Пиротски говор спада у Тимочко-лужнички дијалекат, белопаланачко-пиротског поддијалекта.
То је говор града Пирота и села у његовом окружењу у градским границама. „У оквиру наведеног подручја уочавају се веће или мање разлике између говора са десне стране Нишаве (говор села у подножју Видлича, у Високу и Буџаку), који су по много чему блиски тимочким говорима и говора села са леве стране Нишаве, који су блиски говорима Лужнице.“
мини|десно|Дијалекти Србије Гласовне промене и систем Гласовни систем пиротског говора има осам вокала. То су: а, о, у, е, и, полувокал ь, вокално л и вокално р. Консонаната има 24, с тим што не постоје консонанти х и ф, а јавља се консонант-африката дз (ѕ). Гласови пиротског говора по звуковној вредности углавном су исти са гласовима стандардног језика, али су вокали а, о, у, и, е без квантитативних и квалитативних обележја (дугих и кратких, односно силазних и узлазних), док је изговор гласа ћ знатно мекши.
Полувокал је овде обележен знаком ь а африката се обележава спојем слова д и з (дз) или латиничним словом s.
Вокалске појаве
Полугласник Постојање полугласника и његова широка употреба је једна од најкарактеристичнијих особина пиротског говора. Добивен је још у преисторијској епоси. Изједначавањем два стара прасловенска полугласника, тврдог и меког јер, он је крајем 13. и почетком 14. века подлегао процесу вокализације и у говору који чини основицу српског књижевног језика прешао у вокал а. Међутим, у говору Пирота до његове вокализације није дошло и он је остао у употреби до данас.
Полугласник може стојати (наглашени вокал је подвучен):
у коренима речи: дьн, сьн, льк, тьвно, тьнко, Пьклешица; у основи и наставцима: веньц, јечьм, кольц, овьс, остьн, опьньк, студеньц, чичьк, Крупьц; у префиксима: вьздьн, изьткајем, сьберем, сьвијем, сьсвим; у наставцима за деминутиве: брестьк, вирчьк, вршьк, гласьк, коматьк, крстьк, путьк; у радном глаголском придеву мушког рода једнине: дигьл, могьл, опекьл, пресекьл, дошьл, рекьл; у номинативу једнине именица мушког рода на сугласник када су са постпозитивном заменицом (чланом): зетьт, зубьт, камикьт, мужьт, човекьт (те именице су у овом случају у значењу одређеног вида).
Полугласник може бити акцентован (веньц, дьњу, бьчва, лько, опьнци, покровьц, удовьц, Градьшница), или неакцентован (дьска, благдьн, мьгла, кладеньц, јестьче, јутредьн, письмце, цьвти, Бьзовик).
Када долази до вокализације полугласника, он прелази у вокал а: момьк > момак, мьзга > мазга, стручьк > стручак, остьн > остан, тьньк > танак, Сьрльк > Сарлак. У малом броју случајева он може прећи и у друге вокале: ь > е: јьрьм > јерьм, зајьм > зајем, залчьк > залчек (залогајчић), рьжьњ > режьњ, сврдьл > сврдел; ь > и: арпаџьк > арпаџик, капиџьк > капиџик; ь > о: бьцка > боцка, сьбор > собор, мртьвьц > мртовьц, сьплитка > соплитка; ь > у: забьши > забуши, гьжви се > гужви се, кадьна > кадуна, кальп > калуп, сандьк > сандук. У овоме не треба видети искључиво питање вишеструке вокализације полугласника, већ различите појаве асимилационе или аналошке природе: јь > је, чь > че, рь > ре, ьб > об, ьв > ов (свредел као свртел) и сл, а у неким случајевима може се радити и о поремећају односа примаран: секундаран (као у речима кадуна, калуп, гужви и сл.)
У речима турског порекла и домаћим речима са завршетком на -лук, образованим по угледу на турске, уместо вокала у јавља се полугласник: ајлук – ајльк, аргатлук – аргатльк, резилук – резильк, калабалук – калабальк, домазлук – домазльк, душманлук – душманльк, пијалук – пијальк.
Непостојаном а у књижевном језику одговара непостојани полугласник у пиротском: венац – веньц, ован – овьн, шиљак – шиљьк, попак – попьк.
Полугласник не може стојати на почетку речи. Изузетак је реч ьнћам (хуњкати) и речи од ње постале (ьнћав, ьнћање, ьнћало).
Он не може стојати ни на крају речи. Изузеци су само речи дь (дах), пь (пух) и мь (маховина, прах који се у воденици ствара при млевењу жита). Узвик тькь-тькь којим се вабе кокоши има на крају полугласник који се јасно изговара. Постоји и узвик тьк-тьк без полугласника на крају.
Вокално л Вокално л настало је од прасловенских гласовних група ль, ль или ьл, ьл када су се налазиле у почетку речи или између консонаната. Крајем 13. и почетком 14. века у српском језику прешло је у вокал у (влк > вук, плн > пун, клне > куне), а у неким покрајинским говорима остало је непромењено. До замене вокалног л вокалом у дошло је због његове сонантске природе и сличности артикулације ова два гласа. У пиротском говору вокално л се у свом првобитном облику сачувало до данас. Оно је саставни део његовог гласовног система, изговара се изразито, увек стоји између консонаната, а никад на почетку и на крају речи.
Вокално л може бити носилац слога (длг, вл-на, гл-та, кл-нем, кл-чи-на, мл-зем, пл-но), под акцентом (жл-чка, слн-це, пл-тен, тл-чник) и испред или иза акцентованог слога (длбок, клне, жлтица, слнчоглед, јаблка, најдлбок, заглта, намлзе).
Вокално р Вокално р у пиротском говору има исту вредност и функцију као и у стандардном језику. Као сонант, због своје сонорности, осим консонантске, може имати и вокалску улогу. Вокал бива када се налази на почетку речи испред консонанта (рж, рџа, рза, ртка, Ржана, Рсовци) или у средини речи између два консонанта (крс, прс, врз, врџак, јетрва, пртен, топрв, оврл, умрл, чекрк).
Вокално р се никада не јавља иза палаталних сугласника (ј, ђ, ћ, ж, ш, љ, њ, ч, џ) нити иза сонаната л и н.
Рефлекси јата Прасловенски глас јат, који је у говорима српског језика замењен вокалима е, и или групом је (ије), на основу чега су наречја добила своја имена (екавско, икавско, јекавско), у говору Пирота, као и у другим говорима источне и југоисточне Србије, замењен је вокалом е, те је пиротски говор доследно екавски (несьм, неси, неје, несмо, несте, несу итд.)
Покретни вокали Покретни вокали се налазе на крају појединих категорија речи и доводе до стварања њихових дужих облика. Као покретни могу се наћи сви вокали, изузев вокала у. Њихова употреба је факултативна. Има их код заменица: мен – мене, твојег – твојега, овај – оваја, теј – теја; придева: доброг – доброга, големог – големога, селског – селскога, жениног – женинога; бројева: једног – једнога, првог – првога, двајестог – двајестога; прилога: сьг – сьга, тув – тува, јучер – јучера, озгор – озгоре, овам – овамо; предлога: без – бези, из – изи, код – коди, испод – исподи; свеза: ил – или, јал – јали.
Замена вокала Вокали су у пиротском говору лабавије артикулације и покретљивији, због чега може доћи до њихове замене другим вокалима. То бива када се испред или иза њих нађу палатали ј, љ, њ, ч, џ, ж, ш, лабијали б, п, в, м, алвеолари р, л, н или велар к. Том приликом се артикулација вокала управља према артикулацији суседних консонаната, врши се њихова асимилација, због чега долази до губљења једних, а на њиховом месту до појаве других вокала.
Примери замене:
а > е: бројенице, газдерица, гребуља, јестьк, јеглика, јеребица, качемак, петлиџан, ржен, требе, чес (част), ћеремида, шајек; а > о: могаре, собор, соплита се, чорапе; а > и: свирим; е > а: блаји, зајтин, шашир; е > и: препридам, прелитам, расплитам, претрисам, смитам, придвечер, шићер; е > о: задњо, крњо, огњови; и > а: шамшир; и > е: менђуше, мерише, меруђија (мирођија), летурђија, прелева се; о > а: апатека, банбона, квачка, матика, мађилка, овака; о > е: еве, ене, добре (добро): о > у: армуника, доктур, путувал; у > е: славеј; у > и: запишим (затиснем), пљискам; у > о: омесим, омијем, оштипем.
Консонантске појаве
Консонант ф Консонант ф није стари словенски глас. Он је у гласовни систем српског језика ушао са речима из грчког и турског, а затим и из европских језика, особито из немачког. У пиротском говору се замењује консонантом в, са којим је по артикулацији најсроднији: вајда, вењер, витиљ, вилдан, вишек, вурунџија, кувер, каве, вијока, трендавил, варба, влаша, кова, Вилип, Јосив, Тривун, Совија, Чивлик.
У новије време и код нових генерација та замена је све ређа, а употреба ф са мноштвом примљених речи из европских језика све шира: фотеља, софа, фрижидер, нафта, фактура, филијала, шеф, штоф.
Осим примљеног, консонант ф је створен и у нашем гласовном систему и то у ономатопејским речима (фу, фију, фр, фркће), као и у узвицима оф, уф и сл.
Сугласничка група хв, која у неким нашим говорима прелази у ф (фала), у пиротском говору губи х, а в остаје непромењено: хвала > вала, хвалим > валим, ухватим > уватим.
Консонант х Глас х је струјни безвучни консонант који се изговара као једва чујни шум, због чега се лако губи. Било га је у прасловенском, у старословенском и у свим говорима српског језика. Почев од 16. века почело је његово губљење, које је, по А. Белићу, завршено средином 18. века, задржавајући се само местимично у неким деловима Црне Горе и у Боки Которској (Вук Караџић га је увео у своју азбуку 1836. године).
У пиротском говору гласа х нема. Међутим, да га је било до половине 18. века А. Белић потврђује једним записом из 1792. године, нађеним у Манастиру Светог Ђорђа код села Темске у близини Пирота, у коме се, поред црта локалног говора, у реченици „Насадихмо лозје на Бегов мост“ налази графија за глас х. Ова Белићева тврдња може да буде и оповргнута чињеницом да писац ове реченице (вероватно неки калуђер) може да потиче из средине где је х у употреби или да је био под утицајем старословенског језика.
Консонант х се у пиротском говору губи:
у почетку речи: ајде, ајем, ан, аљина, артија, аџија, валим, ватим, иљадо, леб, ладовина, одим, очу, раним, растовина; у средини речи: граорица, греота, маовина, меови, врови, заоди, снаа, повалим, уватим, нараним; на крају речи: вр, Вла, гре, стра, сирома, одма, дојдо.
Осим губљења, х се често замењује:
гласом в: глув, сув, кожув, очув, уво; гласом ј: дреја, мејур, мејана, смеј, стреја, тијо, чоја, пејар, Мијаил; гласом к: кодник, пазука, плек, Кристина, Микаил, Тикомир.
Консонант дз (ѕ) У пиротском говору постоји консонант дз (s), глас који у себи садржи елементе праскавог д и струјног з гласа. У српском књижевном говору не постоји, те у званичном ћириличном и латиничном правопису нема знака за његово обележавање. А кад то треба чинити, обележава се спојем слова д и з (дз) или латиничним словом s. Потиче из прасловенског језика као резултат друге и треће палатализације. Током времена долазило је до његове замене сугласником з, али та замена није у потпуности извршена, те се он и данас налази у покрајинским говорима, особито у говорима источне и југоисточне Србије, као и у црногорским и херцеговачким. 3 У пиротском говору ретко се чује, и то код старих и језички најконзервативнијих људи, а код младих у шатро језику (бандзов, дзиндзов).
Глас дз (s) се јавља у почетку и средини речи, а никад на крају: sадњи, sвери се, sверка, sвоньц, sебнем, sигулка, sифт, sинsуљћа, sумба, sркало, sьвни, дисаsи, заструsи, заsрта, наsад, канsьр, паланsа, проsира се, кленsи се, упреsа, устрsа, ленsи се, наsадица.
Свако дз (s) може бити замењено консонантом з: зверка, заструзи, назадица.
Невокализован сонант л Сонант л, који се током историјског развитка српског језика нашао на крају речи или слога, почео је пред крај 14. и почетком 15. века да се замењује вокалом о, тако да су се од речи дел, дебел, весел, делба, пепел, селце добили облици део, дебео, деоба, пепео, сеоце. До овога процеса у пиротском говору није дошло тако да се л на крају речи и слога и данас чува.
Прелазак л у о у стандардном језику није у потпуности спроведен, те у многим речима, особито страним, остаје у употреби: генерал, журнал, карневал, мантил, бокал, регал, пенал.
Јотовање Јотовање, као процес промене непалаталних сугласника у палаталне под утицајем и заједно са сонантом ј (јотом), особина је српског језика која се у њему доследно врши. Пиротски говор није у потпуности захваћен овом променом, те у њему има гласова и гласовних група код којих она није извршена. Одсуство јотовања се јавља у:
именица: снопје, конопје, робје, дрвје, здравје, грмје, лисје, грозје;