Коста Ђорђевић (Шабац, 31. јул 1885 – Београд, 30. јун 1959) био је официр, дивизијски генерал, командант и војни писац.
Биографија
Рођен је од мајке Наталије и оца Радојице.
Основну школу и шест разреда гимназије завршио у родном граду. Као питомац 36. класе Ниже (1903—1907) и 22. класе Више школе (1920—1922) завршио је на Војној академији у Београду.
Био је командир Митраљеског одељења 17. пешадијског пука на почетку Балканских ратова. Био је командир IV чете IV батаљона истог пука. Учествовао је у Кумановској, Битољској и Брегалничкој бици.
На почетку Првог светског рата лечен је у Ваљевској болници, а потом био командир Митраљеског одељења у Моравској дивизији 1. позива и командир Митраљеске чете у Вардарској (Југословенској) дивизији.
Након рата се налазио на више значајних дужности. Поред осталог је био помоћник начелника штаба Дринске дивизијске области, командант 2. и 3. батаљона 5. пешадијског пука Краља Милана, командант 5. пешадијског пука Краља Милана и вршилац дужности команданта и командант Дринске дивизијске области у Ваљеву (1939—1941). Године 1927. је унапређен у пуковника, 1935. у пешадијског бригадног генерала, а 1940 у дивизијског генерала. мини|лево|Први ред: бригадни генерал Мирослав Јовановић (трећи слева), дивизијски генерали Илија Брашић (четврти слева), Никола Христић (у средини) као краљев изасланик и Владимир Цукавац (пети здесна) и бригадни генерал Коста Ђорђевић (четврти здесна) с колегама официрима на Војној академији 1939. године.|алт= Од 1924. био је био професор Војне географије на Војној академији. Такође је активно учествовао у друштвеном животу Ваљева. Децембра 1931. године је изабран за председника Стрељачке дружине Илија Бирчанин у Ваљеву.
Марта 1941. са прозора зграде Команде Дринске дивизије, поручио је грађанима Ваљева да се ће се војска одупрети немачкој сили. У Априлском рату је заробљен као командант Дринске дивизије, у долини Јужне Мораве.
Након повратка из заробљеништва, пензионисан је 1. јула 1945. године.
Дела десно|мини|150п|Спомен-плоча Кости Р. Ђорђевићу у Аркадама на Новом гробљу у Београду. Испод његовог уписано је име његове супруге Зорке, поред (наслоњен на породични споменик Влајка Коцића) стоји мањи споменик њихове рано преминуле ћерке Радмиле, а са десне стране Коцићевог споменика (није на слици) споменик друге рано преминуле ћерке Љубице. Ђорђевићи и Коцићи су били у пријатељском (тазбинском) сродству. |алт=
Као професор на Војној академији је објавио више уџбеника: „Географија” (1934) „Војна географија, Основни део Балканског полуострва, Краљевине Југославије, Арбаније, Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Аустрије и Италије” (1935) „Одредска бојна гађања” (1938)
Одликовања Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Орденом белог орла са мачевима IV реда, грчким Ратним крстом, медаљама за храброст и са више мирнодопских одликовања.
Породица Његов брат Александар, по занимању правник, је погинуо 1913. године, а брат Милорад (1896—1943) је био вицегувернер Народне банке и министар финансија. лево|мини|100п|Надежда Нада Ђорђевић-Коцић, кћи Косте Ђорђевића Са Станом, кћерком Михаила Стошића, марвеног трговца из Врања се оженио 1909. године. По други пут се оженио 1919. године, Зорком (1893—1982), ћерком Милана Зарића, професора Ваљевске гимназије. Њихова кћи Надежда удата Коцић (1923-1993) је била позната пијанисткиња. Krešimir Kovačević 1984: Leksikon jugoslavenske muzike, tom 1, A-Ma. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Приступљено 28. 09. 2025. Друге две кћери су умрле у раном детињству.
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1885. Категорија:Умрли 1959. Категорија:Шапчани Категорија:Генерали Југословенске војске Категорија:Српски војници у Првом светском рату Категорија:Официри Војске Краљевине Србије Категорија:Личности балканских ратова Категорија:Сахрањени у Аркадама на Новом гробљу у Београду Категорија:Учесници Априлског рата