мини | десно | Француски психијатар Филип Пинел (1745—1826) ослобађа „лудаке” од ланаца у азилу Салпетријер у Паризу 1795. године Морално лудило () односило се на врсту менталног поремећаја који се састојао од абнормалних емоција и понашања у очигледном одсуству интелектуалних оштећења, обмана (делузија), или халуцинација. Била је то прихваћена дијагноза у Европи и Америци током друге половине 19. века.

Лекар Џејмс Каулс Причард () први је употребио овај израз да опише ментални поремећај 1835. године у својој књизи Расправа о лудилу и другим поремећајима који утичу на ум (').James Cowles Prichard (1837) A Treatise on Insanity and Other Disorders Affecting the Mind, Carey & Hart, Philadelphia Дефинисао је морално лудило као: „лудило које се састоји у морбидној перверзији природних осећања, наклоности, склоности, нарави, навика, моралних диспозиција и природних импулса, без икаквог значајног поремећаја или дефекта интересовања или способности сазнања и расуђивања, и посебно без икаквих суманутих илузија или халуцинација.”Цитирано у:

Концепт моралног лудила дуговао је раду лекара Филипа Пинела, што је Причард и признао. Пинел је описао менталне болести само делимичног, афективног лудила. Његов концепт Manie sans délire (лат. ; франц. или folie lucide raisonnante, monomanie affective; нем. Tuke, Daniel Hack (ed.) (1892). A Dictionary of Psychological Medicine. Volume 2. J. & A. Churchill. ) односио се на лудило без делузија. То јест, сматрало се да је особа луда само у једној области, те да личност појединца може бити искривљена, али да су његове или њене интелектуалне способности остале неоштећене.

Израз „морал”, у то време првобитно преузет из француског, могао је да означава афективну или унутрашњу дубину појединца, а не нужно референцу на његову етику.Jones D. W (2016) Disordered Personalities and Crime: An analysis of the history of moral insanity. London Routledge

Дијагностичке шеме Израз „морално лудило” су раније користили Томас Арнолд и Бенџамин Раш да би означили оно што су сматрали последицом лудила — поремећај или перверзију емоција или моралног осећаја. Међутим, ова употреба имала је мало везе са Причардовом дијагностичком дефиницијом термина као самог облика лудила.

Генерално, Причард је лудило дефинисао као „хроничну болест, која се манифестује одступањима од здравог и природног стања ума.” Затим је предложио четири широке категорије. Морално лудило се односило на поремећаје за које се чинило да произилазе искључиво из осећања и навика особе, а не из њеног интелекта. Остале три врсте укључивале су све већи степен интелектуалне абнормалности: делимични поремећај који је био ограничен на одређене токове мисли; потпуну манију, под којом се подразумевало „бесно лудило” без обзира на тему; и на крају, прекид било каквих веза између идеја, што се називало инкохеренцијом или деменцијом.

Причард је сматрао да су неки рани нозолози, наиме Соваж, Сагар и Лине, правили разлику између здравствених стања са халуцинацијама и оних који укључују изопачене апетите или осећања. Међутим, он приписује Пинелу заслугу да је први у психијатрији јасно разликовао лудило без делиријума, насупрот широко прихваћеном аксиому Џона Лока да лудило увек потиче од погрешних интелектуалних веза или погрешних перцепција. Ипак, Пинелов концепт се фокусирао на лудило страсти, посебно укључујући бес и насиље. За Причарда је типичан синдром био више облик екстремне ексцентричности, а касније је Пинелов тип назвао лудилом инстиката.

Причард је био присталица онога што је било познато као психологија моћи, која је покушавала да подели ум на различите функције или способности, али не и френологије, која је покушавала да их лоцира испод специфичних делова лобање. На њега је такође утицала школа мишљења повезана са лекаром Насеом, која је претпостављала поремећаје емоција или темперамента, а не интелекта. Причард је такође разматрао сложену категоричку шему коју је развио Хајнрот, закључивши да би се бројни поремећаји у различитим деловима те шеме једноставније могли сврстати под назив „морално лудило”. Предложио је да се та категорија такође може назвати „парапатија”, или алтернативно „патоманија” по аналогији са мономанијом.

Овај потоњи термин увео је лекар Ескирол, који је наследио Пинела, како би означио облик лудила у којем постоји фиксација или ексцес само у једној области. Такође га је нашироко користио Етјен-Жан Жорже. Теоријски се сматрало да је узрокован расцепом у способностима ума. Причард је своју прву категорију интелектуалног (а не моралног) лудила сматрао еквивалентном мономанији. Ово је заузврат значило да би се симптоми моралног лудила могли појачати, изазивајући укупну дегенерацију у мономанију. „На површини, мономанија стога може изгледати као још ограниченији облик поремећаја од моралног лудила.” Међутим, Ескирол је насупрот томе сматрао да је морално лудило само један облик мономаније.

Контекст Савремено неразумевање овог термина потиче од двоструког значења речи „морал” у контексту деветнаестог века. Према речима Ердмана Милера у свеобухватној расправи о моралном лудилу из 1899. године: „реч морал у концепту моралног лудила изведена је из речи афективан у Ескироловој терминологији, а превод речи морал као врли или етички резултат је неспоразума због двоструког значења речи.”Цитирано у: Према Пинелу, manie sans délire (манија без обмане) није имала никакве везе са моралном способношћу. Морално лудило је био облик менталног поремећаја у којем су интелектуалне способности остале нетакнуте, али су афекти или емоције били оштећени, због чега су пацијенти били занети неком врстом бесног инстинкта (франц. ).

Слично томе, израз морални третман односио се на скуп психосоцијалних техника, а не нужно на етичку праксу. Под Пинеловим вођством, пацијенти су ослобођени ланаца и окова. Причард је користио мешавину техника моралног третмана као и традиционалне медицинске третмане пуштања крви, чишћења, изазивања повраћања итд.

Чини се да је Причард сагледавао овај поремећај и у смислу афекта и у смислу морала. Као религиозан и конзервативан човек, делио је одређену суморност у вези са перципираним падом морала и религије, као и порастом себичности. Неки су ово приписивали социоекономском развоју повезаном са индустријализацијом или капитализмом. Причард је то видео као питање унутар људске свести, идентитета и расуђивања; на њега су такође утицале теорије да би природне људске емоције могле постати неуравнотежене у условима цивилизације која је далеко од природе. Међутим, он је такође повезао морално лудило са деградацијом префињенијих емоција, које је заузврат сматрао више повезаним са имућним класама, тако да је особа и даље знала да разликује добро од зла, али је постала неспособна да се понаша „пристојно и прикладно у животним пословима”. Причард је такође био заинтересован да оспори развој френологије, која је покушавала да локализује аспекте ума и личности у одређеним областима мозга, што се процењивало величином избочина на лобањи. Алтернатива је била лоцирање менталног поремећаја у темпераменту, апстрактно смештеном у висцералним органима или нервном систему у тадашњем модерном облику хуморалне теорије, уз задржавање става да су моћи расуђивања метафизичка или религиозна компонента.

Касније је Хенри Модсли расправљао о моралном лудилу као знаку слабе моралне снаге воље или моралног осећаја. Данијел Хек Тјук је тврдио да иако може изгледати да проистиче из емоција, оно је често последица слабљења „виших центара” воље, па је стога предложио ново име — „инхибиторно лудило”.

И морално лудило и мономанија били су приказани у викторијанским романима и филмовима тог времена. Били су слични по томе што су оба представљала абнормалности иначе нормалног ума, иако је прво било системски квар, а друго изолована аберација.

Контекст који је довео до концептуализације ове дијагностичке категорије несумњиво је произашао из фрустрације алијениста (термин је приближно еквивалентан данашњем термину психијатар) дефиницијом лудила коју је дао Џон Лок, у којој су били потребни симптоми заблуде. У судским процесима ова дефиниција се показала као велики извор непријатности за алијенисте, јер ако се не би могли јасно приказати симптоми заблуде, судије не би разматрале позивање на неурачунљивост.

Што се тиче принудног задржавања појединаца за које се тврдило да су луди, Причард је био опрезан у коришћењу дијагнозе моралног лудила, делом због тога што су образоване класе, које су биле типични клијенти, имале веома ниско мишљење о систему азила. Причард је био склон да сугерише да се све своди на процену индивидуалног менталног стања и способности. Он је нагласио имовину и друштвени поредак као разлог за затварање: „Од свих ових аранжмана одржавање јавног реда је главни циљ, а други је очување имовине која припада лудаку и интереса његове породице.”

Импликације У коначници, концепт моралног лудила није променио ортодоксну правну одбрану неурачунљивошћу која је захтевала јасно присуство обмане, као што је оличено у М'Натеновим правилима из 1843. године која се и данас користе. Ипак, модерна схватања одговорности су делом искована кроз медицинске и правне размене о моралном лудилу, укључујући антиципације дијагнозе у списима Бенџамина Раша, у контексту концепата слободне воље повезаних са религиозним реализмом здравог разума.Blumental, S.L. The Mind of a Moral Agent: Scottish Common Sense and the Problem of Responsibility in Nineteenth-Century American Law Law and History Review, 2008

Морално лудило се све више почело посматрати као облик генетски наслеђене дегенерације, а крајем 19. и почетком 20. века конвергирало је са идејама моралне имбецилности и дефицијенције, као и са анти-порочним покретом моралне хигијене.

Неколико писаца је упозорило на идеју да је дијагностичка категорија моралног лудила била директан претеча психопатског поремећаја. Као што је навео историчар Ф. А. Витлок: „нема [ни] најмање сличности између њихових примера [Пинелових и Причардових] и онога што би се данас класификовало као психопатска личност.” Причардово „морално лудило” је био кровни термин за поремећаје понашања чија је једина заједничка карактеристика било одсуство обмана: он није сродан са модерном дијагностичком категоријом антисоцијалног поремећаја личности.Berrios, German E. (1996). The History of Mental Symptoms: Descriptive Psychopathology Since the Nineteenth Century. Cambridge: Међутим, Витлок је сугерисао да се ова дијагноза постепено претворила у моралну имбецилност током прелаза векова, а да се то заузврат трансформисало у нешто налик тренутном концепту психопатије.

Психијатар Кох настојао је да концепт моралног лудила учини научнијим и 1891. године предложио је да се уместо њега користи фраза „психопатска инфериорност” (касније личност). Ово се односило на континуиране и ригидне обрасце лошег понашања или дисфункције у одсуству очигледне интелектуалне ометености или болести. Дијагноза је требало да имплицира урођени поремећај и да се поставља без моралне осуде, иако је Кох описан као дубоко укорењен у хришћанској вери. Према средини 20. века терминологија „психопатског” постала је специфично повезана са агресивном и антисоцијалном личношћу. Општији концепт поремећаја карактера ушао је у употребу од стране психоаналитичара, а психијатрија је касније усвојила тренутну терминологију поремећаја личности.

Види још Лудило Морални третман

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Застарели медицински термини Категорија:Застарели термини за менталне поремећаје Категорија:Лудило Категорија:Психијатрија Категорија:Поремећаји Категорија:Историја медицине