мини|десно|200px|Албанац у националној ношњи какву су некада носили Срби мини|200п|десно|Мозаик са ликом цара Душана у храму Светог Саве у Београду. Душан је био цар и Арбанаса мини|200п|десно|1000 албанских лека са ликом Петра Богданија, по његовом породичном предању, потомак Србина Љутице Богдана 200px|мини|десно|Ријека Бистрица на југу данашње Албаније. Улива се у Јонско море код града Саранде. Назив је словенски и значи „бистра ријека” 200px|мини|десно|Мост Горица () који повезује насеље Горицу (које је у подножју горе) са другим дијелом Берата, који се некада звао Београд 200px|мини|десно|Језерски врх () на сјеверу Албаније је добио српски назив, по 6 језера сјеверно од планине. На албанском се језеро каже Liqeni мини|десно|200px|Црква Рођења Пресвете Богородице на Малом Граду је српско (историјски)-албанска (политички) православна црква у албанском дијелу Преспанског језера. Острво на којем је црква се и на албанском зове Мали град, а подигао ју је кесар, Србин Новак Мрасоровић. Културни је споменик Албаније.
Арбанаси је старији назив за народ који живи на простору данашње Албаније, дијелом Црне Горе и Далмације, али и знатно шире, у сјеверозападној Грчкој, у јужној Италији, у неким мјестима Бугарске, Босне и Херцеговине... Назив је сачуван данас у неким топонимима (Арбанаси (Рудо), Арбанаси (Велико Трново), Арбанаси (Задар), Арбанаси (Чиово) и презименима (Арбанас).
Досељавање Арбанаса из простора данашње Албаније у српске области отпочело је крајем средњег века, у време последњих година постојања Средњевековне српске државе. У овом периоду ране колонизације Арбанаси су се у малом броју насељавали у просторе у околини Ђаковице, Пећи, Призрена, Дебра, Кичева, Тетова и у Малој Реци. У 14. веку Арбанаси се у Метохији срећу у катунима, а у 15. појединачно и по ратарским селима широм Косова и у рударским и трговачким урбаним насељима Србије. Католичко, по свој прилици и православно арбанашко становништво, у жељи да се окористи рударским привилегијама, населило се у 15. веку најдаље на исток у Трепчу и Ново Брдо. Ово рано насељавање Арбанаса није значајно мењало етничку слику будући да је етничко претапање истоверног или хришћанског становништва текло великом брзином.
Турско освајање је дало нови замах арбанашким сеобама, већ у другој половини 16. века у околини Призрена, Пећи и Ђаковице. У истом периоду, арбанашко насељавање евидентно је и у околини Охрида и Струге. Тамо је њихово насељавање оставило мање трага у етничкој слице него у Метохији.
У рудницима Запланини и Јањеву у истом периоду постојале су градске четврти под именом Арбанашка махала.
У другој половини 16. века Арбанашка махала постојала је и у Кичеву, а Арбанаса је било и у селима у околини Скопља, Дебру, Малој Реци, Голом Брду и у Пологу.
Масован прелазак на ислам Арбанаса у 16. и 17. веку такође је допринео њихово етничком ширењу. Tурска колонизација муслимана из Мале Азије на Балкану спровођена у 16. веку и исламизација српског становништва током истог солећа, оставиле су неколико потпуно муслиманских насеља у окружењу хришћанских словенских насеобина.
У ова, етнички турска, муслиманска села, временом су се насељавали српски конвертити из суседних села, али и конвертирани Арбанаси, што је колонизоване Турке временом претварало у Арбанасе или муслимане српског језика, зависно од броја и порекла насељених конвертита. Долазило је и до друге врсте етничких претапања, понегде су Турци временом прихватали локални језик док су се Арбанаси турцизирали или словенизирали. У Скопској кази су Турци колонизовани у селу Идризбегову остали Турци, док су у селу Ласкарцу муслимани до 19. века постали Арбанаси.
У непосредној вези са арбанизацијом муслиманских и хришћанских насеља је и правни статус насеобина које су се прва јавила као места арбанашке имиграције. Као и у српској средњевековној држави, тако су и у Османском царству Арбанаси пратили путеве привилегија и као по правилу тежили настањивању у привилегована насеља.
Рудници, у којима се срећу у почетној фази колонизације, представљали су привлачно место за насељавање будући да су у Османском Царству имали статус царских хасова на којима је раја била ослобођења давања спахијама и дажбинама била обавезана непосредно држави.
Бечки рат и масовне миграције Срба ка северу 1690, у литератури назване Великом сеобом Срба, поклопиле су се са тренутком иступања арбанашких бегова и њихових војски сачињених од Арбанаса из Скадарског, Охридског и Елбасанског санџака као главних браниоца Османског царства, као и са демилитаризацијом мартолоса.
Десрбизација српских насеља Метохије је текла постепено, константним потискивањем Срба од стране Арбанаса досељеника у размаку од четири века, што се може видети по етничкој слици из 1571, поменима досељавања Арбанаса по насељима у 17, списка католика на почетку 18, етничке слике из шездесетих година 19. века и етничког распореда на почетку 20. века.
Прво масовније усељавање Арбанаса након два века константног усељавања у мањим групама одиграло се након 1690, у последњој деценији 17. и у првих тридесет година 18. века.
Осим Арбанаса који су се насељавали као католици, насељавали су се и Арбанаси муслимани, па су околина Вучитрна, Приштине, Голак, Изморник и Скопска каза такође добили нове муслиманске, арбанашке становнике.
Најдаљи досег арбанашког насељавања на северозапад, спроведен у првој половини 18 века, у крајеве око Рожаја, Плава, у Штавицу, на Пештер и околину Новог Пазара и Сјенице резултат је делимично принудне миграције, а деломсамосталних арбанашких сеоба изазваних демилитаризацијом мартолоса.
Принудну сеобу дела католичког племена Климента на Пештер извео је на размеђу 17. и 18. века пећки паша Ходаверди Махмудбеговић. Он је покорио бунтовно и пљачкашко племе Климента које му је угрожавало област, након чега је један његов део силом преселио на своје личне поседе на Пештеру, док је остатак населио у Хвосно. Део Климента са Пештера се неколико година касније пробио назад у Скадарску Малесију, део је са патријархом Арсенијем IV Јовановићем отишао у Срем 1737. године, док је остатак племена на Пештеру убрзо прихватио ислам. Остали католички и муслимански Арбанаси, односно њихов већи део, самостално се пробијао на северозапад и прво пљачкао, а затим насељавао у хришћанска и муслиманска места у Рашкој области.
Следећи већи талас арбанашког насељавања наступио је након Аустријско-турског рата 1737-1739. и поред миграцијом већ захваћених области, кретао се ка североистоку, обухвативши Топлицу, Пусту Реку, Косаницу, по свој прилици и долину Моравице. Истовремено, на југу је велика арбанашка миграција захватила крајеве око Кичева.
Миграције Арбанаса су се наставиле кроз цео 18. век, готово у свим правцима. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 18. века племе Маврик, односно фис Соп, из околине Пећи, завео је страховладу у Крушевачком Санџаку. Арбанаси овог фиса пљачкали су рају и путнике и узапћивали друмове, у толикој мери да је 1771. године издат ферман о њиховом протеривању у Пећ. Маврићи се нису покорили, већ су по свој прилици искористили ратове Царства 1768-1774. и 1788-1791. да се потпуно учврсте и населе у Изморнику, долини Моравице и Кумановско-Прешевској Црној Гори, Пустој Реци, на Голаку и у Лабу.
Најсевернији досег арбанашке миграције крајем 18. века биле су паланке у Србији: Алексинац, Чачак, Карановац, Баточина, Трстеник и Ћупријa. Арбанасе је у тим паланкама Први српски устанак затекао као припаднике гарнизона са породицама и само је устанак спречио њихово ширење по селима у околини. Док се одвијала миграција ка северу и истоку трајало је попуњавање већ колонизованих јужних области. Тако је године 1764. католичка мисија у околини Ђаковице констатовала свеже колоније Арбанаса католика, који се спуштају са планина због глади, и одмах прелазе на ислам, а затим потискују са имања Србе и Латине.
Етногенеза Етногенезом се данас то име односи на Албанце, а глас р се често мијењао са гласом л. Страни италијански католички писци више користе л, Albaniae, а не Арбанија. По Каплану Буровићу и племе Бериша је било и Белиша. Оба облика, EPISCOPI ARBANENSES SUI ALBANENSES, наводи Ђовани Ђакомо Колети. У преднемањићком периоду се Арбанаси могу повезивати са Србима, док су у доба Немањића они већ називани овим именом. Стефан Душан је био самодржац Србљем и Грком, Блгаром и Арбанасом.. И црногорски митрополити, до новијег времена, у својим писмима спомињу Арбанасе и Арбанију, а не Албанце и Албанију. Разлог одвајања Срба (Сарба) и Арбанаса (Албанаца) је био вјерске природе. Неки католички Срби или касније покатоличавани (племе Шестани код Бара), су се временом језички пошиптарили, настојањима Млечана, римокатоличке цркве, касније и Турака (неки се и исламизирају) и постали Албанци, а православни Срби и припадници других народних група (Власи, Роми...) се развијају у српску нацију, под окриљем народне Српске православне цркве. У старија времена, данашња традиционална албанска, је споменута као ношња коју су носили Срби. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, скоро иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца... уске гаће, бијеле капице... то је чисто српска одјећа из старих времена. У такву ношњу је била обучена цијела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло I Комнин (према свједочењу ромејског писца Joвана Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе…
Гури барф је била љетна резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Ивана Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова гувернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - Македонија и да је у сусједству Мата мјесто Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату. И по Барлецију Мат је Македонија јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia.
У 30. поглављу дјела О управљању царством (које се приписује цару Константину Порфирогениту), под називом Прича о провинцији Далмацији, пише: У стара времена Далмација је почињала на границама Драча, или Антибароса (Бара), и протезала се све до планина Истре, а ширила се све до реке Дунава.
Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смјештао у маћедонске пределе (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски Мардарије Ускоковић (у доба Светог Василија Острошког) се титулисао и македонским именом. Скендерија је турцизирано Александрија, као и Скадар од Алекснадар. Многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера...) носе назив по Александару Великом (Скадар - Алекснадар, Љеш - Алесио, Љешанска нахија, Лесендро - острво на Скадарском језеру, Улцињ - Лицин, манастир Светог Александра у Орошу (иако је црква посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи код Бара, Скендербег значи Александар-бег), Лека Дукађин носи име по Александру... У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница била код ријеке Маће, цар Диоклецијан је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе свједочи Данијеле Фарлати говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјеверни крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. мини|лево|200п|Карта из 1520. на којој је Далмација јужније него данас, на простору данашње Албаније и Црне Горе. Аутор је Петер Фрајлендер (Peter Freiländer) Quinta Europa Tabula. На простору Динаре су наведени Срби планинци као житељи.