Операција Маргарете или Маргарита () је била војна операција Вермахта, предузета током марта 1944. године ради брзе окупације Мађарске од стране нацистичке Немачке.

Кратак преглед догађаја Капитулација Италије која се збила почетком септембра 1943. године утицала је на Немце да предузму мере како би се избегле сличне ситуације у Мађарској и Румунији, па је Врховна команда 30. септембра исте године предложила план окупације. Коначни нацрт плана окупације Мађарске, након бројних измена, Хитлер је одобрио 28. фебруара 1944. године. Значај Мађарске додатно је порастао након што су Совјети прекинули линију железничке комуникације Лавов-Одеса, па је Немцима преостало да ослоне на пругу кроз Чернивце, те железничку мрежу Мађарске.

Са своје стране, мађарска влада уочила је могућност немачке агресије и поседовала је извештаје о концентрисању немачких трупа на аустријској страни границе, али није предузела никакве припреме да јој се супротстави.

Немачко министарство спољњих послова је и даље препоручивало мирну окупацију Мађарске, у сарадњи са тамошњим пронемачким елементима. Присталице ове опције желеле су да се при формирању нове, пронемачки усмереније владе ослоне на Хортијеву сарадњу, чиме би се умањили војни и економски трошкови окупације. 15. марта, у поподневним часовима, Хитлер је прихватио овај предлог, али војне припреме није обуставио, те је мађарског регента позвао да се састану. 18. марта, у јутарњим часовима, мађарска делегација предвођена Хортијем је пристигла у Салцбург. У 17 часова, после другог састанка са Хортијем, који је и даље одбијао да се сагласи са окупацијом, Хитлер је издао наређење да се отпочне са инвазијом. Током последњег разговора са Хитлером, регент се коначно сагласио са окупацијом, под условом да Немци унеколико уваже политичку самосвојност Мађарске.

Дана 19. марта, у четири часа ујутро, три дивизије из Београда, две из Загреба, те две оклопне из Беча и једна моторизована дивизија из Кракова без отпора су ушле у Мађарску.

Дана 23. марта, формирана је влада Деме Стојаја, дотадашњег амбасадора у Берлину, познатог по пронемачкој оријентацији. Хорти се делимично повукао из јавности, што добровољно, што из жеље да умилостиви Немце. Већ током лета се против Црвене армије борило пола милиона мађарских војника, знатно више него претходне године. Окупација је такође резултирала увећаном експлоатацијом мађарске економије. Такође, Мађарска је престала да буде уточиште јеврејске популације, те је за време окупације депортовано око пола милиона људи.

Такође је била планирана окупација Румуније, под називом Операција Маргарете II, али никада није извршена.

Војно-политичка позадина

Промена стратешке ситуације Током 1943, Савезници су коначно стекли стратешко преимућство над силама Осовине. Изгледи за окончање рата у корист Немачке значајно су се умањили, што је утицало на даље захлађење односа њених савезника према Хитлеру. Овакав развој догађаја достигао је врхунац почетком септембра исте године, када је капитулирала Италија, кључни немачки савезник.

С обзиром да се сумњало да би Румунија и Мађарска могле следити италијански пример, додатно мотивисане могућношћу савезничке инвазије на Балкану, немачка врховна команда је 30. септембра исте године, ради предупређивања овакве ситуације, предложила план окупације Мађарске под радним називом „Операција Маргарете”. Доцније је овај план преименован у „Операција Маргарете I”, а план окупације Румуније добио је назив „Операција Маргарете II“.

Политичка ситуација у Мађарској Едмунд Фезенмајер, послат крајем 1943. године од стране немачког министарства спољњих послова ради извиђања ситуације, а након инвазије као опуномоћени представник Рајха у Мађарској. Његови предлози за обезбеђивање веће мађарске сарадње са Берлином без конфронтирања са мађарском владом били су основа за успешну инвазију марта 1944.|мини|десно Фезенмајеров извештај

Још од јесени 1943. године, Немци су са нелагодом пратили политичку ситуацију у Мађарској. Новембра исте године, немачко министарство спољњих послова послало је Едмунда Фезенмајера као представника, са задатком да извиди могућност извршења државног удара у случају да се оцени потребним.

Извештај о ситуацији који је Фезенмајер 10. децембра послао Берлину био је неповољан по Мађаре и у њему је указивано да би окупацију требало извршити доцније, ако би се совјетске трупе приближиле мађарским границама, те да би претњама и притисцима на Хортија требало издејствовати постављење нове, пронемачке владе којој би се обезбедио одређени вид аутономије, с тим да се сам Хорти остави на месту шефа државе. Ново мађарско вођство било би сведено на улогу извршилаца немачких наређења, а као погоднијег премијера Фезенмајер је предложио Белу Имредија. У овим променама, наводило се у извештају, свакако би морала да учествује немачка армија. Међутим, Фезенмајер је пре био склонији политичком него чисто војном решењу проблема обезбеђивања веће сарадње Будимпеште.

Као главни проблем и узрочнике дефетизма у мађарском друштву означио је мађарске Јевреје, закључујући као у следећем:

Односи Мађарске са Осовином и Савезницима Мађари су у међувремену наставили преговоре са Американцима и Британцима у Истанбулу. Мађарски премијер Миклош Калај је преговоре водио уз знање и по одобрењу регента Миклоша Хортија, што није промакло немачким обавештајним службама.

Капитулација Италије није значајно изменила мађарску спољнополитичку праксу, па Будимпешта, и поред тога што је разматрала одсечни разлаз са Осовином, није мењала однос ни према Немачкој, ни према Савезницима. Међутим, њен неодређен став према стварању Италијанске Социјалне Републике није задовољио Берлин: Мађарска је прихватила на својој територији амбасаде обе италијанске државе – и оне са владом у Риму, и Мусолинијеве у Салу.

Писмом од 12. фебруара 1944. године, Хорти је од Хитлера поново затражио да се мађарске трупе врате са источног фронта у домовину, што је убрзало припреме за окупацију, упркос регентовом обећању да ће те трупе наставити да се боре против Совјета у Карпатима и упркос одлуци од 10. фебруара да се објави општа мобилизација уколико се Совјети приближе Лавову. Будимпешта није успела да разбије заједничке сумње немачког министарства спољњих послова и врховне команде, те ни да заустави даље припреме за окупацију. Немци су, поред овога, знали и за тајне преговоре између Будимпеште и Савезника. Поред тога што се стекло уверење да даљу војну сарадњу од Мађара више не треба очекивати, сматрало се и да мађарска влада прави проблеме у вези са снабдевањем.

За то време су Совјети наставили са брзим напредовањем на запад. Средином фебруара су извојевали значајне победе код Корсуна и ушћа Дњепра, а нешто затим су успели да пређу Дњестар и на неким местима реку Прут, упркос очајничкој одбрани Немаца у Виници. Мађарска реакција је била врло умерена: већина од укупно дванаест дивизија у земљи била је у непотпуном, мирнодопском саставу, а на фронт су послате свега две.

Израда плана и припреме

Јесен-зима 1943. Врховна команда Вермахта је већ септембра 1943. разрадила нацрт предложене операције и држала трупе у приправности. Делимично услед околности на источном фронту, до краја године постало је јасно да због недостатка људства неће бити могуће једновремено окупирати и Мађарску и Румунију.

План је првобитно предвиђао да у окупацији учествују и словачке и румунске трупе, те поделу Мађарске на три дела. Врховна команда није у њему назначила дан почетка спровођења. Овај нацрт отворио је пут другом, из новембра 1943, којим је било предвиђено да се ангажују само немачке јединице. Након објављивања закључака са Техеранске конференције (28.11-01.12.1943) дошло је до извесног смањења напетости, с обзиром да инвазију на Балкан више није требало очекивати.

Јануар-фебруар 1944. мини|250x250пиксел|Немачки авиони Месершмит Bf 110 лете изнад Будимпеште, јануара 1944, два месеца пред окупацију. Првобитни немачки план подразумевао је бацање пропагандних летака на престоницу, што је отказано, будући да је Хорти на окупацију пристао. Као у случају првобитног плана, погоршање војне ситуације на источном фронту је поново онемогућило прикупљање потребних трупа. Јануара и фебруара 1944. године, пошто је оцењено да су расположиве трупе недовољне, Врховна команда је поново изменила план. Фебруара 1944. године, Хитлер је одредио прву половину марта као рок за извршење операције, а као одговорног за извршење одредио је заповедника Југоистока, генерала-фелдмаршала Максимилијана Фон Вајхса. Предвиђено је да у окупацији учешће узму и румунске и словачке трупе, већ у зависности од ситуације, али је ово доцније одбачено.

Крајем фебруара, Јон Антоанеску посетио је Хитлера и том приликом био је обавештен о садржини плана. Пошто је румунски лидер одбио да се одрекне територијалних претензија према Мађарској, Хитлер је одлучио да не рачуна на сарадњу са Букурештом, али га је посета уверила да није потребно спремати се за окупацију Румуније, па су се Немци усредсредили искључиво на Мађарску. Њен је значај додатно порастао након што су Совјети прекинули линију комуникације пругом Лавов-Одеса, због чега је Немцима једино преостало да ослоне на пругу кроз Чернивце и железничку мрежу Мађарске, над којима је било неопходно осигурати контролу. Берлин је био нарочито заинтересован за њен западни део и тамошња нафтоносна поља.

Прве јединице које су имале да узму учешће у операцији почеле су да се концентришу у Бечу 29. фебруара 1944. године. Друге формације, које су имале да симулирају пребацивање преко мађарске територије на источни фронт, почеле су да се припремају у Западној Европи и на Балкану.

Март 1944. У марту је Црвена армија започела пролећну офанзиву, што је додатно утицало на измену планова – одбачена је и идеја да се под плаштом тобожњег премештања немачких трупа преко територије Мађарске заузму најважнији градски центри. 3. марта, Хитлер је променио време почетка операције, првобитно одређено за крај месеца, а извршење поверио извршење двема дивизијама које су биле кадрије за брже деловање. Коначни датум инвазије одређен је за 12. март, а требало је да учествују тек неке од првобитно одређених дивизија. Ова верзија плана одобрена је сутрадан, а између 5. и 6. марта јединицама је издато наређење да се ради тобожњих маневара концентришу код Беча.

Совјетско напредовање код Тернопоља изнова је омело немачке планове. Јединице одређене за инвазију морале су бити послате на источни фронт, а требало је да их замене друге из Западне Европе. 7. марта, генерал Ферч, заповедник операције, јавио је Врховној команди да се са окупацијом не може почети пре 18. марта, па је почетак одгођен за недељу, 19.

Последњим издатим наређењем значајно су измењени претходни планови: нова упутства предвиђала су да главни напад буде са североистока, одакле ће на Будимпешту ићи три дивизије, са моторизованим и оклопним јединицама, уз подршку мањих словачких. Овој скупини као главној имала је да се прикључи једна из Хрватске, сачињена од две дивизије, те једна из Србије, односно Баната, састављена од осталих дивизија. Дана 12. марта, Хитлер је коначно потврдио план операције, без прорађивања појединих аспеката, као што су дефинитивни датум почетка операције и окупација области источно од реке Тисе. Било је предвиђено да се чисто војне јединице сједине са око пет стотина чланова Гестапоа, као и са око 200-300 припадника Зихерхајтсдинста и СС-зондеркомандоса Адолфа Ајхмана, који су имали да врше политичка хапшења и хапшења Јевреја. Коначно је одлучено и да се јединице из земаља-савезница Осовине не користе, иако је Хортију доцније Хитлер њима претио. Мађарске јединице требало је разоружати и интернирати у касарне, а сав отпор је имао бити угушен. Поред марша на Будимпешту, немачко заповедништво разматрало је могућност заузимања стратешких мађарских позиција, а потребне трупе би у земљу ушле под видом тобожњег преласка мађарске територије до линије фронта. Када су Немци затражили од мађарске владе дозволу да ове трупе прођу кроз престоницу, Будимпешта је одговорила негативно.