старијег брата Ђина, који је преминуо након срчаног удара 1974. Био је један од најпознатијих савремених италијанских архитеката и професор на Универзитету у Торину . Имала је две сестре: Ану, пет година старију од Рите, и Паолу, њену сестру близнакињу, популарну уметницу која је умрла 29. септембра 2000, у 91. години.
Године 2003. поднела је тужбу за клевету против политичара и комичара Бепеа Грила. Током једне емисије, Грило је тада 94-годишњу жену назвао старом курвом.
Никада се није удавала и није имала деце. У интервјуу из 2006. рекла је: "Никада нисам имала оклевања или кајања у том смислу... Мој живот је обогаћен одличним људским односима, послом и интересовањима. Никада се нисам осећала усамљено." Умрла је у свом дому у Риму 30. децембра 2012. у 103. години.
Након њене смрти, градоначелник Рима Ђовани Алемано изјавио је да је то велики губитак „за цело човечанство“. Похвалио ју је као некога ко представља „грађанску савест, културу и истраживачки дух нашег времена”. Италијанска астрофизичарка Маргерита Хак рекла је: „Она је заиста неко коме се треба дивити“. Италијански премијер Марио Монти одао је признање њеном „харизматичном и упорном“ карактеру и њеном доживотном настојању да "одбрани битке у које је веровала". Портпарол Ватикана Федерико Ломбарди похвалио је грађанске и моралне напоре Леви-Монталчинијеве, рекавши да је она „инспиративни“ пример за Италију и свет.
Према речима бившег председника Великог Оријента Италије, била је позвана и учествовала у многим културним догађајима које је организовала главна италијанска масонска организација.
Дела
Origine ed Evoluzione del nucleo accessorio del Nervo abducente nell'embrione di pollo, Рим, Tip. Cuggiani, 1942. Il messaggio nervoso, con Pietro Angeletti e Giuseppe Moruzzi, Милано, Rizzoli, 1975. New developments in neurobiological research, in "Commentarii", vol. III, n. 15, Pontificia Academia Scientiarum, 1976. . Милано, Garzanti, . . Рим-Наполи, Theoria, . . con Mario Alberto Battaglia, Ђенова, AISM, . Presentazione di Max Perutz, . Милано, Garzanti, . Prefazione a Carlo Levi, Poesie inedite. 1934-1946, Рим, Mancosu, 1990.