мини|Мапа Дринске бановине из 1937. Лева половина мапе обухвата скоро сва места источне Босне.|479x479п Источна Босна у НОР обухвата територију ограничену: на југу линијом Шћепан Поље-Чајниче-Рудо, на истоку реком Дрином, на северу реком Савом, а на западу реком Босном и планинама Трескавицом и Зеленгором.

Устанак у источној Босни (под влашћу НДХ) започео је у селу Семизовцу 28. јула 1941., са главним жариштима на Романији, Озрену, Мајевици и области Бирач, и слободном територијом која је постала део Ужичке републике. Средином новембра 1941. дошло је до раскида између партизана и четника, и осеке устанка, који се одржао захваљујући помоћи партизанских одреда из Срема, и доласку Врховног штаба НОВЈ у Фочу јануара 1942. (након Игманског марша). У лето 1942. (у Шековићима) формирана је 6. источнобосанска бригада, док су у пролеће 1943. на Мајевици формиране 1. мајевичка и три војвођанске бригаде НОВЈ. Током 1944. највећи успех НОВЈ било је ослобођење Тузле (Друга тузланска операција), док је Сарајево ослобођено 6. априла 1945. (Сарајевска операција).

Окупација мини|Окупација и подела Краљевине Југославије 1941. У априлском рату 1941. већи део источне Босне посео је од 14. до 16. априла 1941. немачки 16. моторизовани корпус из 2. армије и то: 16. моторизована дивизија са једним пуком у Сарајеву, а 2 пука у Зворнику и околини; 14. оклопна дивизија у простору Зенице, а 8. оклопна дивизија у простору Вишеграда. После окупације већи део Источне Босне ушао је у немачку, а област Фоче, Калиновика, Горажда, а нешто касније и Вишеграда у италијанску окупациону зону. Окупациону управу преузела је у немачком делу немачка 182. пешадијска дивизија (почетком јуна смењена једним пуком 718. дивизије и једним ландесшицен (резервисти) батаљоном, а у италијанској зони делови 14. корпуса италијанске 9. армије. НДХ

десно|мини|Спомен музеј посвећен жртвама покоља у Старом Броду и Милошевићима У априлу, мају и јуну, уз помоћ окупатора у источној Босни успостављена је власт Независне Државе Хрватске, а новоформиране квислиншке домобранске и усташке снаге поселе су готово сва већа места. Мање немачке снаге задржале су се у Сарајеву, Добоју и Зворнику. Крајем маја Чајниче, Горажде, Фочу и Калиновик напустиле су окупационе италијанске трупе. Усташе су одмах почеле хапсити и прогањати комунисте и друге политичке противнике, исељавати, покатоличавати и убијати Србе, хапсити и интернирати Јевреје. Конфисковали су готово све трговине, веће занатске радње и покретну и непокретну имовину богатијих Срба и Јевреја. Користећи постојеће верске и националне поделе, усташе су, уз активну сарадњу колонија фолксдојчера у области Бијељине (Петрово Поље), Лукавца, Зенице и Сарајева, успеле да подстакну и развију до великих размера ранији верски и национални антагонизам између Хрвата и Муслимана са једне, и Срба са друге стране. Под притиском усташког терора, прогоњено српско становништво почело је у јуну 1941. да се склања у шуме. Један део тих људи (углавном, богатији трговци и чиновници из градова) селио се или бежао у Србију, а мањим делом и у део Далмације који су анектирали Италијани.

Припреме за устанак У таквој ситуацији организације КПЈ у источној Босни вршиле су припреме за устанак. У мају је одржано обласно партијско саветовање тузланске области, на којем су издата наређења комунистима да се приступи припремама за устанак и устане у одбрану прогоњеног српског народа. У сарајевској области дирктива ЦК КПЈ о припремама за устанак пренета је у мају и јуну на све организације КПЈ. Припремама за устанак руководили су срески штабови, формирани у јуну и првој половини јуна 1941. Поред рада на прикупљању оружја и одабирању људства за прве партизанске чете, организације КПЈ радиле су на томе да покрену поред Срба, Хрвате и Муслимане. Комунисти су успели да прошире свој утицај на низ села у Семберији, Мајевици, око Тузле, Добоја, Сарајева, Рогатице и у Бирчу. На састанку ПК КПЈ за БиХ, 13. јула у Сарајеву, именовани су штабови за тузланску и сарајевску област. Пред оружани устанак формиране су Семизовачка, Требевићка и Романијска партизанска чета, а у Бирчу, Семберији, на Мајевици и Озрену више партизанских група. У тим јединицама било је близу 1.000 бораца и 800-900 пушака. Устанак

Акције партизана Прве оружане акције почеле су код Семизовца 28. јула 1941., на Романији 31. јула-1. августа, и на Требевићу 4. августа. Избијањем устанка Немци су у источну Босну довели и остале снаге 718. дивизије, а италијанске окупационе трупе поново су почетком септембра поселе Чајниче, Горажде, Фочу и Калиновик. Већ у почетку Романија је постала жариште устанка, где је до 18. августа формиран батаљон од 5 чета (око 250 бораца). Почетком септембра Требевићка и Семизовачка чета су, такође, прерасле у батаљоне. Почетком августа дошло је до масовног устанка у Бирчу. Прво је ослобођено село Шековићи (5. августа), затим низ села у Бирчу, и 10. августа Власеница. Ослобођена територија Бирча постала је касније једно од најзначајнијих жаришта устанка у источној Босни. На Мајевици и у Семберији борбе су почеле 10. августа. До краја августа на Мајевици је формирана чета од око 100 бораца, а у Семберији-Бијељинска чета. Мајевичка чета ослободила је Лопаре и прекинула саобраћај на друму Тузла-Брчко. Непријатељ је присилио Бијељинску чету да се 1. септембра пребаци у Мачву, а 11. септембра разбијена је Мајевичка чета. Мањи део бораца остао је на Мајевици, а остатак се пребацио у Бирач. На Озрену и Требави устанак је почео 23. августа; до 25. августа устаници су заузели Грачаницу, Добој (сем старе тврђаве) и Маглај, и око тих места порушили железничке пруге и телефонске линије. У Добоју и Усори заплењене су велике количине муниције и хране, од којих је мањи део (око 50 тона муниције и конзерви) евакуисан на слободну територију, а већи део уништен. То је, до тада, била једна од највећих акција у Југославији. Непријатељ је према Добоју брзо интервенисао (са око 8 батаљона) и устаници са Озрена повукли су се на леву обалу Спрече и десну обалу Босне. На Озрену су почетком септембра формиране 3 партизанске чете и 1 самостални вод (укупно око 500 пушака) Акције четника мини|Мајор Јездимир Дангић, четнички командант у источној Босни. Већ у почетку устанка у источној Босни појавиле су се, поред партизанских, и четничке јединице. У околини Хан Пијеска, Олова, Сребренице и Братунца нису постојале организације КПЈ, па су четничке присталице повеле против усташа сељаке Србе, који су испред усташког терора избегли у шуме. Једна од таквих група, подстакнута успешном борбом партизана на Романији и у Бирчу, заузела је 8. августа Хан Пијесак и 10. августа ушла у већ ослобођену Власеницу. Друга, јача четничка група, формирана око Сребренице и Братунца, заузела је 18. августа Сребреницу и Братунац, а 19. августа Дрињачу. Са тим групама партизански штабови успоставили су сарадњу ради заједничке борбе против окупатора. Половином августа у источну Босну су почели да пристижу официри краљевске ЈВ из Србије (мајори Јездимир Дангић и Бошко Тодоровић) које је Дража Михаиловић упутио са задатком да преузму контролу над устаницима и изолују устанике од комуниста. Они су успели да се наметну за команданте четничких јединица и да у септембру спроведу у њима војну организацију. Тада су формирани Сребренички и Власенички четнички одред и Планински пук. Четничке вође у источној Босни су, због расположења већине бораца из четничких јединица да наставе борбу против усташа, па и против окупатора, биле присиљене да продуже сарадњу са партизанима. Та сарадња остварена је у борбама против усташко-домобранских снага које су се крајем августа 1941. повлачиле из Власенице, затим у нападу на Рогатицу 6. септембра и у борбама на Романији.

Реакција окупатора и НДХ Окупатори и усташке власти су од почетка настојали да у борбу против НОП придобију муслиманско и хрватско становништво. Ради тога су покушали да наоружају муслиманска и хрватска села, и да у њима створе милицијске формације ради самоодбране од четника и борбе против партизана. Брзо распламсавање устанка присилило је окупатора да знатно појача своје снаге у источној Босни. Тако је у септембру против Романијског, Требевићког и Семизовачког партизанског батаљона ангажовано 12 усташко-домобранских и 1-2 немачка батаљона. Крајем септембра у Романијском батаљону било је 10 чета и 3 самостална вода (1.230 бораца), а у Семизовачком и Требевићком по 4 чете (у сваком по више од 300 бораца). Истовремено, непријатељ је против партизанских снага на Озрену ангажовао јаке снаге, али није постигао никакав значајнији успех. Почетком октобра на Озрену су формирана 3 батаљона. За то време партизанске снаге у Бирчу, заједно са четницима, водиле су борбе око Кладња и Зворника да би чвршће повезале слободне територије источне Босне и западне Србије.

Јачање НОП мини|Слободна територија Ужичке републике са обе стране Дрине, јесен 1941. На Саветовању у Столицама (код Крупња), 26. септембра 1941., у присуству делегата из БиХ, одлучено је да се приступи реорганизацији устаничких јединица у читавој земљи: формиран је Врховни штаб НОВЈ са Титом на челу, са потчињеним Главним штабовима у свим покрајинама Југославије; усвојен је заједнички назив "партизани" за све борце у читавој земљи, обавезна црвена петокрака и партизанска заклетва, а основне борбене јединице постали су партизански одреди (састављени од батаљона и чета) са јединственом командом у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.

Почетком октобра 1941., у духу закључака Саветовања у Столицама, реорганизоване су партизанске снаге у источној Босни и формирано је 6 НОП одреда: Мајевички, Озренски, Бирчански, Звијезда, Романијски и Калиновички. У то време Врховни штаб НОВЈ је почео да шаље у источну Босну пушке и муницију из фабрике у ослобођеном Ужицу. Одлуком Главног штаба НОПО БиХ укинути су обласни штабови, а штабови одреда стављени су под његову непосредну команду. Предузете су мере за даље развијање партизанских организација и формирани окружни, општински и срески комитети КПЈ тамо где нису постојали.

Да би објединио напоре свих устаничких снага у борби против окупатора и њихових слугу, Главни штаб је склопио у селу Дрињачи 1. октобра 1941. споразум са четничким представницима из источне Босне; тада је формиран заједнички оперативни штаб ради координације дејстава партизанских и четничких јединица. Офанзива устаника мини|Јосип Броз Тито У јесен 1941. Главни штаб планирао је да се ослободе Рогатица, Вишеград, Зворник, Кладањ и Олово, и повежу слободне територије, а затим пренесу дејства у долину реке Босне, на Мајевицу и у Семберију. Немачке и усташко-домобранске снаге у источној Босни тада су имале око 43 батаљона, са јаче груписаним снагама у тузланском басену, у долини реке Босне, око Рогатице и Вишеграда.