Вера Стојић (Будимпешта, 5. август 1902 – Београд, 1988), била је преводилац са руског, немачког и енглеског на српски и са српског на немачки језик. Биографија Завршила гимназију и вишу трговачку школу у Будимпешти. Радила је као виши службеник Народне банке Југославије; од 1955. у пензији. Боравила у Немачкој, Аустрији и Италији. Од 1938. до 1964. активно се бавила превођењем са руског. Била је лични секретар Иве Андрића, лектор његових књижевних дела и после његове смрти оснивач Задужбине Иве Андрића. Била је један од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије 1951. године.Стојић, Вера, на сајту Енциклопедија Српског народног позоришта (приступљено 24. децембра 2018).Задужбина Иве Андрића , приступљено 24. децембра 2018.
Важнији преводи thumb|right|200px|Корица књиге Екерманових „Разговора с Гетеом“ у преводу Станислава Винавера и Вере Стојић, у издању „Културе“ 1970. Михаил Булгаков: Молијер, 1938; Бјернстјерне Бјернсон: Весело момче, 1942; Рајнер Марија Рилке: Писма младом песнику, 1943; Готфрид Келер: Сеоски Ромео и Јулија, 1943; Кнут Хамсун: Земља господња, слике природе и предела, 1943; Јенс Петер Јакобсен: Нилс Лине, 1943; Константин Симонов: Руски људи, 1945; Максим Горки: Приповетке 1892-1932 (са Миром Чеховом и Десанком Максимовић; редакција превода Иво Андрић), 1946; Максим Горки: О литератури, 1949; Џорџ Бернард Шо: Андрокле и лав, 1952; Џон Голсворди: Модерна комедија, 1, 2 (са Олгом Марјановић, Љубицом Поповић, Михајлом Ђорђевићем и Бранимиром Живојиновићем), 1954, и Сребрна кашика, 1954; Томас Ман: Преварена, 1954; Херман Брох: Вергилијева смрт, 1958; Ђерђ Лукач: Томас Ман (са Ирмом Лисичар), 1958; Фридрих Ниче: Рођење трагедије (са Ирмом Лисичар), 1960; Макс Фриш: Стилер, 1962; Георг Бихнер: Дантонова смрт, 1963; Максим Горки: Макар Чудра и друге приповетке (са А. Зупцем и М. Чеховом), 1969; Франц Кафка: Дневници (са Бранимиром Живојиновићем), 1969; Јохан Петер Екерман: Разговори са Гетеом у последњим годинама његова живота (са Станиславом Винавером), 1970; Фриц Мартини: Историја немачке књижевности (са Бранимиром Живојиновићем), 1971; Ђерђ Лукач, Душа и облици – есеји, 1973; Јохан Волфганг Гете: Године учења Вилхелма Мајстера (са Глигоријем Ерјаковићем), 1982; Петер Штридер, Албрехт Дирер, 1984; итд.Савремени књижевни преводиоци Југославије (именик), Београд, „Култура“, 1970. Види још Иво Андрић: Писма 1912–1973 – приватна пошта (прир. Мирослав Караулац), Нови Сад, 2000. Неђо Шиповац: Госпођа из сенке, Вечерње новости, 25. септембар 2006 (приступљено 24. децембра 2018). Неђо Шиповац: Нада за Веру, Вечерње новости, 26. септембар 2006 (приступљено 24. децембра 2018). Радован Поповић: Писац и пријатељи, Данас, 17. јул 2016 (приступљено 24. децембра 2018). Референце
Категорија:Рођени 1902. Категорија:Умрли 1988. Категорија:Српски преводиоци Категорија:Будимпештанци