Битка код ел Кадисије (арапски: معركة القادسيّة‎; романизовано Maʻrakatu al-Qādisiyyah; алтернативни изговор: Кaдисијја, Кадисијјaх, Кадисија, Гхaдeсијe), вођена 636. године, била је пресудна битка између арапске муслиманске војске и војске Сасанидског царства током првог периода муслиманских освајања.

Иако је опис ове битке имао важно место у исламској историографији, велики део материјала има мало историјске вредности.D. Gershon Lewental, "QĀDESIYA, BATTLE OF," Encyclopædia Iranica Online, available at http://www.iranicaonline.org/articles/qadesiya-battle (accessed on 21 July 2014). Битка се одиграла неизвесног датума у малом пограничном граду Кадисији. Главнину сасанидске војске је предводио истакнути војни и политички племић Ростам Фарохзад, који је умро под неразјашњеним околностима, што је изазвало потпуно расуло у сасанидској војсци и довело до победе муслиманских Арапа.

Ова муслиманска победа била је кључна за освајање Асорестана (Ирак), а уследила су велика ангажовања током битака код Џалуле и Нахаванда. Битка је такође представљала наводни савез цара Јездигерда III са византијским царем Ираклијем, који је удао своју унуку Менјан за Јездигерда као симбол савеза. Позадина

Током живота Мухамеда, Сасанидским царством је владао Хозроје II. Византијско-сасанидски рат 602–628. почео је тако што је сасанидски цар Хозроје покушао да се освети за смрт свог савезника, византијског цара Маврикија, који је био убијен од стране претендента на престо, цара Фоке. Сасанидска војска је извршила инвазију и том приликом заузела Сирију, Египат и Анадолију заробивши том приликом Часни крст који је триумфално однет.Ashtiani, Abbas Iqbal and Pirnia, Hassan. Tarikh-e Iran (History of Iran), 3rd ed. Tehran: Kayyam Publishing House, 1973.

Цар Ираклије је на престолу наследио свог претходника цара Фоку 610. године и повео Византијце у ослобађање окупираних територија, које је успешно спроведено у дело чиме су повраћене територије које су претходно освојили Сасаниди. Победио је малу персијску војску у завршној бици за Ниниву и напредовао ка Ктесифону. Након успешног државног удара једног од Хозројевих синова, Кавада II, нови владар је наредио погубљење свог оца заједно са свом браћом и полубраћом, укључујући и Марданшаха, омиљеног сина Хозроја II, који је био наследник сасанидског престола. Следећи потез Кавада био је склапање мира са Византијцима и враћање свих заузетих територија.

У исто време Турци су напали север Персије великом војском. Ираклије је затим наредио да се његове војске повуку након што је са Кавадом потписан споразум. Према споразуму, Часни крст је био враћен Ирклију, а све византијска територија коју су Персијци заузели биле су враћене. Унутрашњи сукоби око насеђа престола Хозројe II је убијен 628. године у својој палати од стране властитог сина. Притом је Кавад II поред оца погубио и 18-торо своје баће и започео преговоре са Ираклијем, али се убрзо разболео и преминуо након што се заразио кугом свега неколико месеци од као је дошао на власт. Тако је започео грађански рат. Ардашир III (око 621–630), син Кавада II, постављен је на престо у доби од седам година, али га је 18 месеци касније погубио његов генерал Фарохан, зван Шахрбараз, његово име је значило "Вепра Царства". Шахбараз се прогласио за владара а затим је преотео Дамаск и Јерусалим од Византијског царства 613. и 614. године.

Дана 9. јуна 629. године, Шахрбараз је убијен током инвазије на Јерменију од стране снага Хазар-Гоктурка који се налазио под Чорпаном Тарханом. На престолу га је наследила Боран, ћерка Хозроја II. Била је 26. суверени монарх Персије, владавши од 17. јуна 629. до 16. јуна 630. године и била је једна од само две жене која је седела на сасанидском престолу, а друга је била њена сестра Азармидохт. У претежној мери захваљујући споразуму са Јездигердом III постала је царица регент.

Боран је покушала да врати стабилност царству спровођењем правде, обнављањем инфраструктуре, снижавањем пореза, ковањем новца и мировним споразумом са Византијским царством. Такође је именовала Ростама Фарохзада за главног заповедника персијске војске.

Боран је у великој мери била неуспешана у враћању моћи централној власти, међутим, због тога што је држава значајно била ослабљена грађанским ратовима, и убрзо након тога се повукла са власти или је убијена. Заменила ју је сестра Азармидохт, коју је затим заменио Хормизд VI, племић са перзијског двора.

Након пет година унутрашњих борби за власт, Јездигерд III, унук Хозроја II, постао је цар у доби од осам година. Прави стубови персијске државе били су генерали Ростам Фарохзад и Пируз Хозроје (такође познат као Пирузан). Међу њима двојцом је долазило до међусобних трвења, мада ј овај сукоб био гурнут у страну под притиском осталих дворана. Крунисањем Јездигерда III удахнут је нови живот Сасанидском царству. Успон Калифата и инвазија на Ирак

Након Мухамедове смрти, Ебу Бекр је кроз Ратове Риде успоставио контролу над Арабијом, а затим покренуо походе против преосталих Арапа из Сирије и Палестине. Покренуо је ланац догађаја којима ће за неколико деценија бити створено једно од највећих царстава које је свет икада видео.Akram, A. I. The Sword of Allah: Khalid bin al-Waleed, His Life and Campaigns, Nat. Publishing House. Rawalpindi. На тај начин он је покренуо рађање Исламског царства које се нашло на путу који је водио у судар са Византијским и Сасанидским царством, двема тадашњим суперсилама. Ратови су убрзо постали питање освајања која су на крају резултирала распадом Сасанидског царства и анексијом свих јужних и источних територија Византијског царства.The Battle of Al-Qadisiyyah and the Conquest of Syria and Palestine A.D. 635–637/A.H. 14–15 By Tabari Да би осигурао победу, Абу Бакар је одлучио да војску којом ће нападати буде сачињена од добровољаца и предвођена од стране његовог најбољег генерала, Халида ибн Валида. Халид је извојевао брзе победе у четири узастопне битке: Бици ланаца вођене у априлу 633. год; Бици на реци, вођеној треће недеље у априлу 633. год; Бици код Валаџе, вођеној у мају 633. год; за којом је уследила и одлучујућа Битка код Улаиса, која је била вођена средином маја 633. год. До сада персијско царство је настављало борбу, али је последње недеље маја 633. год, престони град Ирака, Ал-Хира, пала је муслиманима у руке након битке код Хире. Након тога, опсада Ал Анбар која се одиграла од Јуна до Јула 633. год. проузроковала је предају града након снажног отпора нападачима. Халид се онда померио право према југу и покорио град Еин ул Тамар након битке код Ајн Тамра у току последње недеље јула месеца 633. год. У новембру 633. год, када је Хлид успешно одбио персијски контра напад. Током децембра 633. год. муслиманске снаге су успеле да стигну до ивица града Фираза, где је Халид поразио комбиноване сасанидску, византијску и војску Арапских хришћана у бици код Фираза.Ово је била последња битка похода на Ирак. мини|десно|240px|Мапа с детаљима руте освајања Ирака од стране Халида ибн ел Валида

У то време, са изузетком Ктесифона, Халид је заузео цео Ирак. Међутим, околности су се промениле на западном фронту. Византијска војска је убрзо дошла у директан сукоб у Сирији и Палестини, а Халид је послат са половином своје војске да се позабави овим новонасталом ситуацијом. Убрзо након тога, калиф Ебу Бекр је преминуо у августу 634. године, а наследио га је калиф Омар ибн ел Хатаб. Муслиманске снаге у Ираку биле су премале да би контролисале регион и тиме доводиле у опасност даљу контролу над овим значајним подручјем. Након разорне инвазије Халида, Персијанцима је требало времена да се опораве; политичка нестабилност је била на врхунцу у самом Ктесифону. Након што су се Персијци опоравили, концентрирали су више трупа и покренули контранапад. Ел Мутана ибн Харита, који је сада био врховни командант муслиманских снага у Ираку, повукао је своје трупе назад са свих положаја предстража и евакуисао Ал-Хиру. Потом се повукао у регион у близини Арабјске пустиње. У међувремену, Омар је послао појачање из Медине под командом Абу Убајде. Појачања су стигла до Ирака у октобру 634. године, а Абу Убајда је преузео команду над војском и победио Сасаниде у бици за Намарак код данашње Куфе. Потом је у бици код Каскара поновно заузео Хиру.

Персијанци су покренули још један контранапад и поразили муслимане у бици код моста, у којој је убијен Абу Убајда, а муслимани су претрпели велике губитке. Тада је Мутана преузео команду над војском и повукао остатак својих снага, око 3000 јаких ратника, широм Еуфрата. Персијски заповедник Бахман (познат и као Ду ел Хаџиб) био је намеран да отера муслимане са персијског тла, али је био суздржан у потрази за пораженим муслиманима, након што га је Рустум позвао у Ктесифон да помогне у гушењу побуне против њега. Мутана се повукао близу границе са Арабијом и позвао појачања. Након што је добио довољно појачања, поново је ушао у сукоб и улогорио се западној обали Еуфрата, где га је персијска војска пресрела и била поражена. Персијски контра напад Након што је Халид напустио Ирак због Сирије, Сувад, плодно подручје између Еуфрата и Тигра, остало је нестабилно. Некада су га окупирали Персијци, а понекад и Муслимани. Та се борба „мило-за-драго“ наставила све док цар Јездигерд III није учврстио своју власт и затражио савез са Ираклијем 635. године, покушавајући да се припреми за општи контранапад. Ираклије је удао своју ћерку за Јездигерда III, у складу са римском традицијом како би закључио савез. Ираклије се затим припремио за велику офанзиву на Леванту. У међувремену, Јездигерд је наредио концентрацију огромних војски да би се Ирак заувек повратио. То је требало да буде добро координиран напад оба цара како би уништили моћ свог заједничког непријатеља, калифа Омара.

Када је Ираклије покренуо своју офанзиву у мају 636. године, Јездигерд се није могао на време ускладити са његовим потезима, тако да план није спроведен онако како је било планирано. У међувремену, Омар је наводно имао сазнања о овом савезу и смислио свој план како да му се супротстави. Желео је да прво заврши са Византијцима, а касније да се засебно позабави Персијанцима. Сходно томе, послао је 6000 војника као појачање својој војсци на Јармуку који су били окренути византијској војсци. Истовремено, Омар је заокупио Јаздигерда III, наредивши Саду ибн Аби Вакасу да ступи у мировне преговоре с њим, позивајући га да пређе у ислам.This was not a tactic of deception but an implementation of the command of Muhammad, who used to order his troops to call the enemy to Islam before engaging them in battle. The Muslim Conquest of Persia By A.I. Akram. . Ираклије је, страхујући од горе наведеног сценарија, наложио свом генералу Вахану да се не укључује у битку са муслиманима и чека његове наредбе. Међутим, Вахан је, као сведок свежих појачања за муслимане која су свакодневно пристизала из Медине, осећао да је присиљен да нападне муслиманске снаге пре него што постну прејаке. Ираклијева царска војска уништена је у бици код Јармука у августу 636., три месеца пре битке код Кадисије, чиме је окончала офанзиву римског цара на западу. Незадовољан, Јаздегерд је наставио да извршава свој план напада и концентрисао је војске у близини свог главног града Ктесифона. Велика сила стављена је под команду генерала и ветерана Ростама и сакупљена је у Валашабаду, близу Ктесифона. Примивши вести о припремама за масовни контранапад, Омар је наредио Мутани да напусти Ирак и повуче се до ивице Арабијске пустиње. Поход на Ирак ће затим бити извршен нешто касније. Муслиманске припреме за битку