Олџеиту (1280, Хорасан — 15. децембар 1316, Солтанија) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1304—1316) из династије Бориџигин. Био је син Аргун-кана, унука оснивача каната Хулагу-кана, и Урук-катун. Током његове владавине дошло је до наметања шиитског ислама као званичне религије царства и до сурових прогона мањина, посебно будиста. Тиме су напуштена монголска начела толерантности.
Олџеиту, такође познат као Мухамад Кодабанде (24. март 1282 — 16. децембар 1316), био је осми владар из династије Хулагида од 1304. до 1316. године, са центром у Табризу, Персија. Његово име на монголском језику значи „благословен“.
Био је син владара Илканата кана Аргуна, брат и наследник кана Махмуда Газана (5. наследник Џингис-кана), и праунук оснивача Илканата кана Хулагуа.
Порекло, младост и илкан Олџеиту је рођен 1280. године у Хорасану, где је његов отац Аргун-кан служио као намесник. Његова младост није ближе позната.
Примио је ислам заједно са старијим братом канаом Газаном 1295. године, при чему је узео име Мухамед, уз које ће му касније бити додат надимак Кодабанде. Олџеиту је временом постао ватрени шиит, тако да је после братовљеве смрти и свог устоличења 1304. године, почео сурово прогонити мањине попут будиста и Јевреја, напустивши монголска начела толерантности. Будистима је чак дат избор, да промене веру или да напусте Илканат.
Младост Олџеиту је син кана Аргуна и његове треће жене, кераитке Кристијан Урук Хатун, рођен је 24. марта 1282. године, током очевог намесништва у Хорасану. Добио је име Кар-банда (возач мазги)Dashdondog, Bayarsaikhan -12-07). The Mongols and the Armenians (1220-1335). . по рођењу, одрастао је као будиста, а касније је крштен 1291. године,Jackson, Peter -05-01). The Mongols and the West: 1221-1410. . и добио име Никоља (Никола) по папи Николи IV.Arghun had one of his sons baptized, Khordabandah, the future Öljeitu, and in the Pope's honor, went as far as giving him the name Nicholas", Histoire de l'Empire Mongol, Jean-Paul Roux, Међутим, према Тарикх-и Уљаиту (Историја Олџеитуа), кан Олџеиту је прво био познат као "Ољеи Бука", а затим "Темудер", а на крају "Карбанда". Исти извор такође помиње да је падала киша када се родио, а одушевљени Монголи су га звали монголским именом Олџеиту (Өлзијт), што значи "благословен". Касније је прешао у сунитски ислам заједно са својим братом каном Газаном. Као и његов брат, променио је своје име у исламско име Мухамед.
Учествовао је у биткама које су укључивале Газанову борбу против кана Бајдуа. Након што је његов брат Газан ступио на престо, постављен је за намесника Хорасана.Özgüdenli, Osman Gazi. "OLCAYTU HAN - TDV İslâm Ansiklopedisi". islamansiklopedisi.org.tr (in Turkish). Retrieved 2020-04-10. Упркос томе што је именован за наследника кана Газана од 1299. године,Rashīd al-Dīn Ṭabīb, Jāmiʿ al-tawārīkh, ed. Muḥammad Raushan and Muṣṭafa Mūsavī. након што је чуо вести о његовој смрти, покушао је да елиминише потенцијалне ривале за престо. Први такав чин је предузет против принца Алафранга, сина кана Кијаката. Убио га је емисар Олџитуа 30. маја 1304. године.ALĀFRANK – Encyclopaedia Iranica". www.iranicaonline.org. Retrieved 2020-04-10. Још један моћни емир, Хоркудак, такође је заробљен и погубљен.
Владавина Стигао је у равницу Ујан 9. јула 1304. године,. и крунисан је 19. јула 1304. године. Рашид ал-Дин је написао да је усвојио име Олџеиту након што је Јуан цар Олџеиту Темур устоличен у Дадуу. Његова пуна краљевска титула била је Гхииатх ал-Дин Мухаммад Кудабанда Олџеиту Султан. Након приступања, извршио је неколико именовања, као што је Кутлукшах на место главног команданта војске Илканата, Рашид ал-Дин и Са'д ал-Дин Саваји као његови везири 22. јула 1304. године. Друго именовање је био Асил ал-Дин , син Насир ал-Дин Тусија као наследник свог оца на челу опсерваторије Марагеа. Друга политичка одлука је опозив Кутлуканида Кутб ал-Дин Шах Џахана 21. априла 1304. године, намесника Кермана. Кан Очџеиту је именовао свог таста и стрица Иринђина за поткраља Анадолије 27. јуна 1305. године.
Примио је посланства династије Јуан (19. септембар 1305. године), Чагатај каната (у личностима Чапара, сина кана Каидуа и Дуве, сина Барака) и Златне Хорде (8. децембра 1305. године) исте године, успоставивши унутармонголски мир. Његова владавина је такође доживела талас миграција из централне Азије током 1306. године. Одређени борџигидски принчеви, као што су Мингкан Ке'ун (унук Арика Бокеа и деда будућег Арпа Ке'уна), Сарбан (Каидуов син), Темур (потомак Јоџи Касара) дошли су у Хорасан са 30.000. или 50.000 следбеника.
Предузео је поход на Херат против картидског владара Фахр ал-Дина 1306. године, али је успео само накратко да га заузме; његов емир Данишменд је убијен током заседе. Свој други војни поход започео је јуна 1307. године, према Гилану. То је био успешан поход захваљујући комбинованим снагама емира као што су Сутаи, Есен Кутлук, Иринђин, Севинч, Чупан, Тогкан и Му'мин. Упркос почетном успеху, његов главнокомандујући Кутлукшах је поражен и убијен током кампање, што је отворило пут Чупану да се уздигне. Након тога, наредио је још један поход на Картиде, овог пута походом је командовао син покојног емира Данишменда Бујаи. Бујаи је био успешан након опсаде од 5. фебруара до 24. јуна 1306. године, и коначно је заузео цитаделу. Познато је да је одред франачких стручњака за мангонел пратио војску Илканида у овом освајању.Peter Jackson, The Mongols and the West, мини|Маузолеј кана Олџеита у Султанији, Иран. Још један важан догађај из 1307. године, био је завршетак Јами ал-Тавариха од стране Рашида ал-Дина 14. априла 1307. године.Kamola, Stefan (2013-07-25). Rashīd al-Dīn and the making of history in Mongol Iran (PhD thesis). pp. 204–224. hdl:1773/23424. Касније 1307. године, избила је побуна у Курдистану под вођством извесног Мусе, који је тврдио да је Махди. Устанак је брзо угушен. Још једна верска побуна, овога пута 10.000 јаких хришћана, избила је у Ербилу. Упркос свим напорима Мар Јабаллаха III да спречи предстојећу пропаст, цитадела је коначно заузета након опсаде од стране трупа Илканата и курдских племена 1. јула 1310. године, а сви браниоци су масакрирани, укључујући многе асирске становнике доњег града.
Важна промена у администрацији догодила се 1312. године, када је Олџеитуов везир Са'д ал-Дин Саваји ухапшен под оптужбом за корупцију и погубљен 20. фебруара 1312. године. Убрзо га је заменио Таџ ал-Дин Али Шах, који ће бити на челу цивилне управе Илканата. до 1323. године. Још једна жртва чистке био је Таџ ал-Дин Аваџи, следбеник Са'д ал-Дина. Кан Олџеиту је такође коначно покренуо последњу кампању против Мамелука, у којој је био неуспешан, иако је наводно накратко заузео Дамаск.Stevens, John. The history of Persia. Containing, the lives and memorable actions of its kings from the first erecting of that monarchy to this time; an exact Description of all its Dominions; a curious Account of India, China, Tartary, Kermon, Arabia, Nixabur, and the Islands of Ceylon and Timor; as also of all Cities occasionally mentioned, as Schiras, Samarkand, Bokara, &c. Manners and Customs of those People, Persian Worshippers of Fire; Plants, Beasts, Product, and Trade. With many instructive and pleasant digressions, being remarkable Stories or Passages, occasionally occurring, as Strange Burials; Burning of the Dead; Liquors of several Countries; Hunting; Fishing; Practice of Physick; famous Physicians in the East; Actions of Tamerlan, &c. To which is added, an abridgment of the lives of the kings of Harmuz, or Ormuz. The Persian history written in Arabick, by Mirkond, a famous Eastern Author that of Ormuz, by Torunxa, King of that Island, both of them translated into Spanish, by Antony Teixeira, who lived several Years in Persia and India; and now rendered into English. Било је то када су мамелучки емири, бивши гувернер Алепа—Шамс ал-Дин Кара Сонкур и гувернер Триполија—ал-Афрам пребегли код кана Олџеитуа. Упркос захтевима за екстрадицију из Египта, илкан је поставио Кара Сонкура (сада под новим именом Ак Сонкур) за гувернера Мараге и ал-Афрама за гувернера Хамадана. Кара Сонкур је касније 17. јануара 1314. године, оженио Ољатх—ћерку Абака Кана.
У међувремену, односи између осталих монголских царстава су се загревали. Нови кан Златне Хорде, кан Узбег је послао изасланика кану Олџеиту, обнављајући своје претензије на Азербејџан 13. октобра 1312. године, кан Олџеиту је такође подржао потоњег током рата Чагатај-Јуан 1314. године, анектирајући јужни Авганистан након што је протерао Кара'унаса. Након што је одбио војске Чагатаја, именовао је свог сина Абу Саида да управља Хорасаном и Мазандараном 1315. године, са ујгурским племићем Амиром Севинчем као његовим старатељем. Још један потомак Џочи Касара, Баба Огул, стигао је из Централне Азије исте године, пљачкајући Харезм на свом путу, изазивајући много узнемиравања. На протесте изасланика Златне Хорде, кан Олџеиту је морао да погуби Бабу, тврдећи да није био обавештен о таквим недозвољеним радњама.
Олџеитуова владавина је такође запамћена по кратком покушају инвазије Илканида на Хиџаз. Хумаидах ибн Аби Нумаии, стигао је на двор Илканата 1315. године, илкан је са своје стране обезбедио Хумејди војску од неколико хиљада Монгола и Арапа под командом Сејида Талиба ал-Дилкандија да стави Хиџаз под контролу Илканида. Такође је планирао да ексхумира тела калифа Ебу Бекра и Омара из њихових гробова у Медини. Међутим, убрзо након што је експедиција прошла Басру, добили су вест о Илкановој смрти, а велики део војске је дезертирао. Преостале – три стотине Монгола и четири стотине Арапа – је разбила хорда од четири хиљаде бедуина коју је предводио Мухамед ибн Иса (брат Муханне ибн Исе) у марту 1317. године.al-Najm Ibn Fahd, Itḥāf al-wará, 3/155–156
Спољашња политика мини|лево|Газан и Олџеиту, слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха, 14. век. Кан Олџеиту је водио активну освајачку политику. Током његове владавине је, уз велике људске губитке, покорена мала и фактички независна провинција Гилан, на северу Персије, и наметнута власт над аутономним султанатом Херат на североистоку. Наставио је одржавати везе са европским земљама у циљу освајања Леванта од Мамелучког султаната у Египту. Преговарао је са папом, Темпларима и Кипарском краљевином о организовању новог крсташког рата, до кога, на крају, није дошло због грађанског рата на Кипру и каснијег распуштања Темпларског реда. Године 1312. илкан је, користећи као повод бег неких сиријских емира, прешао Еуфрат и сам напао Мамелуке. Његова војска успела је привремено освојити Дамаск и опсела је утврђени град по имену Ал-Рахба, који ни уз велике губитке није успела освојити. Следеће године уследило је коначно повлачење Монгола из Сирије.
Јачање Османлија Почетком 14. века наставља се даље јачање Турака Османлија, који распадом Олџеитуовог вазала, Румског султаната, стварају нову малоазијску државу. Њих су у почетку обуздавали алмогавери, плаћеници у служби Византије, али, они су се, пошто нису били исплаћени а њихов вођа цезар Рожер де Флор убијен, окренули против ње 1305. године. Пошто Мала Азија није била брањена, због сукоба са алмогаверима на европском тлу, византијски цар Андроник II Палеолог, позвао је кана Олџеитуа у помоћ против Турака. Преговори између Византинаца и изасланика Илканата дуго су вођени у Никеји, где је договорено да цар пошаље своју незакониту кћер, познату као Деспина-катун , за жену илкану, који ће му послати војску од 40.000 људи. Како су преговори били спори, кан Олџеиту му је тек 1308. године, послао војску, и то мању, од 30.000 људи. Ова војска бранила је Битинију од Турских напада успевши и да их порази у неколико случајева. Међутим, моћ Османлија наставила је расти и градови, као што су Бурса и Никеја постајали су све угроженији. Ни помоћ српских трупа великог војводе Новака Гребострека, 1313. године, нија имала трајног дејства на политичку ситуацију у Малој Азији.
Формирање Грузије