Готово у свим земљама света цивилна одбрана се сматра саставним делом одбране, којим се предвиђа спровођење комплекса мера војно-политичког и привредног карактера. Теоретски и практично је обликована као компонента одбране и третира се као подручје одбрамбеног деловања. Професор Р. Ц. Јовић у својим студијама изводи закључак да у читавом свету одбрану земље и народа обезбеђују два система: систем војне одбране који се припрема за вођење одбрамбеног рата у случају агресије на државну територију и њен интегритет од стране спољног агресора, и систем цивилне одбране који се организује, припрема и делује у рату и свим кризним и ванредним ситуацијама у миру на заштити, безбедности и одбрани цивилног становништва, привреде, материјалних и културних добара и у заштити животне средине.

У Војном лексикону цивилна одбрана се дефинише као организована активност цивилног становништва ради смањења учинка непријатељског дејства из ваздушног простора, са земље и мора, и одржавања или обнављања битних уређаја и служби неопходних за живот народа и одржавање његових ратних напора. У неким земљама се стапа са одбраном и добија војни карактер. Под цивилном одбраном Сукјењик подразумева свеукупност превентивних и спасилачких акција чији је циљ отклањање последица разарања у областима ратних операција и смањење губитака цивилног становништва, који се углавном јављају као последица ваздушних напада на територију зараћених држава. Осим тога, цивилна одбрана је одговорна за организацију и извођење ефикасних акција спасавања за време елементарних непогода и катастрофа у време мира. Иако се цивилна одбрана у разним државама интерпретира на различите начине, сви програми цивилне одбране значе одбрану цивила и њихове имовине насупрот одбрани оружаних снага и војних објеката.

У оквиру међународног права одређење цивилне одбране преузето је из одређења цивилне заштите допунским протоколима из Женевске конвенције и дефинише се као вршење неких или свих хуманитарних активности са циљем да се цивилно становништво заштити од опасности од непријатељства или несреће и да му се помогне да савлада њихово непосредно дејство, као и да му се обезбеде услови потребни за његов опстанак.Службени лист СФРЈ, Међународни уговори, бр. 16/78: Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. о заштити жртава међународних оружаних сукоба (протокол I), чл. 61.

Ипак, појам цивилне одбране треба разграничити од појма цивилне заштите и сходно томе, др Лука Кастратовић, систем цивилне одбране дефинише као скуп мера и активности које перманентно спроводе цивилне структуре друштва у условима нарушеног функционисања државе и њених институција у рату и миру (елементарним непогодама, природним и техничко-технолошким катастрофама и акцидентима). Да би се правилно схватио, систем цивилне одбране се мора посматрати као систем који има и техничке и политичке компоненте.

Историјски развој система цивилне одбране у Републици Србији

Систем цивилне одбране у Србији између два светска рата мини|Током бомбардовања Београда 1941. долази до страдања великог броја цивила и уништавања материјалних и културних добара као последица неефикасности планираних мера заштите Пораст опасности угрожавања људи и материјалних добара у 20. веку и стање и развој цивилне одбране у свету утицао је и на развој цивилне одбране у нашој земљи. Почетак функционисања цивилне одбране у Југославији везан је за 1932. годину, када је Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије издало Опште упутство за рад у циљу одбране земље у случају непријатељског напада из ваздуха. Настанак цивилне одбране у савременом смислу везан је за развој авијације, која је дејством из ваздушног простора стварала могућност брзог преношења борбених дејстава ван фронта и наношење великих људских и материјалних губитака по целој територији државе.

Пре Другог светског рата Влада Краљевине Југославије издала је Уредбу о заштити од ваздушних напада 1939. године, и Уредбу о команди територијалне ваздушне одбране 1940. године. Уредбом из 1939. године утврђено је организационо устројство територијалне ваздушне одбране и формиран Средишњи одбор при инспекцији земаљске одбране, као централно руководеће тело. Средишни одбор су чинили представници министарстава која су била заинтересована за ову проблематику, а имао је пододборе за санитетску, хемијску и техничку службу, за евакуацију и за пропаганду. У бановинама су формирани бановски одбори, којима је руководио бан, а подручјем Београда Управа града. У састав Команде територијалне ваздушне одбране, према Уредби из јануара 1940. године, ушла је Команда противавионске одбране и Дирекција за пасивну заштиту.

Приликом немачког напада, априла 1941. године, планиране мере заштите нису дошле до изражаја, а за време рата, на окупираној територији становништво је било без организоване заштите. На ослобођеним територијама формирани су збегови, у којима је склањано становништво и болнице за лечење рањених и оболелих, посебно у подручјима захваћених епидемијама.

Систем цивилне одбране у Србији после Другог светског рата

Систем цивилне одбране у Федеративној Народној Републици Југославији Први национални закони о цивилној одбрани, са програмима мера које се односе на читаву земљу, донети су у свету тек 1948. године. У Федеративној Народној Републици Југославији 1948. године донета је Уредба о организацији и деловању Одељења за противваздушну заштиту. Одељење је образовано при Државном министарству унутрашњих послова. Противваздушна заштита била је првенствено организована за заштиту људи, материјалних и културних добара од оружаног дејства из ваздушног простора. Организација и функционисање цивилне заштите тек су разрађени Законом о народној одбрани из 1955. године, али као део народне одбране. Иако је била део народне одбране и организована углавном за ратне потребе, цивилна заштита прерасла је у Службу цивилне заштите и преузела задатке заштите и спасавања људи и материјалних добара од елементарних непогода и катастрофа.

Чланом 47 Закона регулисано је учешће држављана Федеративне Народне Републике Југославије у служби цивилне заштите као извршавања мера наређених у циљу цивилне заштитеЗакон о народној одбрани, Службени лист ФНРЈ бр. 30, 6. јун 1955. као дужност. Регулисано је да обавези служења у цивилној заштити подлежу способни држављани оба пола почев од навршених шеснаест година живота.

Службу цивилне заштите организује и њоме руководи народни одбор среза преко органа унутрашњих послова, а под непосредним руководством и надзором Државног секретаријата за унутрашње послове Народне Републике. Опште руковођење и општи надзор на територији земље вршио је савезни Државни секретаријат за унутрашње послове.

У овом периоду законодавство, у оквиру своје регулативе, има само цивилну заштиту као састави део одбране. Све до 1961. године, организацијско-формацијска структура Министарства одбране није предвиђала посебан орган који би се бавио пословима цивилне одбране. Тек је 1961. године у формацији Државног секретаријата за послове народне одбране уведен помоћник државног секретара за цивилни сектор, који је, између осталог, имао задатак координације послова цивилне заштите. У овом периоду цивилна одбрана првенствено је функционисала за потребе народне одбране, а постепено је преузимала задатке заштите и спасавања људи и материјалних добара од елементарних непогода и катастрофа.

Систем цивилне одбране у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији мини|188x188пиксел|Симбол Територијалне одбране, која је према Уставу из 1974. чинила један од саставних елемената система цивилне одбране У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији цивилна одбрана се развијала у складу са Уставом из 1963. и 1974. године, Законима о народној одбрани из 1969. и 1974. године и Законом о општенародној одбрани из 1984. године.

Устав из 1963. године по први пут, у посебној глави о народној одбрани, третира питање цивилне одбране где истиче да су за организацију цивилне одбране земље, предвојничке обуке и уопште за припреме и организовање цивилне заштите земље одговорне федерација, република, општина и друге друштвено-политичке заједнице.Устав СФРЈ, члан 252. Службени лист СФРЈ бр. 14/63. На јачање цивилне одбране, знатно је утицало увођење помоћника савезног секретара за цивилну одбрану у формацији Савезног секретаријата за послове народне одбране 1964. године.

У сектору за цивилну одбрану Савезног секретаријата за послове народне одбране, формирани су следећи органи: Управа за цивилну одбрану, Управа за цивилну заштиту, Одељење за студије и опште послове и Одељење за обуку, агитацију и пропаганду. Формирањем органа цивилног сектора, Савезни секретаријат је био организационо и кадровски ојачан и оспособљен за регулисање питања цивилне одбране.

Пречишћеним текстом Закона о Народној одбрани 1965. годинеСлужбени војни лист ДСНО бр. 17/65. регулисана је обавеза служења у цивилној одбрани, заштита и спасавање становништва и материјалних добара, образовање јединица цивилне заштите, мере заштите и спасавања, обука за одбрану и заштиту и употреба јединица цивилне заштите у борби против елементарних непогода. Закон је усклађен са концепцијом општенародне одбране, која је усвојена 1968. године.

На основу Закона о народној одбрани (1969), Савезни секретаријат за народну одбрану одредио је оријентациони наставни предмет Прва помоћ и заштита за основне школе, наставни предмет Одбрана и заштита за средње школе и научно-наставну област Основе општенародне одбране за више школе и факултете. Реализација програма започета је школске 1970/71. године.

Уставом из 1974. године се истиче да су оружане снаге јединствене, да их чине Југословенска народна армија и Територијална одбрана. Проширена су овлашћења република и покрајина, тако да је територијална одбрана била у надлежности република и покрајина, а цивилна заштита је из сектора за цивилну одбрану пренета у надлежност територијалне одбране. У складу са Уставом (1974) као елемент цивилне заштите уведена је самозаштита која обухвата мере и поступке за непосредну личну заштиту и узајамну колективну заштиту грађана и радних људи у стамбеним зградама, организацијама удруженог рада и другим организацијама и државним органима. У спровођењу самозаштите грађани и радни људи су дужни да се узајамно помажу. Законом о општенародној одбрани из 1982. године утврђено је да је цивилна заштита најмасовнији облик организовања, припремања и учешћа у заштити и спасавању људи и материјалних добара од ратних разарања, елементарних и других несрећа и других опасности у миру и рату, а организује се и спроводи као део општенародне одбране и друштвене самозаштите.Закон о општенародној одбрани СФРЈ, Службени лист СФРЈ бр. 21, од 23. априла 1982. године, члан 150, став 1. Овим законом уведена је и лична и узајамна заштита која обухвата мере и поступке за непосредну личну и узајамну заштиту.

Систем цивилне одбране у Савезној Републици Југославији лево|мини|Недостатак доктринарних докумената на нивоу земље неповољно је утицао на организацију и спровођење цивилне одбране током НАТО агресије 1999. године У Савезној Републици Југославији цивилна обрана се развијала у складу са Уставом од 1992. године и Законом о одбрани из 1993. године. За разлику од претходне подруштвљене концепције одбране, према овом закону, одбрана се организује и развија искључиво као државна функција. Раније законодавство у оквиру своје регулативе, имало је само цивилну заштиту, а Закон о одбрани из 1993. године, поред одредаба о цивилној заштити, садржи и одредбе о цивилној одбрани.Закон о одбрани, Службени лист СРЈ, бр. 67, од 29. октобра 1993, глава 5, Цивилна одбрана и заштита, члан 49-66.