мини|Бановац (лево) и Тренков пандур (десно), око 1748. Тренкови пандури (), добровољачка јединица која се истакла у служби Хабзбуршке монархије 1741-1748.
Историја
Формирање У средњовековној Угарској, пандури (, дословно стражари) били су наоружани пратиоци и кућна заштита мађарске и хрватске властеле, као и врста милиције за одржавање реда у градским и сеоским општинама. Назив пандури се од 17. века користио и за нерегуларне војне јединице у Мађарској и Турској (на граници према Млетачкој републици). У аустријској војсци одреди пандура помињу се први пут у рату за шпанско наслеђе (1704-1714).
У Рату за аустријско наслеђе (1740-1748), пакрачки барон Фрањо Тренк је 1741. по одобрењу царице Марије Терезије формирао одред од 1.000 добровољаца, назван Тренкови пандури или добровољачки Пандурски корпус Тренка.
Тренкови пандури врбовани су добровољно међу славонским и сремским властелинским кметовима, подунавским и посавским крајишницима и помилованим хајдуцима. О њиховом снабдевању ратном опремом старали су се двор, општине и поједини властелини. Да би се лакше привукли добровољци, пандурима је дозвољено да задрже сав ратни плен у непријатељској земљи, изузев ратне благајне, застава, топова и муниције.
Организација Тренков корпус био је подељен у две чете, којима су командовали капетани. Чете су се делиле на водове од по 50 пандура, а водови на десетине. Водовима су командовале харамбаше, а десетинама каплари. Корпус је до почетка 1744. имао 1.000 пандура, а тада је појачан са још 1.500 пешака и 130 коњаника из Славоније и Босне. По неким подацима, на врхунцу је имао чак 5.000 људи. Барон Тренк је 1744. унапређен у чин пуковника, али је већ 1748. лишен чина и осуђен на доживотну робију.
Оружје и опрема мини|Хрватски пандури 1742. Пандури су били пешаци и коњаници. Одело им је било народно (славонско), скројено на турски и мађарски начин. Носили су црвену кабаницу са капуљачом, због чега су их Французи називали црвеним капуцинима. Од оружја коњаници су имали две кубуре, ханџар и прав мач, а пешаци пушку са бајонетом и криву турску сабљу. Уместо заставе, носили су туг (копље са коњским репом), као Турци и Татари. Главу су бријали и остављали само перчин. Пратила их је такозвана турска банда од 12 музиканата, једна од првих војних музика у Европи.
Употреба у рату Тренкови пандури борили су се у рату за аустријско наслеђе (1740-1748), где су се прочули својом неустрашивошћу и суровошћу.
С обзиром на организацију, наоружање и лаку покретљивост, пандурима су у рату поверавани специјални задаци: препади на комунијације и линије снабдевања, напади на штабове, продори кроз бреше при заузимању градова, улога заштитнице, форсирање река и слично. Њихова активност видно се испољила у малом рату. Као борци, били су храбри и умешни, али због пљачкања и паљевине остали су у лошој успомени на свим ратиштима од Чешке до Алзаса.
Корпус се истакао у многим борбама: при форсирању Рајне код Шрека, у разбијању 3 француска коњичка пука, при заузимању градова Лаутербурга (Лотербур), Вајсенбурга и Цаберна (Саверн). У другом шлеском рату пандури су се истакли 1744. у нападу на град Тин на Влтави, на Чешке Буђејовице и у бици код Колина. Јануара 1745. корпус је преуређен по узору на регуларне пукове, па се од тада зове Тренкова пандурска регимента. Пошто је сузбио хајдучију у Славонији, пук се вратио у Шлезију, где је провалио у тврђаву Козел (Кожле) на Одри. Од 1746-1748. борио се у Низоземској (Белгија) против Француза, али се тада почео осипати и прелазити на страну противника. Од пандура-дезертера формирани су хрватски фрајкори у француској војсци.
Напомене
Референце
Литература
Категорија:1741. Категорија:Рат за аустријско наслеђе