Казанџијски занат у Србији један је од најстаријих заната, потиче још из средњег века, када се називао котларски занатОдредница „котлар” у: Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, Матица српска, Нови Сад (преко српског Викиречника). Котлар је синоним за персијску реч казанџија. и био је широко распорострањен. Данас се занатском производњом, на традициоаналан начин — израдом казана и предмета од бакра — баве све ређи мајстори широм Србије, који су некада своју вештину израде предмета од бакра традиционално, деценијама преносили у оквиру породице, или на шегрте, ако нису имали мушке потомке.
Казанџијски производи – казани и даље су карактеристични за традиционално печење ракије у домаћинствима широм Србије. Зато је овај занат 2015. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Дефиниције У Србији се данас користе следећи називи у области казанџијског заната, који имају следеће дефиниције:В. Ст. Караџић, Српски рјечник, Београд 1898.
Казанџија (перс. / тур.: kazan - казан, котао; kazancı - казанџија, котлар) — занатлија који израђује казане за печење ракије, казане за кување масти и пекмеза, бакраче, котлиће, тепсије
Иако је под османским утицајем термин казанџија постао доминантна реч у градовима, према речнику Матице српске изворни српски и словенски назив за овог занатлију је котлар. Ова реч је директно изведена од прасловенске основе *kotьlъ (котао).
Калајџија (тур.) — занатлија који врши калаисање, поцинковање и бакарисање лимова, жица и цеви.
Тенећеџија (перс. / тур.) — занатлија који израђује посуде од белог лима (лимар).
Историја мини|Неки од производа казанџијског заната, који данас украшавају угоститељске објекте Антрополози сматрају да је бакар био први метал који су људи користе због његове мекоће и лакоће манипулације, за израду алата и оружја. Тако је човек користио бакар као сировину још од праисторије, па се и читав један период у развитку цивилизације назива се бакарно доба. Сматра се да је однос бакра и човека потиче из периода од пре више од осам хиљада година.
Прерада бакра на тлу данашње Србије има традицију дугу око 8.000 година. Археолошка истраживања показују да су праисторијски локалитети винчанске културе, попут Рудне Главе код Мајданпека и Плочника код Прокупља, међу најстаријим до сада познатим центрима рударења и екстрактивне металургије бакра на свету.
На Балканско полуострво овај занат је стигао из Персије, када су у антици, установили постојаност бакра и његову отпорност на рђу или корозију јако добром. Тако је преко Грчке у којој се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, према наводима грчког филозофа Теофратоса, стигло и у Европу, јер су касније Грци са бакарним посуђем и занатом упознали и Римљане.
Како је занатство представљало први облик одвајања индустрије од земљорадње, оно је представљало најстарији облик прерађивања,Радовановић, М., Занатско питање, Архив за правне и друштвене науке, бр. 4/1906, стр. 347. па је на почетку 19. века, пред устанке, у Србији је било сеоских и варошких заната. Сеоске занате који су обављали сељаци претежно за своју, кућну потребу и тиме подстицали развој народне привреде.
У Србији која се све више образовала јављала су се одређена села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа зато су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари. Многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње. Међутим у том период се још не помиње казанџијски занат. Под турском окупацијом, једноставно није ни било услова да се Срби баве занатима, јер им је било забрањено да се баве одређеним занатима. Зато, како је за своје време Вук уочио, Тако у време робовања под Турцима, село је било упориште снаге српског народа. Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у српским селима, тако да казанџијски занат, као и други занати нису могли дуго да настану или или стари занати опстану код Срба.Т. Р. Ђурић, Стара и ретка занимања у Србији од XII до XX века, Београд 1996.
Општа анархија у Османском царству у 18. и првој половини 19. века изазивала је велике миграционе покрете на целом Балкану. Поред непрекидних миграција православног становништва Старе Србије ка северу, о којима је доста писано у историографији, одвијале су се и константне и не мање значајне миграције сеоског православног становништва у градове. Поред егзистенцијалне претње, миграцију хришћана у градове изазивали су или поспешивали и добри изгледи за комотнији живот и зараду.Б. Андрејевић, Поменик руфета мутавџиског из 18 века као историјски извор о развоју занатства у Нишу, Нишки Зборник 13 (1983), 66-67. Несигурност трговачких путева, повећање броја царинских пунктова у Турској,С. Новаковић, Француске службене белешке о Западно-Балканским земљама из 1806-1813, Споменик СКА 31 (1898), 148. пропаст Дубровачке републике и стварање полунезависних пашаларских области, наметнули су потребу за формирањем јаких занатлијских и трговачких чаршија у пашаларским престоницама.
У времену турске окупације „монополисањем заната еснафским уређењем у корист муслиманског живља онемогућено је хришћанском становништву да се бави читавим низом заната, у ствари најуноснијим занатима везаним за потребе свакодневног градског живота и за потребе војске установљене по градовима. Према евиденцији коју су водиле аустроугарске власти, у Београду је 1711. године било више од 250 занатлија окупљених у еснафе – ћурчије, капаџије, абаџије, мумџије, свећари, сапунџије, бакали, ашчије, папуџије, дунђери, чемберџије, екмеџије, касапи, казанџије, ковачи, пушкари, механџије, лађарски трговци, калафаџије, ћилиџије. После само двадесетак година трајања аустријске окупације (1718–1739) утемељују се и тзв. „немачки“ занати раније непознати српском становништву.
Новостворена друштвена клима, после Првог и Другог српског устанка, у првим деценијама 19. века, утицала је да занатство у релативно кратком времену доживи значајну трансформацију. Иако у замаху развоја,
Како је средином 19. века у Кнежевини Србији наступио процес пропадања домаћих занатлија и трговаца услед конкуренције увозних индустријских производа и нових заната пренетих из Аустрије, Уставобранитељска влада настојала је да овај процес заустави доношењем Еснафске уредбе 1847. године и на тај начин уреди привредну организацију у Србији уз истовремено прокламовање начела слободне трговине. Уредбом је била ограничена само занатска трговина, а од еснафа трговине задржани су само болтаџијски, бакалски и лончарски еснаф. Остала трговина била је препуштена слободној конкуренцији.Додатак Уредби о еснафима, Зборник закона и уредаба, V, Београд 1853.
Међутим, од ступања Еснафске уредбе на снагу Уредбе 19. августа 1847. године, власт у Кнежевини Србији се суочила са теретом анахронизма који је Уредба доносила. Уредба је захтевала гашење постојећих еснафа и устројство нових по новим прописима. За образовање еснафа било је потребно најмање дванаест чланова. Уколико неки од еснафа нема довољан број чланова, било је допуштено оснивање мешовитих еснафа сродних заната, односно мешовитих трговачких еснафа. Према члану 92. Уредбе били су предвиђени еснафи трговине: болтаџијски, бакалски и лончарски, и еснафи заната: кројачки за терзије и шнајдере, сукнарски или абаџијски, кожуарски или ћурчијски, папуџијски с чизмарским, опанчарски, лебарски за пекаре и симиџије или фурунџије, свећарски за сапунџије или мумџије и за лецедере, ковачки и браварски, котларски (казанџијски) с лимарским или тенећеџијским, столарски (дограмаџијски), коларски, табачки, лончарски, фарбарски или бојаџијски, асурџијски, качарски или пинтерски, кујунџијски, пушкарски или туфекџијски, берберски и зидарски (дунђерски).Уредба о еснафима, Зборник закона и уредаба, IV, Београд 1849 мини|Казанџијско сокаче у Нишу, у коме су након изумирања казанџијског заната у овој улици радионице казанџија претворене у угоститељске објекте Примена Уредбе је наишла на велике препреке, нарочито у погледу трговачких еснафа и због настојања неких занатлија да се поред заната баве и трговином. Тако су се чланови бакалских и лончарских еснафа залагали да се Уредбом одреди која ће се роба држати и да се забрани трговина истом робом другим еснафима, док су болтаџије захтевале потпуно слободну трговину без икаквих ограничења. Зато је предложенас измена Еснафске уредбе из 1847. године, у којој сада члан 81 Уредбе гласи: Казанџијски занат је свој врхунац у Србији достигао у другој половини 19. века и почетком 20. века, кад су казанџијски производи тада били највише коришћени. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава, због појаве све већег броја фабричких производа, не само од бакра веч и других материјала.
На постепено замирање казанџијског заната од краја 20. века у многом је утицала индустрализација и модернизација Данас, у 21. веку, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића за рибљу чорбу и разним поправкама старих производа.Н. Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. 1, Београд 1954, 57-58.
Малобројих казанџијских занатских радњи у Србији данас има у Београду, Ваљеву, Нишу, Новом Саду, Руми, Лесковцу, Врању, и по неким селима.
Управо казан за печење ракије био је и први српски патент. У документима Завода за интелектуалну својину Републике Србије пронађено је да је патент признат 14. децембра 1909. године, новосађанину Милану Јовановићу. Некадашњи казанџијски центри били су Пирот, Ниш, Призрен. Како је у појединим деловима града осниван већи број казанџијских радњи, тако је већина тих чаршијских улица добила имена познатих занатлија казанџија (Рамићи, Сабуре, Хаџишабановићи) или једноставнопо овом занату — Казанчијска улица. Поједине улице су и данас познате као казанџијски сокаци, иако су у њима казанџијске радње одавно угашене. Једна од таквих је чувено Казанџијско сокаче у Нишу, које је део пешачке зоне у центру града и данас је препуно кафића и ресторана.
Основне информације На појаву и даљи развој казанџијског заната у Србији у 19. веку умногоме је утицало формирање градских навика, везано за употребу посуђа од бакра, као и све више: печење ракије, производња вина, прерада воћа (израда џемов), месарство (топљење масти), израда сапуна, итд.
Скоро све занатлијске радње у Србији, уједно су биле и казанџијско — калјџиски дућани за продају производа. Оне су имали исти изглед и сличну величину, која се се кретала од 6 до 10 m². Међутим како су казанџијске радионице биле уједно и калајџијски дућани оне су имале и ардију, у којој се калајисало посуђе.
Кроз историју занатсва у Србији забележено је да је казанџијски занат био међу првим занатима у ондашњој Кнежевини Србији у којима су казанџије били и трговци.
Тако се унутар заната испрофилисала подела рада, па или је један занатлија радио све послове, или је постојала подала рада унутар казанџијске радње. На то указују неки писани документи из Архива Србије у којима је записано да један казанџија није израђивао сво бакарно посуђе, већ су постојали они који су радили само казане, други ибрике, или оне коју су израђивали хараније, итд.
Еснафи