Економска антропологија је област антропологије која настоји да објасни однос људског понашања и економије у најширем историјском, географском и културном контексту. Проучавање савремених друштвених и економских процеса је немогуће без поимања културе. Новија истраживања користе термин културне економије – економије која је конституисана значењима и која се заснива на систему вредности друштвених група или заједнице. Економија обухвата однос између људских бића и материјалног света добара, робе и новца. У основи, класична економија проучава процесе производње, расподеле, редистрибуције и потрошње добара и услуга. Економска антропологија се од осамдесетих година 20. века све интензивије бави проучавањем алтернативних облика економије у технолошко неразвијеним друштвима али и у модерним, индустријским и постиндустријским друштвима, истраживањем и ре-еволуацијом комунистичких и социјалистичких модела планске и државно управљане економије, као и критичким сагледавањем доминантних економских модела на Западу.
Четири фазе развоја економске антропологије
1840-1940. Овај период је означио преиспитивање економског понашања ваневропских заједница и расправу око тога да ли се њихово економско понашање заснива на идентичним принципима рационалности и ефикасности као и у случају западних друштава. У овом периоду се економска антропологија конституисала као област проучавања. Томе су допринели пољски антрополог Бронислав Малиновски и француски антрополог Марсел Мос који се сматрају зачетницима економске антропологија. Већина студија економске антропологије се фокусира на размену. Насупрот томе, марксистичка школа, позната као политичка економија, се фокусира на производњу. Иако је игнорисан у економској научној заједници, Бронислав Малиновски је оспоравао универзалност фигуре Хомо економикуса (енг. Homo Economicus) на коме је почивала класична економска теорија.
1940-1970. Након Другог светског рата, економска антропологија је била под великим утицајем економског историчара Карла Полањија. Полањи се ослања на антрополошке студије и полази од тезе да је истинска тржишна размена ограничена на западна и развијена индустријска друштва. Он тврди да је примена формалне економске теорије на неиндустријска друштва погрешна. У неиндустријским друштвима, размена је уграђена у друштвене институције као што су сродство, религија и политика. Полањи овај приступ назива супстантивизам. У време Хладног рата, економски антрополози су се спорили око начина на који се могу разумети заједнице малог обима, којима су прикључена и сељачка друштва. Ово је познато као дебата између „формалиста“ и „супстантивиста“.
Формалистичко-супстантивистичка дебата је била веома утицајна и обележила је једну еру економије. Основно питање ове дебате је било на који начин је најбоље проучити и разумети функционисање незападних и некапиталистичких економија. Формалисти су сматрали да се то може учинити средствима и концептима економије док су супстантивисти заговарали изучавање економије у локалном контексту, уз уважавање специфичних културних садржаја. Инсистирали су на повезаности економских институција са осталим друштвеним институција попут сродства, религије и политике.
1970-2000. Како је глобализација узела маха, и подела између тржишне и не-тржишне економије између Запада и остатка света постала неодржива, антрополози су почели да разматрају однос између различитих типова размене унутар друштва оријентисаних ка тржишној економији. У овом периоду се јављају неомарксистички и феминистички приступи који истичу важност локалних културних значења и искуства за функционисање економије. Период од седамдестих година 20. века су обележили економски антрополози као што су Џулијан Стјуарт, Марвин Харис, Ерик Волф, Маршал Салинс, Морис Годелије, Мерилин Стратерн, Одри Ричардс итд.
Од 2000. године Од почетка 21. века, антрополошка проучавања економских појава и процеса постају глобална и глобална економија почиње да се проучава у целини, као економски и културни систем. Економски антрополози стога проучавају економске активности великих корпорација и банак0а. У центру пажње антрополошких истраживања је глобални финансијски систем, као и кризе које проистичу из њега..
Критика теорије рационалног избора Критика теорије рационалног избора и фигуре рационалног потрошача представљају значајан допринос антропологије у бољем разумевању економских феномена. Хомо економикус је опште прихваћени израз за рационалну индивидуу која се руководи принципима максимизације добити. Многи антрополози су у својим истраживањима указивали на који начин концепт Хомо економикуса функционише у анализи економског понашања у посебним контекстима различитих култура које нису тражишно оријентисане.
Реципроцитет и дар лево|мини|285x285пиксел|Бронислав Малиновски Бронислав Малиновски у својој књизи Аргонаути западног Пацифика (1922) говори о истраживању које је спровео на Тробријандским острвима. Он је пажљиво пратио мрежу размене наруквица и огрлица на Тробријандским острвима које представљају део система размене (прстен Кула). Малиновски сматра да је систем размене повезан са политичким ауторитетом. Добра су циркулисала да би се успостављали односи изван племена и да би се репродуковали социјални односи и културне вредности унутар њих. Он је кроз анализу система кула размене показао да су урођеници способни да установљавају и спроводе комплексне системе организације рада и трговине који нису почивали на концепту западног тржишта, нити је у њима постојао новац у западном смислу те речи као универзално средство размене, нити је циљ тих размена био остваривање материјалне добити. Другим речима, економске трансакције су биле средство за производњу друштва а не обрнуто.
Двадесет година касније, студија Малиновског је постала предмет расправе француског антрополога Марсела Моса, аутора књиге Дар: форме и функције размене у архаичним друштвима (1925). Малиновски и Мос се нису слагали у погледу статуса драгоцености које су учествовале у кула размени. Малиновски је сматрао да се оне не могу схватити као новац јер не представљају универзално средство размене нити стандардну вредност. Мос је сматрао да је ово мишљење сувише уско јер оно има у виду само једну дефиницију новца, која се примењује у западним економијама. Другим речима, Мос је сматрао да је овакво схватање новца сувише формалистичко. Мос је тврдио да су драгоцености налик новцу јер садрже „моћ да буду размењене“. Постојале су у облику токена и размењивали су се за драгоцености. Дар је захтевао уздарје и на тај начин се успостављао однос реципроцитета а не тржишни однос понуде и тражње. лево|мини|215x215пиксел|Огрлица као драгоценост у размени Кула (Тробријандска острва) мини|264x264пиксел|Тробријандска острва (Папуа Нова Гвинеја) Мос тврди да се дар даје због уздарја. Мосов концепт „тоталног престижа“ (или „престиција”) је даље развијан у другој половини 20. века. Анета Вајнер, америчка антрополошкиња, која је поновила истраживање на Тробријандским острвима је приметила да је тробријандско друштво засновано на матрилинеарном систему сродства и да жене имају велику економску и политичку моћ. Друго, Вајнерова је развила Мосов аргумент о реципроцитету и даровима. Она разликује „покретна добра“ која се могу размењивати и „непокретна добра“. У случају тробријандског друштва, мушки поклони у систему размене Кула су покретни дарови за разлику од оних који су у земљишној својини жена као што су крунски драгуљи. Међутим, немају сва друштва таква непокретна добра, која зависе од постојања одређених сродничких група. Која је онда разлика између дара и робе?
Дарови и роба Неспоразум око тога шта Мос сматра даром, усмеравао је антропологе да разликују „економију дара“ од „тржишних економија“. Разлика између ових економија даље имплицира да је не-тржишна размена увек била алтруистичка. Маршал Салинс, амерички културни антрополог, у својој књизи „Економија каменог доба“ (1972) је идентификовао три врсте реципроцитета: Дар или општи реципроцитет је размена добара између појединаца који не узимају у обзир њихову тачну вредност иако очекују да ће се њихова вредност уравнотежити у даљој размени. Балансирани или симетрични реципроцитет настаје када дар захтева уздарје на договореном месту, у договорено време са приближно истом вредношћу добра. Тржишна или негативна реципрочност је размена добара и услуга, при чему свака страна намерава да профитира од размене, често на рачун друге.
Дар је често виђен као симбол традиционалног, немонетаризованог, некомодитизованог, а роба као симбол модерног, монетаризованог и широко комодитизованог друштва. Као што постоје опозиције ми:они, материјално:духовнот итд., тако постоји и опозиција друштва заснованих на даривању и друштва заснованих на робној размени. У антропологији је дуго владало мишљење да су предмети који се размењују приликом даривања или трговине суштински различити. То је подржано схватањем да је трговина у немонетаризованим прединдустријским економијама схватана као антисоцијална. Трговина се у традиционалним друштвима увек повезивала са разменом странаца, док је унутар заједнице превлађивао дух и пракса даривања и неинтересне размене. Дарови су везани за производњу личних и социјалних идентитета. Циркулација дарова се посматра као саставни део изграђивања и репродукције социјалних односа, док се роба и циркулација робних предмета посматра као дисконтинуитет ових процеса. Овај вид трансакције (размењивање за ствари или новац) се сматра имперсоналним и независним од културних, економских и моралних ограничења.
Економија дара се јавља у друштвима мањег обима и која су географски близу. Што је група за размену удаљенија, размена често постаје нереципрочна или негативна. Крис Грегори је ову тезу изразио у својој књизи „Дарови и роба“ (1982). Грегори је тврдио да је робна размена заправо размена отуђивих предмета између људи који су у стању реципрочне независности који успостављају квантитативни однос између размењених добара. Размена дара је размена неотуђивих предмета између људи који су у стању реципрочне зависности и која успоставља квалитативни однос између размењивача добара. Робна разменаРазмена дароваНепосредна разменаОдложена разменаРазмена отуђиве робеРазмена неотуђиве робеНезависни актериЗависни актериКвантитативни однос разменеКвалитативни однос разменеРазмена између објекатаРазмена између људи
Сфере размене Повезаност нових система тржишне размене са не-тржишном разменом ових друштава је остало збуњујуће питање за многе антропологе. Пол Боханан је тврдио да народ Тив из Нигерије има три сфере размене и да се у свакој сфери може размењивати само одређена врста робе. Свака сфера је имала сопствени облик новца. Слично томе, модел „двојне економије“ Клифорда Герца у Индонезији и модел „моралне економије“ Џејмса Скота заговарају различите сфере размене које се појављују у друштвима која су интегрисана у тржишну економију. Ови антрополози су поставили хипотезу о континуираном културном развоју„традиционалне“ сфере размене која не почива на тржишном принципу понуде и тражње. Ову идеју су преузели Џонатан Пери и Маурис Блох који су у свом делу „Новац и моралност размене“ (1989) тврдили да се„поредак размене“ кроз који се репродукује друшто мора очувати и одвојити од краткорочних тржишних односа.
Друштвени живот ствари и сингуларизација