десно|мини|410x410пиксел| У јулу 1453. године, француска војска је сломила своје енглеске противнике у бици код Кастијона, посљедњем великом ангажману уСтогодишњем рату. Одлучна победа на Кастијону показала је моћ артиљерије против пешадије и омогућила Французима да освоје Бордо неколико месеци касније. Енглези су доцније изгубили своје највеће преостале положаје на европском континенту. Војна историја Француске обухвата огроман дијапазон сукоба и борби, које трају више од 2000 година, у областима данашње Француске, али и целе Европе и различитих региона широм света.
Према историчару Нилу Фергусону, од 125 великих европских ратова који су се водили од 1495. године, Французи су учествовали у 50 — више него Аустријанци (47) и Енглези (43). Од 168 битака које су се водиле од 387. п. н. е, победу су остварили у 109, поражени су у 49, а 10 је било егал, што чини Француску најуспешнијом војном силом у европској историји.
Први велики забележени сукоби на територији данашње Француске били су током Галског рата (58—51/50. п. н. е). На челу победничке, римске војске налазио се Гај Јулије Цезар. Након распада Римског царства, германско племе Франака преузело је контролу над Галијом, поразивши конкурентска племена. Територија коју су они тада настанили по њима носи име, Франачка земља или само Франачка. Свој највећи успон Франачка доживљава под краљевима Хлодовехом I и Карлом Великом, који су успоставили језгро будуће француске државе. У средњем веку, ривалство са Енглеском изазвало је велике сукобе попут Норманског освајања и Стогодишњег рата. Захваљујући централизованој монархији, првој сталној војсци још од римских времена и коришћењу артиљерије, Француска протерује Енглезе са својих територија и излази из средњег века као најмоћнија држава Европе. Тај статус губи консолидацијом Светог римског царства немачке народности и поразом од Шпаније у италијанским ратовима. Хугенотски ратови осакатили су Француску крајем 16. века, али велика победа над Шпанијом у Тридесетогодишњем рату поново је учинила Француску најмоћнијом државом на континенту. Уз то, Француска је успоставила колонијално царство у Азији, Африци и Америци. Под Лујем XIV, Француска је постигла војну надмоћ над својим ривалима, али ескалација сукоба са све снажнијим непријатељским коалицијама довела је до Рата за шпанско наслеђе и оставила краљевство на ивици банкрота почетком 18. века.
Поновно оживљена француска војска осигурала је победе у династичким сукобима против шпанске, пољске и аустријске круне. У исто време, Француска је одбијала нападе на своје колоније. Како је 18. век одмицао, глобална конкуренција с Великом Британијом довела је до Седмогодишњег рата, у којем је Француска изгубила своје северноамеричке територије. Утеха је дошла у облику европске доминације и учешћа у Америчком рату за независност, где је велика француска помоћ у виду новца и оружја, као и директно учешће њене војске и морнарице, помогло остваривању циља. Унутрашњи политички преврати су на крају довели до 23 године скоро континуираног сукоба у Француским револуционарним и Наполеоновим ратовима. Француска је достигла врхунац своје моћи у овом периоду, доминирајући на европском континенту на невиђен начин под Наполеоном Бонапартом. Међутим, до 1815. године, она је враћена на исте границе које је имала и пре револуције. Остатак 19. века сведочио је расту Другог француског колонијалног царства, као и француских интервенција у Белгији, Шпанији и Мексику. Други велики ратови вођени су против Русије на Криму, Аустрије у Италији и Пруске у самој Француској.
После пораза у Француско-пруском рату, француско-немачки ривалство поново је избило у први план током Првог светског рата. Француска и њени савезници су овог пута победили. Друштвени, политички и економски преокрет након конфликта довео је до Другог светског рата, у коме су савезници поражени у бици за Француску, а француска влада била приморана да потпише примирје са Немачком. Савезници, укључујући и Слободне француске снаге на челу са владом у егзилу, на крају су победили над Силама Осовине. Као резултат тога, Француска је осигурала окупациону зону у Немачкој и стално место у Савету безбедности Уједињених нација. Избегавање трећег француско-немачког конфликта величине прва два светска рата отворио је пут европским интеграцијама почевши од 1950-их. Француска је постала нуклеарна сила и од краја 20. века блиско сарађује са НАТО-ом и европским партнерима.
Стратешки циљеви мини|200| Анимирана карта територије Француске у континенталној Европи током времена. После векова ратовања и дипломатије, Француска има највећу државну територију у западној Европи. У последњих неколико векова, француско стратешко размишљање је понекад било вођено потребом да се достигну или сачувају природне границе, које иду од Пиринеја на југозападу, Алпа на југоистоку и Рајне на истоку. Почевши од Хлодовеха, 1.500 година ратовања и дипломатије сведочило је остварењу већине ових циљева. Ратовање са другим европским силама није увек било одређено овим разматрањима, а често су владари Француске проширивали своју континенталну власт далеко изван ових баријера, посебно под Карлом Великом, Лујем XIV и Наполеоном. Ови периоди непрекидног сукоба били су окарактерисани сопственим стандардима и конвенцијама, али сви су захтевали снажно централно руководство како би се омогућило проширење француске владавине. Важна војна ривалства у људској историји настала су као резултат сукоба између француских народа и других европских сила. Англо-француско ривалство за престиж у Европи и широм света, трајало је вековима, док је новије, француско-немачко, ривалство захтевало два светска рата да би се окончало. лево|мини|300x300пиксел| анимирана карта која приказује раст и пад француског колонијалног царства Почевши од раног 16. века, велики део француских војних напора био је посвећен обезбеђивању прекоморских поседа и решавању несугласица међу француским колонистима и домаћим становништвом. Француске трупе су се рашириле по целом царству, првенствено да би се бавиле локалним становништвом. Француска колонијална империја на крају се распала након неуспелог покушаја да се подреде алжирски националисти крајем педесетих година прошлог столећа, што је довело до пропасти Четврте француске републике. После Другог светског рата, напори Француске били су усмерени на одржавање свог статуса велике силе и његовог утицаја на Савет безбедности УН. Француска је такође била кључна у покушају да уједини оружане снаге Европе за сопствену одбрану како би се у исто време балансирала снага Русије и смањила европска војна зависност од САД. На пример, Француска се повукла из НАТО-а 1966. године због жалби да је њена улога у организацији подређена захтевима САД. Француски циљеви у овој ери претрпели су велике промене. Неоптерећена континенталним ратовима или замршеним савезима, Француска сада распоређује своје војне снаге као део међународних мировних операција, у циљу спровођења сигурносних мера у бившим колонијама или их одржава спремним и мобилизованим како би одговорили на претње држава отпадничког режима. Француска је нуклеарна сила са највећим нуклеарним арсеналом у Европи, а њене нуклеарне способности, баш као и њихове конвенционалне снаге, реструктуриране су како би се брзо суочиле са новим претњама.
Рани период мини| Брен и заузимање Рима у очима Пола Жамена, 1893. г. Око 390. године пре нове ере, галски поглавица Брен је прешао преко Алпа, поразио Римљане у бици на Алији и пустошио Рим неколико месеци. Галска инвазија је ослабила Рим и охрабрила неколико покорених италијанских племена да се побуне. Једно по једно, током следећих 50 година, ова племена су поражена и враћена под римску власт. У међувремену, Гали су наставили да узнемиравају регион, све до 345. године пре нове ере, када су склопили формални споразум са Римом. Међутим, Римљани и Гали су одржавали контрадикторни однос наредних неколико векова, а Гали су наставили да буду претња у Италији.
Око 125. године п. н. е, југ Француске освајају Римљани. Они ово подручје назвају Provincia Romana (римска провинција), а касније се од тог имена развија име области Прованса. Римљани су још памтили Бреново пустошење Рима, када је Гај Јулије Цезар освојио остатак Галије. Цезар је у почетку наишао на мали галски отпор: 60 или више племена која су чинила Гали нису били у стању да се уједине и победе римску војску, нешто што је Цезар искористио тако што је једно племе окретао против другог. 58. п. н. е. Цезар је поразио германско племе Свева, које је предводио Ариовист. Следеће године је освојио белгијске Гале, под изговором да су се уротили против Рима. Низ победа наставио се поморским тријумфом против галских Венета, 56. п. н. е. Године 53. п. н. е., први пут се појавио јединствени галски покрет отпора под Верцингеториксом . Цезар је опколио утврђени град Аварикум (Бурж) и пробио одбрану након 25 дана, а само 800 од 40.000 становника су успели да побегну. Потом је опколио Герговију, родни град Верцингеторикса, и претрпео један од најгорих пораза у својој каријери када се морао повући како би потиснуо побуну у другом делу Галије. Након повратка, Цесар је опколио Верцингеторикса у Алезији, 52. п. н. е. Грађани су изгладњивани да би се предали, Цезар је имао и јединствен обрамбени систем који би зауставило огромну, галску помоћ да дође до града. Све то је на крају и присилило Верцингеторикса да се преда, чиме је завршен Галски рат.
Романизовани Гали су се населили у близини за наредних неколико векова, али, како је римска моћ ослабила у 4. и 5. веку нове ере, германско племе, Франци, преплавило је велики део данашње Француске. Под краљем Хлодовехом I, крајем 5. и почетком 6. века, франци су успели да успоставе своју доминацију над околним племенима, учетвороструче своје територије у успоставе контролу над Галијом. Године 486. франачка војска под Хлодовехом тријумфовала је над Сијагријем, посљедњим римским заповедником у северној Галији, у бици код Соасона. Године 491. Хлодовех је поразио Тиринжане источно од својих територија. Године 496. је савладао Алемане у бици код Толбика (Цилпиха). 507. године постигао је најимпресивнију победу у каријери, надвладавши Визиготе, предвођене Аларихом II, освајачем Шпаније, у бици код Вујеа. мини| Франачка експанзија од раног краљевства Хлодовеха I (481) до поделе Каролиншког царства (843) |лево Након Хлодовеха, територијалне поделе на франачком подручју изазвале су интензивно ривалство између западног дела краљевства, Неустрије, и источног дела, Аустразије. Те две територије су понекад биле уједињене под једним краљем, али су од 6. до 8. века често ратовале једна против друге. Почетком 8. века, Франци су били заокупљени исламским инвазијама преко Пиринеја и долине Роне. Две кључне битке у том периоду биле су битка код Тулуза и битка код Поатјеа, из којих су Франци изашли као победници, а које су значајно успориле и, чак, зауставиле исламске упаде.