Џон Хазбрук ван Влек (; Мидлтаун, 13. март 1899 — Кембриџ, 27. октобар 1980) био је амерички физичар и математичар, који је 1977. године, добио Нобелову награду за физику „за фундаментална теоријска истраживања електроничке структуре магнетичких и неорганизованих система”.
Образовање и рани живот
Ван Влек је рођен од оца математичара Едварда Бура ван Влека и мајке Хестер Л. Рејмонд у Мидлтауну, Конектикат, док му је отац био доцент на Универзитету Веслијан, а где је професор био и његов деда, астроном Џон Монро ван Влек. Одрастао је у Медисону, Висконсин, и дипломирао на Универзитету Висконсин-Медисон 1920. године, пре него што је докторирао на Универзитету Харвард 1922. године под надзором Едвина К. Кембла.
Каријера и истраживање
Џон се придружио се Универзитету у Минесоти као доцент 1923. године, а затим се преселио на Универзитет Висконсин-Медисон пре него што се настанио на Харварду. Такође је стекао звање почасног доктора наука или D. Honoris Causa, диплому на Универзитету Веслијан 1936. године. including the Nobel Lecture, December 8, 1977 Quantum Mechanics The Key to Understanding Magnetism
Џ. Х. ван Влек је успоставио основе квантномеханичке теорије магнетизма, теорије кристалног поља и теорије поља лиганда (хемијско везивање у металним комплексима). Он се сматра се оцем модерног магнетизма.John H. van Vleck, International Academy of Quantum Molecular Science., Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007., Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007.
Током Другог светског рата, Џ. Х. ван Влек је радио на радару у радијационој лабораторији МИТ-а. Он је био пола времена у радијационој лабораторији, а пола је проводио као део особљу на Харварду. Он је показао да би на таласној дужини од око 1,25 центиметра молекули воде у атмосфери довели до проблематичне апсорпције и да би на таласној дужини од 0,5 центиметара дошло до сличне апсорпције од стране молекула кисеоника.Norman F. Ramsey Oral History (1991), NORMAN F. RAMSEY: An Interview Conducted by John Bryant, IEEE History Center, 20 June 1991., Interview with John H. Van Vleck by Katherine Sopka at Lyman Laboratory of Physics, 28 January 1977., Institute of Physics Pub., Ово је имало важне последице не само за војне (и цивилне) радарске системе, већ касније и за нову науку радиоастрономије.
thumb|right|Ван Влек (лево) добија Лоренцову медаљу од Хендрика Бругта Герхарда Казимира на Краљевској холандској академији уметности и наука у Амстердаму.
Џ. Х ван Влек је учествовао у Пројекту Менхетн. У јуну 1942, Роберт Опенхеимер је одржао летњу студију за потврђивање концепта и изводљивости нуклеарног оружја на Универзитету Калифорније, Беркли. Присуствовало је осам теоријских научника, укључујући Џ. Х. ван Влека. Од јула до септембра, теоријска студијска група је испитивала и развијала принципе дизајна атомске бомбе.New Weapons Laboratory Gives Birth to the "Gadget", 50th Anniversary Article, Los Alamos National Laboratory., The Atomic Heritage Foundation., The Atomic Heritage Foundation.
Теоријски рад Џ. Х. ван Влека довео је до оснивања Лабораторије за нуклеарно оружје у Лос Аламосу. Такође је служио у комитету за ревизију Лос Аламоса 1943. Комитет, који је основао генерал Лесли Гроувс, такође се састојао од В. К. Луиса са МИТ-а, председника; Е. Л. Роуза, из Џоунс & Ламсона; Е. Б. Вилсона са Харварда; и Ричард К. Толмана, потпредседник NDRC. Важан допринос комитета (који потиче од Роуза) било је смањење величине испаљивачког оружја за атомску бомбу Литл Бој, концепт који је елиминисао додатну тежину дизајна и убрзао производњу бомбе за њено евентуално пуштање изнад Хирошиме. Међутим, то није кориштено за бомбу Фат Ман у Нагасакију, која се ослањала на имплозију плутонијумске шкољке да би достигла критичну масу.Leslie R. Groves, Lieutenant General, U.S. Army, Retired; Now It Can Be Told, Harper, 1962, pp. 162–63.
Филозоф и историчар науке Томас Кун завршио је докторат физике под ван Влековим надзором на Харварду.
Током 1961/62. био је Џорџ Истманов гостујући професор на Универзитету у Оксфорду, University of Oxford. и био је професор на колеџу Балиол., Floreat Domus, Balliol College News, ,.
Године 1950. постао је страни члан Краљевске холандске академије уметности и наука. Он је одликован Националном медаљом за науку 1966. године и Лоренцовом медаљом 1974. године. За свој допринос разумевању понашања електрона у магнетним чврстим телима, ван Влек је 1977. добио Нобелову награду за физику, заједно са Филипом В. Андерсоном и сер Невилом Мотом. По њему су назване ван Влекове трансформације, ван Влеков парамагнетизам и ван Влекова формула.
Ван Влек је умро у Кембриџу, Масачусетс, у 81. години.
Награде и почасти
Добио је Награду Ирвинг Лангмјур 1965. године, Националну медаљу за науку 1966. године и изабран за страног члана Краљевског друштва (ForMemRS) 1967. године. Добитник је Медаље Елиота Кресона 1971. године, Лоренцове медаље 1974. и Нобелове награде за физику 1977. године.
Лични живот
Џ. Х. ван Влек и његова супруга Абигејл такође су били важни колекционари уметности, посебно у медијуму јапанских графика на дрвету (углавном Укијо-е), познатих као ван Влекова колекција. Он је то наследио од свог оца Едварда Бур ван Влека. Он су донирали ту колекцију Музеју уметности Чазен у Медисону, Висконсин током 1980-их., Chazen Museum of Art
Публикације
, Physical Review. (1924) , Physical Review. (1924)
Quantum Principles and Line Spectra, (Bulletin of the National Research Council; v. 10, pt 4, no. 54, 1926) The Theory of Electric and Magnetic Susceptibilities (Oxford at Clarendon, 1932). Quantum Mechanics, The Key to Understanding Magnetism, Nobel Lecture, December 8, 1977
Референце
Спољашње везе including the Nobel Lecture, December 8, 1977 Quantum Mechanics The Key to Understanding Magnetism The Theory of Electric and Magnetic Susceptibilities John Hasbrouck van Vleck :6, pages 553–624.
Категорија:Рођени 1899. Категорија:Умрли 1980. Категорија:Амерички физичари Категорија:Нобеловци за физику Категорија:Чланови Краљевског друштва Категорија:Амерички нобеловци Категорија:Пројекат Менхетн