Битка код Керестинца (1573) била је део хрватскословеначке сељачке буне 1573.

Позадина Буна Хрватско-словеначка сељачка буна 1573. избила је као последица тешког положаја хрватских и словеначких кметова у каснијем раздобљу феудализма. Племство и свештенство, на које се у борби против Турака и кметова ослањала краљевска власт, уживало је привилегије и сва политичка права, док је сасвим бесправно сељаштво сносило све пореске терете државе и цркве, посебно тешке урбаријалне намете властеле (кулук, тлака). Уз то, сељаштво је највише било изложено пустошењима Турака, па је подносило и знатан терет борбе против њих.

Устанак је избио 29. јануара 1573. истовремено у целом Хрватском Загорју и јужно од Саве на подручју: Мокрице, Самобор, Окић, Јастребарско, а у Штајерској од Бизељског до Подчетртка, ширећи се према Брежицама. Језгро буне била су властелинства Фрање Тахија, Суседград и Доња Стубица.

Устанак је почео успешно: већ првог дана главни устанички војни заповедник Илија Грегорић је са одредом освојио Цесарград уз помоћ бизељских кметова, где је заробљено нешто хладног оружја и неколико двопушака и лумбарди на точковима.

Поход у Штајерску Буна словеначких кметова, под вођством бравара Павла Штерца и обућара Кукеца, проширила се 1. фебруара од Куншперка до Пилштања. Грегорић је 2. фебруара допро са одредом до ушћа Сутле у Саву, овладао прелазима код Мокрица и 3. фебруара упао у Брежице, не заузевши тамошњи замак. Продужио је за Видем, ојачан брежичким кметовима; Кршко му се предало 4. фебруара без борбе и одатле је упутио јачи део (преко 2.000 људи) под капетаном Николом Купинићем долином Крке према Новом Месту, ради окупљања тамошњих словеначких кметова и придобијања сељака и ускока у Жумберку и Метлики. Грегорић је са 5-6.000 људи наставио наступање левом обалом Саве према Севници.

Хрватска војска у 16. веку десно|мини|300x300п|Остаци Хрватске и Славоније у време највећег турског напредовања (1593) Хрватску војску средином 16. века (након 1553) чинила су 3 дела:

стајаћа, плаћеничка војска у Војној крајини, под командом Врховног Капетана (нем. оberster Feldhauptman), а од 1569. двојице потпуковника (нем. Oberstlieutnant) (за Хрватску и Славонију) које поставља лично краљ: 4.200 најамника (200 оклопних коњаника-аркебузира, 1.000 немачких и 1.000 домаћих пешака-харамија о трошку краља и сталежа Крањске и Штајерске, 600 лаких коњаника (хусара) и 400 харамија о трошку бана, и још 1.050 војника о трошку Врховног Капетана-који је морао бити знатан великаш). Осим тога, сво становништво Војне крајине било је ослобођено феудалних намета и подељено у војводства, која су у случају узбуне давала још 30-40 чета неплаћене народне војске-око 2.000 харамија и 500 хусара. Пешаци крајишке војске називали су се харамијама или ускоцима, и били су већином наоружани ватреним оружјем; од 3.000 харамија у Војној крајини у 16. веку, плаћених пребега (ускока) било је око 1.000, остатак су чинили домаћи људи. феудална војска, тзв. бандерије, коњички одреди бана и појединих великаша. Хрватска је 1492. имала 20 бандерија (по 500 људи) са око 10.000 коњаника. После пораза у бици на Крбавском пољу 1493, ниједан великаш осим бискупа, кнезова Зринских и Франкопана није могао да скупи потпуну бандерију. Из сачуваних платних спискова Хрватске војне крајине за 1573. годину, види се су Зрински, за краљев новац, на крајини држали 75 коњаника, гроф Франкопан Тржачки 38, његов отац још 10, кнезови Благајски 75 коњаника и ускочки капетан Андрија Тадиоловић још 38, укупно свега 236 на петорицу великаша. инсурекција, тзв. општи, земаљски или пучки устанак (лат. insurrectio, generalis expeditio), на који се мора лично одазвати сваки племић и слободњак, и опремити 1 коњаника (са копљем, мачем и штитом) на 10 кметовских димњака, а на сваки димњак по 1-2 пушкара или стрелца.

Супротстављене снаге Пошто је сељачка буна у суштини била грађански рат у Хрватској, то су се на бојиштима сукобили разни делови хрватске војске. Битке код Керестинца и Мокрица биле су у суштини борба кметовског дела инсурекције против неколико племићких бандерија. Господа Током буне 1573, због немира међу кметовима није било могуће подићи инсурекцију у побуњеним крајевима, а Гашпар Алапић није могао да располаже најамничком војском са границе, која је била под командом краљевских официра (већином Немаца): тако су му остале само племићке бандерије. Бандерије овог времена нису биле велике. Сачувани платни спискови показују да је на Хрватској крајини 1577. служило 8 коњичких чета (јачине 35-75 коња) са свега 467 коњаника, за плату од укупно 2.345 златника месечно. Међу њима биле су чете грофа Зринског и грофа Благајског (по 75 коњаника са платом од 355 златника) и грофова Франкопана Тржачких (48 коњаника за 225 златника месечно). Месечна плата за једног коњаника износила је 4 златника, мада је ова свота исплаћивана власнику бандерије, а плата појединих коњаника зависила је од њихове опреме и друштвеног положаја - племићи су добијали више, слободњаци и кметови знатно мање. Наоружани кметови у служби својих великаша свакако су добијали само део плате, док је остатак ишао господару. Од коњаника на Хрватској и Славонској крајини очекивало се 1578. да буду опремљени оклопом (грудњаком или верижном кошуљом), шлемом (шишак) и штитом, а наоружани копљем и сабљом, бодежом, бојним чекићем или секиром. Ватрено оружје (пиштољ колашица) било је дозвољено. Сваки капетан чете требало је да регрутује што више племића у чету од 50 хусара. Неки племићи приступали су сами, а неки са наоружаним слугама. Слуге су морале бити одрасли и снажни људи, способни за борбу и потпуно наоружани (најмање са верижном кошуљом, шлемом, копљем, сабљом и штитом), а племић који би довео 6 и више слугу добијао је плату и за једног штитоношу. Плата коњаника износила је 4 златника месечно, заставник и трубач примали су двоструко, а капетан по пола златника месечно за сваког коњаника у чети. Племићи са слугама примали су плату за све своје људе.

Ако је овако висок стандард наоружања икада примењен у пракси за властелинске коњанике на Војној крајини (што није сигурно: само постојање стандарда показује да је пре 1578. стање било друкчије), он свакако није поштован у коњици општег позива, која је окупљена у нужди од свих способних племића и наоружаних великашких кметова и слободњака. Сиромашни племићи једноселци, који су чинили око половине племства, по имању се нису знатно разликовали од кметова, иако су били дужни да се опреме као коњаници о свом трошку. Инвентар опљачканих кућа туропољских племића једноселаца из 1549-1550. наводи да је свака племићка кућа имала копље, секиру и лук са стрелама, док се оклопи и сабље уопште не помињу, а само су најимућнији имали ручну пушку (аркебуза фитиљача или пиштољ колашица). Такође, мало је вероватно да су великаши могли све своје коњанике да опреме оклопима, мада се из сачуваних извора види да су бар неке слуге Фрање Тахија имале оклоп, шлем и штит, што се може проширити и на друге славонске великаше.

Познато је да је подбан за ову битку окупио своје и сестрине вазале, туропољске племиће и коњанике грофова Зринских. Пошто су се кметови грофице Ердеди већ били побунили, њен бандеријум спао је на вазалне племиће и слободњаке (највише неколико десетина људи), а ни Алапић са својих имања није могао наоружати више од неколико десетина коњаника: имао је свега 90 димњака (по закону, био је дужан да опреми само 9 коњаника и 90 стрелаца). Приватни бандеријум грофова Зринских није имао више од 100 коњаника (75 је било у служби на Хрватској Крајини), а туропољски племићи у то време нису имали више од стотинак породица, па крајњим напрезањем, уз помоћ Алапића и Ердедија, нису могли подићи много више од 100 лаких коњаника. У свему, Алапићева војска могла је имати највише 300-400 коњаника (вероватно и мање), од чега само део под оклопом.

Побуњени сељаци Против Алапића код Керестинца и Мокрица борили су се кметови из Окића и Јастребарског: њихов број Алапић је процењивао на око 3.000. Већина кметова имала је бар неког ратног искуства, служећи у општем позиву против Турака као пешаци-копљаници и пушкари (по 1-2 из сваке куће) и лаки коњаници (по 1 на 10 домова). Такође, стубички и суседградски кметови борили су се у служби Хенинговаца у њиховом приватном рату против Тахија и бана Петра Ердедија: тако су Хенинговци наоружали 800 кметова за освајање замка у Стубици (27. јануара 1565), а подбан Амброз Грегоријанец наоружао је чак 3.000 кметова за битку против банске војске код Суседграда (3. јула 1565 - коју су кметови мимо свих очекивања добили.).

Међутим, у тренутку побуне, највећи део оружја и муниције сељачке народне војске био је ван домашаја побуњеника-у утврђеним замковима господара. Једини замкови освојени током буне били су Доња Стубица, Цесарград (пао 29. јануара) и Кршко (предало се 4-5. фебруара), где су кметови свакако заробили нешто пушака, сабаља, копаља и неколико (8—10) лаких топова - лумбарди. Међутим, оружје из Цесарграда подељено је између Грегорићеве и Гупчеве војске у Стубици, а оно из Кршког између Грегорићевог и Купинићевог одреда, а муниције и барута било је мало. Према томе, већина сељака били су пешаци наоружани секирама, млатовима и косама, са нешто пушака (и врло мало муниције), а највише 2% могли су се борити као лаки коњаници (свакако са непотпуном опремом). Коњица устаника се нигде не помиње у изворима, пошто је коњаника једва било довољно за извиђање и преношење порука. У недостатку пушака, лук и стрела још увек су били популарно оружје кметова у народној војсци (општем позиву). Ова група сељака вероватно је била слабије наоружана од осталих (Грегорићевих и Гупчевих) и није имала топова, пошто за разлику од Грегорићеве војске још није била освојила ниједан град.

Битка На вест о паду Цесарграда (29. јануара), који је био својина Барбаре Алапић-Ердеди (удовице бана Петра Ердедија), подигли су се кметови из Окића, Самобора, Јастребарског и Керестинца и кренули у Крањску, да се споје са Грегорићевом војском и штајерским устаницима. За то време, баничин брат, подбан Гашпар Алапић окупио је феудалну коњицу Зринског и грофице Ердеди и туропољске племиће и изненадио је побуњенике на путу за Крањску: 6. фебруара разбио је код Керестинца групу окићких кметова, а потом истог дана и другу код Мокрица. Сачувана писма Јосипа Турна наводе да се Алапић хвалио да је посекао 1.000 кметова, али је дошавши на бојиште сам Турн процењивао губитке сељака на свега неколико стотина. Губици племића били су мали.

Последице Након две лаке победе, Гашпар Алапић се спојио са остатком банске и крајишке војске у Загребу: са скоро 5.000 увежбаних војника био је спреман да нападне главно устаничко упориште у Доњој Стубици. Одлука је пала 3 дана касније у бици код Стубице 9. фебруара 1573.

Референце

Литература

Категорија:Сељачке буне Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом Категорија:Историја Словеније у новом веку Категорија:1573.