Македонска улица се налази у центру Београда, и простире се у дужини од 370 m од Трга републике до Трга Политике. Припада општини Стари град. Позната је по такозваном новинарском тргу који обухвата Македонску улицу до палате Политике и Радио Београда где се Македонска рачва на Цетињску, Хиландарску и Светогорску улицу и који се протеже све до Таковске. Овај трг је назван новинарским по новинарима који су редовно свраћали у кафане које су биле распоређене читавом његовом дужином: Зора, Грмеч, Бохињ, Српска кафана, Бока, Шуматовац. Године 1989, испред ресторана Шуматовац постављена је нова фонтана. Другим својим крајем Македонска улица гледа на Трг Зорана Ђинђића и Народно позориште. Веома је прометна јер њоме пролазе аутобуси са Зеленог венца који иду ка Звездари, и тролејбуси са Студентског трга.
Македонска улица прва је асфалтирана улица у Београду.
Име улице Први назив Македонске улице био је Кастриотова улица по Ђурђу Кастриоту Скендербегу, српском борцу против Османлија. Кад је именована 1872. пружала се од Позоришног трга до Кондине улице. Потом је 1896. преименована у Македонску по области Македонији.
Назив Поенкареова по француском председнику Ремону Поенкареу, пријатељу Србије током Првог светског рата, добија 1920. и тако се звала до 1946. године.
Наредних шест година, до 1952, звала се Стаљинградска улица, по Стаљинграду (данашњем Волгограду) по Стаљинградској битки која представља прекретницу у Другом светском рату и која се сматра најкрвавијом битком у историји.
Потом јој је враћен назив Македонска како се и данас зове.
Историја Праисторија и античко доба Прва насеља на подручју данашњег Београда подигнута су пре више од 5000 година пре нове ере о чему сведоче ископавања у Цетињској улици, на Чукарици, на Бановом брду и на обалама Саве. Неолитска култура на овом простору била је оличена у старчевачкој и винчанској култури. При крају гвозденог доба око ушћа Саве у Дунав насељава се келтско племе Скордиска за које се везује настанак града Сингидунума. Претпоставља се да се овај келтски град налазио на подручју данашње Карабурме. У 1. веку пре н. е. овај крај су преузели Римљани, а келтско племе се преселило у Панонију. Иако се не зна тачно место римског војног логора, њихови гробови у облику бунара нађени су на простору Трга републике и протезали су се читавом Македонском улицом према Косовској и Улици Мајке Јевросиме све до Ташмајдана. У 5, 6. и 7. веку неретки су упади Источних Гота, Гепида, Херула, Сармата, Авара и Словена. Град су освојили Хуни 441. године.
Један римски саркофаг је пронађен јула 1937, приликом копања темеља за зграду у Поенкареовој 32,"Политика", 8. јул 1937 у истом дворишту је нађен и "велики друмски камен", можда путоказ на путу који је пролазио туда,"Политика", 9. јул 1937 још неколико гробова од цигала и стела у облику шишарке."Политика", 11. јул 1937
Средњи век Хунска држава се распала 454. године, а Сингидунум постаје византијски град. Потом су, у 5. веку, град освојили Сармати, а после њих Источни Готи, да би се убрзо поново вратио у окриље Византије. Остаци римског каструма који се данас виде у темељима Београдске тврђаве коришћени су за обнову града. Почев од 4. века Словени све чешће прелазе Дунав. У 7. веку већ насељавају ушће Саве у Дунав саградивши нови град на рушевинама старог и назвавши га Београд. Од 9. до 12. века у граду се смењују власт Бугарске, Византије и Угарске. 1284. Београд потпада под српску власт и у њему се насељавају Срби и шири утицај српске цркве. Угари га поново освајају 1319.
XV-XVII век Године 1403, под деспотом Стефаном Лазаревићем Београд постаје престоница српске државе. Након његове смрти, поново потпада под угарску власт (1427—1521) и у то време је Србима био забрањен приступ у Горњи град па су насељавали простор од данашњег Савског пристаништа, Саборне цркве, Улицом краља Петра ка Дорћолу. Турско освајање Београда 29. августа 1521. је умногоме успорило његов развој. За време турске власти (1521—1717) Београд се претворио у оријенталну варош какав ће поново постати након аустријске окупације(1717—1739). У доба аустријске власти у близини Македонске улице на Тргу републике била је Виртембершка (Стамбол) капија кроз коју се улазило у Београд.
XIX век Године 1806, Карађорђе је своју устаничку војску раздвојио на три групе од којих је трећа ударна група од 8000 војника на челу са војводом Васом Чарапићем кренула на Стамбол-капију, главни улаз у Београд. Васа Чарапић је том приликом погинуо. Између два српска устанка кад су Турци опет надвладали од Ташмајдана до Стамбол-капије у близини Македонске улице, могли су се видети људи набијени на колац због чега је ова капија постала симболом страдања српског народа под Османлијама. За време владавине кнеза Милоша почиње да се мења структура једног дела Београда. Он је трасирао нове квартове од Стамбол-капије према Цариградском друму.
Милош је желео да се занатлије преселе са турског Дорћола на простор Теразија и околине - добијали би бесплатан плац уз једину обавезу да га ограде. Газда Ђина, кафеџија, је добио плац на углу Поенкареове и Дечанске, али је наводно радије побегао у Турску него да плати 80 гроша за ограду око плаца у "пустињи на Теразијама". Његов унук Коста Гинић ће исти плац платити 42.000 динара, Костин син Сима је продао плац 1930-тих за 1.350.000 динара, мада су његовом оцу нудили и осам милиона."Политика", 13. март 1938
XX век Године 1911. Македонска улица је била прва београдска улица која је асфалтирана. После ње асфалтиране су Скопљанска (данашња Нушићева) и Кнез Михаилова.
Пошто је била асфалтирана, половином 1920-тих је била „једина београдска улица која није ишарана рупчагама”, па су се ту возили бицикли и приређивале друге спортске активности, атлетика и борба са овновима.„Улица као стадион”, Политика, 21. авг. 1925, стр. 5
Асфалтирана је и 1937."Политика", 18. авг. 1937, стр. 9"Политика", 30. септ. 1937 Те године је изграђена и вишеспратница на источном углу са Браће Југовић, уместо ранијих "наерених страћара".Руше се многе страћаре у центру Београда. "Политика", 1. јан. 1937Милом или силом, руше се редом страћаре по Београду. "Политика", 8. мај 1937]"Време", 14. нов. 1937 Главна пошта се налазила у овој улици, у старој згради Илије Коларца, до пресељења у Палату Главне поште."Политика", 23. нов. 1938 Преко пута Главне поште се налазила бозаџиница „Алхамбра”, омиљено свратиште гимназиста половином 1920-тих.„Алхамбра”, Политика, 21. феб. 1926, стр. 6
Између два светска рата кроз Македонску и Светогорску је пролазио трамвај број 7 на потезу од Павиљона Цвијете Зузорић до Новог гробља. У априлу 1940. трамваји су замењени аутобусима линије 27"Политика", 23. април 1940 (шине су извађене 1948?"Борба", 3. окт. 1973, стр. 4). Старију архитектуру Македонске улице допуњују градитељи модернијег сензибилитета. У првој половини 20. века то су између осталих Јован Смедеревац, Драгиша Брашован, Стојан Тителбах и Драгутин Ђорђевић; у другој половини ничу здања Зорана Тасића, Драгана Филиповића, Угљеше Богуновића и Слободана Јањића. Имала је 46 бројева и ту се сместило: три редакције, по једна гимназија, црква и апотека и чак двадесет три кафане."Политика", 26. јул 1936
Културна историја Место између кафана Шуматовац, Под липом и Грмеч односно између редакције Политике, Борбе и Радио Београда називано је београдским бермудским троуглом зато што су ту губили дане и ноћи посетиоци наведених кафана - новинари, глумци и музичари. Посетиоци овог троугла били су и Момо Капор, Раша Попов, Петар Лазић, Гале Јанковић, Душан Прелевић, Бора Ђорђевић (Рибља чорба је настала у Шуматовцу), Драган Николић, чланови бендова Идоли, Шарло акробата и Електрични оргазам. Новинари и сарадници Радио Београда су свраћали у кафану Под липом (бр. 44, на углу са Кондином). Пре рата се звала Тулумина Краљевића Марка, стара кафана је затворена у октобру 1968,„Последњи гости кафане 'Под липом'”, Борба, 16. окт. 1968, стр. 6 дефинитивно је затворена 2003. због пада промета, а на њеном месту отворен је Пица хат. Од 2012, на овом месту је козметичка продавница.
Ресторан Грмеч се налазио испред зграде број 32 на броју 34, у који су највише свраћали новинари Политике. Кућа је саграђена 1922. а данас је под заштитом града Београда као споменик културе. Имао је мурал Зука Џумхура. 2011. се десио пожар и тада је кафана затворена.
Шуматовац на броју 33 имао је башту која је лети била центар урбаног живота Београђана. У Шуматовац су свраћале многе познате личности из културе, спорта и медија. Овде су снимљене неке сцене за филм Национална класа. Због дугова и слабог промета и овај ресторан је затворен и тако је београдски Бермудски троугао престао да постоји.
Основу београдског троугла чинило је угоститељско предузеће Три грозда које је управљало овим трима кафанама а које је угашено 2006. након чега је и нестало овог троугла. Претходних година Шуматовац и Грмеч су поново отворене. На овом тргу који се данас зове Трг политике налази се споменик сликару, новинару, ликовном критичару и револуционару Моши Пијадеу, постављен 1969.
Македонском улицом
Бр. 4 Дневни лист „Време” се претходно налазио на адреси Поенкареова 4-6. Како су причали стари Београђани, у 19. веку ту се налазио брежуљак са водом, где су иза поднева пландовале овце.„Два Београда”, Време, 9. дец. 1930, стр. 4 (фото)
Бр. 21 мини|Македонска 21 Дом Савеза набављачких задруга државних службеника у Београду, Македонска 21, споменик је културе.
Бр. 22 мини|лево|200п|Дом омладине, 2019.
На броју 22 на углу са Дечанском улицом некада је постојала чувена кафана Гинић. У њој је настао часопис Ошишани јеж. Ова кафана је срушена и на њеном месту је подигнута зграда Дома омладине који је отворен 1964. године. Архитекте су били Зоран Тасић и Драган Филиповић.
Дана 17. октобра 2006. у Дому омладине је почео да ради Амерички кутак, део Библиотеке града Београда. Књижни фонд Америчког кутка обухвата публикације на енглеском језику које садрже информације о Америци, стручну и референтну литературу, белетристику, те разне публикације америчке владе.
Угао Македонске и Дечанске, испред Дома омладине, носи назив Плато Милана Младеновића.
Бр. 23 мини|лево|Црква Св. апостола Петра мини|десно|200п|Црква Св. апостола Петра, улаз Кућа Јована Стејића се налази на броју 23. На овом броју се сместила Исусовачка црква Светог апостола Петра. На овом броју се налази неколико грађевина: исусовачка резиденција, капела и црква. На месту данашње цркве је 1845. лекар кнеза Милоша Јован Стејић саградио једноспратну породичну кућу у стилу неоренесансе и необарока према нацрту непознатог архитекте. Исусовци су је 1930. откупили за потребе своје жупе. Данас је ова кућа под заштитом Завода за заштиту споменика. Према нацрту загребачког архитекте Јураја Денцлера у дворишту Стејићеве куће језуити су 1933. подигли храм Светог апостола Петра у који су већ наредне године када је завршен сместили барокну икону Марије Помоћнице. На овој икони је насликана Богородица у стилу рафаеловских мадона са малим Исусом у наручју. Донета је у Београд 1718. из баварског града Пасауа, да би је Исусовци у страху од Османлија склонили у Петроварадин. Том приликом је урезан натпис по којем је ова Богородица добила име Београдска: „Из Београда изгнана Дјевице, својом заштитом непрестано чувај Петроварадинце”. Црква има базиликалну основу и два брода. Руски сликар Маљцев је на главном олтару насликао композицију Исус Христ предаје кључеве Св. Петру. И Лојзика Улман је украсила цркву скулптуром и рељефом. На дан бомбардовања Београда 6. априла 1941. на цркву и манастир су пале две бомбе од којих је само она која је бачена на цркву експлодирала. Изазвала је велике штете а зидови су попуцали. Политика је писала: "Тако се догодило да је то била једина римокатоличка богомоља која је истински поделила судбину српског народа."
Бр. 24 У дворишту на овом броју су се још и 1930. налазили стари кош за кукуруз и амбар за жито.„Два Београда”, Време, 9. дец. 1930, стр. 4 (фото) На броју 24 отворена је 2005. Амбасада Сан Марина.
Бр. 25