Политика националне безбедности је владин приступ безбедности, њена очекивања и напори ка њиховом достизању. Заснива се на извесном, прихваћеном доктринарно-практичном приступу безбедности, а развија се у оквиру међународног и националног права и политичко-стратегијских докумената. У политици безбедности садржани су друштвена функција, начин организовања и неопходна својства система безбедности.

Политика безбедности остварује се кроз: уставно-правни систем, стратегију националне безбедности и друге стратегије, националне планове акција, свакодневну и тзв. ad-hoc политику у хитним ситуацијама, политичке одлуке извесних државних органа (председника, влада, парламента, министарстава), одлуке управљачких структура националног система безбедности заснованим на инструкцијама државних органа, или на законским овлашћењима, механизмима међународне сарадње итд.

Као најважнији циљеви политике националне безбедности истичу се: унапређење безбедности грађана, друштва и државе, јачање институција националне безбедности, превентивно деловање кроз спровођење ефикасних мера и активности, као и адекватно решавање ризика и претњи безбедности ради заштите националних интереса.

Стратегија државе је опште и интегрално програмско становиште за очување и достизање највиших националних (државних) вредности и интереса, уз ангажовање целокупних умних, духовних и материјалних потенцијала државе ради њене заштите и успешног развоја, кроз остваривање дефинисаних циљева у миру и рату. У практичном погледу, стратегија државе је општа идеја о реалном и/ или виртуелном усмеравању политичке, економске и војне моћи државе ради заштите и достизања највиших националних (државних) интереса кроз реализовање посебних и појединачних стратегија.

Члан 4, став 1, тачка 14 Закона о одбрани, Службени гласник РС, бр. 116/ 2017. Република Србија није усвојила стратегију државе (националну стратегију) као највиши хијерархијски документ, који би логично требало да садржи експлицитно назначене националне вредности које се штите, националне интересе које треба остварити и циљеве које треба досегнути у одређеном периоду, а управо би таква стратегија требало да буде полазиште за настанак хијерархијски нижих докумената.

Стратегија националне безбедности је целовит и релативно трајан програм чијом реализацијом треба да се оствари спољна и унутрашња безбедност државе у миру и рату, кроз ефикасно супротстављање безбедносним изазовима, ризицима и претњама. Треба је разликовати од стратегије одбране и војне стратегије.

Стратегија одбране (подсистем стратегије државе и стратегије националне безбедности) јесте програмско становиште о ангажовању свих националних субјеката, капацитета и ресурса у одбрани виталних друштвених и државних вредности и интереса од војних претњи.

Војна стратегија (подсистем стратегије државе и стратегије одбране) јесте програмско становиште о начину остваривања уставне улоге војске у заштити националних вредности и интереса, односно основне смернице за припрему и ангажовање војске, укључујући и смернице за припрему осталих сегмената друштва, чије је деловање у функцији остваривања њене основне улоге.

Стратегија националне безбедности Републике Србије У садржинском смислу, Стратегија даје анализу окружења Републике Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности, утврђује националне интересе, одређује циљеве, основна начела и елементе политике националне безбедности и дефинише структуру, начела функционисања и одговорности у оквиру система безбедности. Основно полазиште Стратегије чине поштовање људских права, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, проевропска спољна политика и унапређење односа и сарадње с најутицајнијим субјектима међународне заједнице, суседним државама и осталим државама у региону.

Стратегија националне безбедности се састоји из пет поглавља:

Безбедносно окружење; Изазови, ризици и претње националној безбедности; Национални интереси у области безбедности; Политика националне безбедности; Систем националне безбедности.

Окружење Републике Србије анализира се са глобалног, регионалног и са аспекта безбедности Републике Србије.

Изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије разврстани су на изазове, ризике и претње безбедности који су војне и невојне природе.

Војне претње су опасност од оружане агресије, оружана побуна и спорови са употребом силе.

Као најважнији невојни изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије идентификовани су: противправно једнострано проглашена независност Косова и Метохије, тероризам, национални и верски екстремизам, организовани криминал, корупција, проблеми економског развоја, неравномеран привредни и демографски развој, нерешен статус избеглих, прогнаних и интерно расељених лица са простора Републике Хрватске, Републике Босне и Херцеговине и Аутономне Покрајине Косово и Метохија и њихов тежак положај, недовршен процес разграничења између држава некадашње СФРЈ, неконтролисано трошење природних ресурса и угрожавање животне средине, последице елементарних непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана, наркоманија и деловање верских секти, опасности повезане са појављивањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња, високотехнолошки криминал и угрожавање информационих и телекомуникационих система. Највећом претњом безбедности Републике Србије сматра се противправно једнострано проглашена независност Косова и Метохије.

Национални интереси Србије у области безбедности израз су виталних вредности и потреба грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом РС. Република Србија основним националним вредностима сматра, пре свега, независност, суверенитет и територијални интегритет, слободу, једнакост, изградњу и очување мира, владавину права, демократију, социјалну правду, људска права и слободе, националну, расну и верску равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних интереса.

Стратегија одбране Републике Србије Садржински, у Стратегији одбране анализира се безбедносно окружење, идентификују се изазови, ризици и претње одбрани, дефинишу се одбрамбени интереси и политика одбране Републике Србије, и конципира се систем одбране и утврђује планирање и финансирање одбране. Као и Стратегија националне безбедности, и Стратегија одбране је јавно доступан документ преко којег се јавност упознаје са стратешким опредељењима Републике Србије у области одбране.

Најзначајнији допринос Стратегије одбране јесте прецизно дефинисање мисија и задатака Војске Србије, што је остало недоречено у Уставу (2006), али и у Закону о одбрани (2007) и Закону о Војсци Србије (2007). Овде треба напоменути да је још један политичко-доктринарни документ из периода Државне заједнице СЦГ дефинисао мисије Војске (СЦГ), а то је био Стратегијски преглед одбране СЦГ.

Три мисије и пратећи задаци Војске Србије су:

одбрана Републике Србије од оружаног угрожавања споља (задаци: одвраћање од оружаног угрожавања, одбрана територије, одбрана ваздушног простора); учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету (задаци: учешће у међународној војној сарадњи, учешће у мултинационалним операцијама); подршка цивилним властима у супротстављању претњама безбедности (задаци: помоћ цивилним властима у супротстављању унутрашњем угрожавању безбедности, тероризму, сепаратизму и организованом криминалу; помоћ цивилним властима у случају природних непогода и техничких и технолошких и других несрећа).

Стратегија одбране се састоји из осам поглавља:

Безбедносно окружење; Изазови, ризици и претње одбрани Републике Србије; Одбрамбени интереси Републике Србије; Политика одбране Републике Србије; Систем одбране Републике Србије; Ресурси одбране; Планирање одбране; Финансирање одбране.

Узимајући у обзир глобално и регионално окружење Републике Србије, Стратегија одбране препознаје одређене изазове, ризике и претње одбрани Републике Србије, који могу да се испољавају на три нивоа: глобалном, регионалном и националном. Препознати су следећи изазови, ризици и претње: агресија, оружана побуна, противправно једнострано проглашење независности Косова и Метохије, тероризам, сепаратизам, национални и верски екстремизам, организовани криминал, ванредне ситуације, сајбер претње (глава 2).

Као виталне одбрамбене интересе Републике Србије, Стратегија одбране препознаје следеће (глава 3):

очување суверености, независности и територијалне целовитости Републике Србије и заштиту безбедности грађана; изградњу поверења, унапређење безбедности и стабилности у региону; сарадњу и партнерство са међународним безбедносним организацијама и институцијама демократских држава.

Стратешки концепт одбране Стратегијски ниво планирања одбране одговоран је за дефинисање и израду стратегијског концепта одбране, а најчешће зависи од процењених изазова, ризика и претњи безбедности, основних опредељења политике одбране и укупног схватања безбедности. У основи, стратешки концепт одбране изражава основне ставове државе о начину ангажовања расположивих ресурса (људских, материјалних, финансијских и др.) у очувању и заштити њених одбрамбених интереса.

Стратегијски концепт одбране Републике Србије, као скуп ставова о начину ангажовања ресурса у очувању и заштити одбрамбених интереса, утврђује се на основу опредељења и циљева политике одбране и процене изазова, ризика и претњи безбедности, као и нове друштвене и међународне улоге одбрамбених потенцијала, а развија се према реалним могућностима. Основне стратегијске поставке одбране заснивају на примени концепта тоталне одбране, кроз интегрално ангажовање субјеката одбране и расположивих одбрамбених потенцијала. Други сегмент је партнерска и мултилатерална сарадња са другим државама и међународним организацијама и институцијама у одбрани и заштити одбрамбених интереса. Стратегијски концепт одбране представља основу за пројектовање система одбране Републике Србије.

За дефинисање употребе снага система одбране неопходан је јасан концепт одбране. На основу напред изнетог, под појмом концепта одбране Републике Србије подразумева се интегрално ангажовање снага и субјеката система одбране, расположивих ресурса одбране, као и партнерство и мултилатерална сарадња са другим државама и међународним организацијама и институцијама у одбрани и заштити одбрамбених интереса.

У Доктрини Војске Србије (2010) дефинисан је здружени оперативни концепт који представља основно опредељење о начину остваривања додељених мисија и извршавања задатака Војске Србије расположивим ресурсима одбране у конкретним геополитичким, економским, демографским, безбедносним, просторним, вре- менским и другим условима.

Суштина здруженог оперативног концепта јесте да ће „Војска Србије: у оружаном сукобу – одлучно бранити Републику Србију; у миру – употребом дела снага, у складу с одлукама Народне скупштине Републике Србије и председника Републике, пружати подршку цивилним властима у супротстављању претњама безбедности и, на партнерским основама с оружаним снагама других држава, учествовати у изградњи и очувању мира у региону и свету. У супротстављању претњама безбедности, Војска Србије ће својом организованошћу, опремљеношћу и оспособљеношћу и сарадњом с оружаним снагама окружења доприносити стварању повољног безбедносног окружења Републике Србије“.

Плански документи система одбране Републике Србије Основна планска документа која уређују функционисање система одбране јесу Дугорочни план развоја система одбране Републике Србије, Стратегијски преглед одбране Републике Србије и План одбране Републике Србије.