Персијска калиграфија () или иранска калиграфија () која припада корпусу исламске калиграфије подразумева вековима неговану вештину лепог писања арапским алфабетом која се постепено обликовала у Персији и земљама под утицајем њене културе као што су земље средње Азије, Авганистан и Индијски потконтинент. Персијанци су у највећој мери дали допринос вештини уметничког писања и преиначења речи у краснопис, и постепено су почели да стварају своје калиграфске стилове који су нашли поклонике и у другим исламским земљама.

Калиграфија се у исламу сматра за сакралну уметност, будући да Божански говор Курана претвара у визуелне облике и тиме материјализује духовност. Бог се у Курану заклиње речима: Тако ми пера и оног што пишу!Босански пријевод Курана сура 68-Калем, ајет 1. Током протеклих векова курански текст је представљао главну тему персијске калиграфије.

Историја Значајне епохе у историји персијске калиграфије су преисламски, исламски и савремени период.

Преисламски период Доступни примерци преисламске калиграфије упућују на постојање чврсто утемељене калиграфске традиције у култури древног Ирана која сеже до најстаријих времена. Клинопис се хиљадама година користио од источног Средоземља до долине реке Инд. Примерци клинастог писма које се користило у периоду Еламита и Персијског царства, обухватају историјске записе, печате и глинене плочице.

За време Ахеменидског царства у употребу улази и арамејско писмо као лингва франка на целом Блиском истоку. У парћанском и сасанидском периоду од арамејског се формира засебна врста пахлави писма. Авестанско писмо History of Persian Scripts „Avestaaee” Script , модификована и употпуњена форма пахлавијског писма, коришћена је за записивање Авесте. Доступни примерци пахлавијских и авестанских рукописа спадају међу најдовршеније примерке калиграфске уметности древног света. Техника, форма и правила композиције, пропорција кривуља и површина, повезнице, сажето писање и потези пера у калиграфији пахлавијског History of Persian Scripts „Pahlavi” Script , авестинског и посебно махинејског писма, директно су утицали на појаву неких стилова у исламској калиграфији.

Исламски период Са падом сасанидске династије и појавом ислама у 7. веку стварају се два нова писма - куфско које је угласто са хоризонталним везама, и насх које је више заобљено. Оба су базирана на коптском и сиријском писму која су настала од арамејског и феничанског. У првим вековима исламске ере, коришћена је једноставна форма куфског и насх писма, које писари касније развијају и прилагођавају персијском језику. За време абасидског калифата, а посебно током владавине Ел-Мамуна долази до експанзије свих врста уметности, а нарочито калиграфије, када настају нови стилови.

Под покровитељством селџучког атабега Ебу Бекр бин Саад ал-Зангија (владао 1231-1260) у Фарсу, створено је на десетине рукописних верзија Курана.

У време владавине династије Илханида, под утицајима кинеске уметности и доминације Монгола, странице верских књига почињу да се улепшавају декоративним формама.

За време владавине Тимурида у Персији калиграфији је посвећена посебна пажња, а принц Бајсонгор, је био најпознатији калиграф тог периода.

Велики арапски мислилац Џахиз (767—868) и неколико векова након њега чувени историчар Ибн Халдун (1332-1406), у својим књигама су указали на конструктивну и фундаменталну улогу Иранаца на појаву калиграфије у арапском лепом писању.

Савремена епоха

Заједно са другим уметничким гранама и калиграфија је у савременом добу претрпела значајне промене. Пахлавијска ера била је ера повезивања са трендовима савремене уметности у другим земљама и смелог приступа иновацијама. Као пример може се навести стил накаши-хат у којој се сликарство преплиће са калиграфијом и јавља се током шездесетих година 20. века.

Иранско удружење калиграфа Iranian Association of Calligraphers Иранско удружење калиграфа основано је 1951. године у сарадњи иранског Министарства за уметност и културу и неколицине познатих професора и мајстора калиграфије као што су Хусеин Мирхани, Али Акбар Каве, Ебрахим Боузари и Хасан Мирхани. Иранско удружење калиграфа пружа студентима уметности могућност да похађају курсеве различитих стилова калиграфије и на крају сваког семестра организује испите на државном нивоу.

Престоница иранске калиграфије Захваљујући чињеници да су у Казвину одгојени неки од великана иранске калиграфије, као што су Мирза Мухамед Хусеин Емад-ул Кетаб Казвини, Мирза Мухамед Али Хијарђи Казвини, Абдул Хамид Талегани и Малек Мухамед Казвини, овом граду је од стране Министарства за културу и исламско вођство и Високог савета за културу додељена титула престонице иранске калиграфије. Осим Музеја калиграфије Казвин који је смештен у палати Ћехел сотун Qazvin Museum of Calligraphy: The Noble Iranian Art at Chehelsotun Palace у овом граду, у њему се сваке године организује низ значајних манифестација посвећених калиграфији, као што је Бијенале калиграфије Ирана, Фестивал калиграфије посвећен куранским стиховима и Фестивал калиграфије Гадир.

Стилови

Куфско писмо мини|десно|Страница из Курана из 8. или 9. века у куфском писму, поглавље Ал-Фатх, 27-8 Најранији исламски калиграфски стил појавило се у ирачком граду Куфи, по коме је и добило име. Куфско писмо представља најстарији, формалан и религијски значајан калиграфски стил. Првобитно куфско писмо није имало дијакритичке тачке и није било вокализовано што је узроковало одређене тешкоће приликом читања. Вокализовао га је ученик имама Алија, извесни Абул Асвад Ду'али, који је увео ознаке за вокале. Од свог настанка писмо је претрпело велике измене у различитим исламским земљама, а у складу са њиховим локалним културама и естетским потребама. Најлепши уметнички и естетски примерци куфског писма могу се наћи у натписима које украшавају историјска здања и џамије.

Основни стилови Ибн Мукла, велики везир на абасидском двору, био је пионир калиграфије. Увео је правила и прописе за дванаест изворних образаца чиме су станднардизовани различити стилови писања и започета је нова епоха персијске калиграфије. На овај начин извршена је систематизација и издвојено је шест стилова писања:

Насх је благо заобљени стил који је био у употреби и пре појаве ислама. Распрострањен је и очуван до данашњих дана захваљујући својој доброј форми и распореду. Лако је читљив, те је најчешће коришћен у преписивањима свете књиге.

Мухакик је име за стари начин писања који је био мање угласт од куфског. Одликује га виткост линија и изражене вертикале. Постао је веома популаран за преписивање Курана. Лак је за читање. Најстарији примерци овог писма потичу из 12. века.

Рејхан стил развијен је у 9. веку и визуелно је сличан мухакику, али је сложенији. Дијакритичке тачке и други ортографски знаци су увек написани тањим пером.

Почетком 10. века с обзиром на потребе администрације која је захтевала писмо погодно за брзо писање, Ибн Мукла је изумео стил солс. Реч солс у значењу трећина подразумева да сваки графем једном својом трећином клизи надоле. Највише је употребљаван у писању наслова. У Британској библиотеци чува се један примерак Курана писан златним солсом, што представља изузетак, јер овај стил није коришћен за преписивање Курана. Солс има две подврсте, тагхил (сложени) и кафиф (једноставни).

Тавки је по стилу између насха и солса, са правилима која су ближа солсу, али се пише у дубљој и заобљенијој форми. Усавршен је у 9. веку и убрзо су га прихватиле абасидске калифе. Име потиче од речи која значи потпис, будући да су овим начином писања калифе и други државни достојанственици потписивали акта. За тавки је карактеристична релативна хоризонтална развученост. Овај стил писања био је цењен код калиграфа у Османској империји.

Рика стил сличан је солсу и таквију али сложенији и префињенији.

Рад Ибн Мукле наставио је Али ибн Хелал, припадник друге генерације његових ученика. У другој половини 13. века, Јакут је уздигао солс стил и његове изведенице који се до тог времена конституисао као универзални калиграфски стил у муслиманском свету. Иако су га изумели Иранци, више се није сматрало за специфично ирански калиграфски стил.

Изведени стилови Ирански мајстори калиграфије из основних стилова извели су три аутентична иранска стила.

Та'лик мини|лево|Рад иранског мајстора калиграфије Камалудин Ихтијар Монши Султанија, средина 16. века Та'лик (висеће) је прво иранско калиграфско писмо које је средином 13. века увео калиграф Хаџе Таџ Салмани као комбинацију двају стилова - насх и рика. Састојало се од много кругова, заобљених слова и пружало је разне могућности за изражавање разноврсних композиција. Због тога је било претежно раширено међу онима који су били образованији и добро упућени у калиграфију. Правила и принципе његовог писања касније је установио Хаџе Абдулхај Манши Астарабади. Након усвајања и ширења та'лик писма, отомански Турци и Египћани су у њега уносили различите измене које су одговарале њиховим потребама. Њихов стил писања називан је дивани због његове употребе у службеној кореспонденцији. Овај стил се и даље користи у арапским земљама у две форме, ђали (велики) и кафи (мали). У Ирану је та'лик био у оптицају око сто година и током времена је изгубио своју примену.

Нас'талик мини|десно|Пропорције нас'талик стила мини|лево|Калиграфски рад са називом нас'талик стила Нас'талик је најпопуларнији стил међу класичним персијским калиграфским стиловима. Познат је као "невеста калиграфских стилова" и представља понос иранске уметности. Настао је у 14. веку спајањем стилова насх и та'лик, а конституисао га је калиграф Мир Али Табризи. Након његове смрти усавршавању наста'лик стила допринели су његов син Мир Абулах, а затим Мирза Џафер Табризи Famous Calligraphers, Mir-Ali Tabrizi и Азхар Табризи. Султан Али Машхади (1453—1520) дао је велики допринос развоју овог стила и калиграфске уметности. Након његове смрти велики број мајстора калиграфије радио је на даљем усавршавању и развоју наста'лик стила, попут Мир Али Херавија, и познатог калиграфа Мир Емад Хасанија (1554—1615) Famous Calligraphers, Mir-Emad .

Овај калиграфски стил темељи се на снажној структури која се веома мало променила од свог настанка. Њен оснивач, пронашао је оптималну композицију слова и графичких правила која је веома мало дотеривана током протеклих седам векова. Има кратке линије без цртица и дуге хоризонталне потезе. Једна шестина потеза су директни, а пет шестина су кружни покрети. У њему се истичу издужени хоризонтални потези и наглашено заобљене форме. Дијакритичке ознаке су постављене немарно, а линије више као да теку, него што су праве. Осим што је најлепши, наста'лик је технички и најкомпликованији персијски калиграфски стил.

Као основно писмо персијске писане традиције у пост-сасанидском периоду наста'лик је једнако важно и у подручјима која су била под његовим културним утицајем. Језици Ирана (азери, балучи, курдски, лорски итд.), Авганистана (дари персијски, паштунски, узбечки, туркменски итд.), Пакистана (панџаби, урду, кашмири итд.) и туркијски ујгурски језик кинеске покрајине Синкјанг, заснивају се на наста'лику.

Шекасте наста’лик (сломљени наста’лик) мини|лево|Указ каџарског владара Фатх Али Шаха у сломљеном наста’лику, 1831. мини|десно|Примерак калиграфског стила сијах-машк, Иран 1879 Овај стил је изумљен у 17. веку и заснива се на истим правилима као и нас'талик, с тим што пружа флексибилније покрете и донекле је истегнут и закривљен. Будући да је писање елегантног наста’лика изискивало пуно времена и прецизности, шекасте је настао како би се истовремено добило и на брзини и грациозности. Скоро век касније од његовог настанка, истакнути уметник Дарвиш Абдулмаџид Талегани побољшао је овај стил и довео га до перфекције. Након њега јављају се други знаменити калиграфи као што су Сејјед Али Акбар Голестане (1858—1901) и Мирза Голамреза Есфахани (1830—1886) Famous Calligraphers, Mirza Qolam-Reza Esfahani . Међу савременим калиграфима који стварају овом стилом један од најистакнутијих је Јадолах Каболи.

Сијах-машк