Гашпар Алапић (?, прва четвртина 16. века – Вуковина код Велике Горице, 4. април 1584) хрватски војсковођа и бан краљевина Хрватске и Славоније у периоду од 1574. до 1578. године.
Породица Рођен је као син славонског великаша Ивана Алапића (умро 1567), земаљског капетана краљевине Славоније, и Маргарете Зринске, сестре Николе Шубића Зринског.
Поседи После очеве смрти (1567) Гашпар је наследио Вуковину и Грегуровец, а брат му Никола Велики Калник.
По пореском попису из 1573, властелинство Вуковина се састојало из дворца () и пет сеоских општина (тзв. сучије, ) - Вуковина (13 димњака), Обреж (25 димњака), Демерје (13 димњака), Михоч (14 димњака) и Копчина (20 димњака) - укупно 85 димњака. Уз то, 7 димњака било је пусто (ненасељено) због поплаве. У исто време Грегуровец (који су браћа држала заједнички) је имао 7,5 насељених и 1,5 напуштених димњака. Поседи Николе Алапића, Велики Калник и Брезовица имали су 8 насељених и 6 напуштених димњака.
По пореском регистру Крижевачке жупаније из 1576, Велики Калник имао је 9 опорезивих (насељених) димњака, док је 1 димњак био опустошен од Влаха, а цело имање припадало је Николи Алапићу.
Грегуровец је 1576. био заједничко имање Гашпара и Николе, а имао је 8 опорезивих (по 4 сваком) и 2 напуштена димњака, такође због Влаха. Исто стање регистровано је и пописом из 1582, а у попису из 1588. гроф Гашпар Алапић регистрован је као једини власник, док је број димњака спао са 8 на 6.
У пореском извештају за Вуковину из 1574, наводи се да је власник имања, бан Гашпар Алапић, 18 димњака делимично поделио слугама-харамијама, а да је део поплављен, али је један димњак поново насељен. По пореском регистру из 1578, Вуковина је имала 50 опорезивих димњака, а 1582. 60 димњака. Посед Копчина имао је 12 опорезивих и 8 неопорезивих димњака ().
По пореским регистрима из 1576. и 1578. године, Гашпар Алапић поседовао је Вуковину (са 50 димњака) и Копчину (12 димњака), као и половину Грегуровца (8 димњака), а његов брат Никола Велики Калник (9 димњака) и другу половину Грегуровца. Тако је сам Гашпар имао поседе вредне 66 димњака, а брат му Никола Алапић само 13 димњака. Прерачунато у кметове, имао је најмање 4 породице по сваком димњаку, а вероватно и знатно више (најмање 264 породице са бар по 8 чланова - бар 2.112 душа). Узевши да су половина биле жене, а половина деца, имао је најмање 500 кметова. Иако је био један од првих великаша у Славонији, био је знатно сиромашнији од Зринских (167,5 димњака по попису из 1570), Фрање Тахија (са 303 димњака) и Ердедија (са 526 димњака). При томе изузимамо црквене поседе, који су припадали загребачком бискупу (235 димњака) и Каптолу (334 димњака).
Војна каријера Као капетан, поразио је 17. јула 1566. године код Шиклоша (Siklós) санџак-бега Мухамеда из Тирбале. У бици код Сигета, Никола Зрински га је 6. јуна 1566. именовао својим замеником у случају смрти. Заједно са Зринским пробио се из запаљене тврђаве 7. септембра и био је један од ретких преживелих (уз Ференца Чрнка, секретара Зринског), али је заробљен од Турака. Пошто се био преобукао у обичног војника, а низак растом и грбав, за откуп Турци су тражили само 500 форинти. Откупио га је из турског заробљеништва син кнеза Николе, кнез Јурај Зрински. Године 1571. постао је градски капетан Кањиже (Nagykanizsa). Бан Јурај Драшковић именовао га је за команданта војске која је угушила сељачки устанак 1573. године и за банског намесника, јер су земаљског капетана Шимуна Кеглевића већ опколили у Лобору његови кметови. (С. Клаић сматра да Кеглевић није желео да одговори на Банов позив.) Сабравши војску поразио је побуњенике прво код Керестинца и Мокрица 6. фебруара 1573. Из Загреба је са војском кренуо на главнину побуњеника под Матијом Губецом. Главнину побуњеничке војске потукао је у бици код Стубичких Топлица 9. фебруара. Са побеђенима је поступао немилосрдно.
Бан Хрватске и Славоније Постао је бан 15. октобра 1574., али је радио само војне послове; администрацију и правосуђе задржао је бан Јурај Драшковић. Са банске дужности покушао је да се повуче већ 13. марта 1576, али је ипак остао све до именовања новог бана Крсте Унгнада почетком 1578. Током бановања је значајну пажњу посветио борби против Турака, који су у 1576. и 1578. опустошили и његове поседе. Краљ Рудолф потврдио је поседе Гашпару и његовом брату 26. марта 1580. По жељи у тестаменту, сахрањен је у паулинској цркви у Реметама поред свога оца.
Референце
Литература
Anton Vramec: Kronika vezda znovich zpravliena kratka. Lublana 1578, 65. Juraj Rattkay: Memoria regum et banorum Dalmatiae, Croatiae et Sclavoniae. Vienne 1652, 148–149. Janez Vajkard Valvasor: Die Ehre des Hertzogthums Crain, 4. Nurnberg 1689, 472, 480, 485. Miklós Istvánffy: Historia regni Hungariae. Viennae, Pragae et Tergesti 1758, 290, 300, 304, 324, 326, 327. Johann Vinzenz Sonntag: Die Hand mit dem Säbel der Allapi. Croatia, 3(1841) 100, str. 401–402. Kaspar Alapy. Luna, 1851, 52, str. 206. * Ivan Kukuljević Sakcinski: Grad Veliki Kalnik. Leptir, 1(1859) str. 312–314. Aleksa Ivić: Prilozi za povijest Hrvatske i Slavonije u XVI. i XVII. vijeku. Starine JAZU, 1916, 35, str. 308–309. Ferdo Šišić: Hrvatski saborski spisi. Zagreb 1916, III; 1917, IV. Rudolf Horvat: Kako se Gašo Alapić izbavio iz turskog ropstva. Omladina, 13(1929–30) 8, str. 158 i Hrvatski dnevnik, 5(1940) 1673, str. 22. Julian Vladimirović Bromlej: Krest janskoe vosstanie 1573 g. v Horvatii. Moskva 1959. Josip Adamček: Seljačka buna 1573 (monografija). Zagreb 1968, 144, 153–159. Ferenc Črnko: Podsjedanje i osvojenje Sigeta. Zagreb 1971, 12. Vjekoslav Klaić: Povijest Hrvata, 5. Zagreb 19732, 330, 332, 373–375, 378, 382, 385, 386, 388, 390, 395, 396, 398, 399, 406–409, 411–413. István Sinkovics: Mađarska historiografija o hrvatsko-slovenskom seljačkom ustanku 1573. Radovi IHP, 1973, 5, str. 209. Bogo Grafenauer: Boj za staro pravdo v 15. in 16. stoletju na Slovenskem. Ljubljana 1974, 288, 289, 292, 293, 300, 301, 303–305. Nada Klaić: Legenda i stvarnost u huni 1573, god. Jugoslovenski istorijski časopis, 17(1978) 1/4, str. 182, 190, 191.
Спољашње везе
Енциклопедија Хрватског загорја
Категорија:Умрли 1584. Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом