Uverenje o poreklu (eng. C/O ili CO) je dokument koji se široko upotrebljava u međunarodnim trgovinskim razmenama koji svedoči da proizvod u njemu naveden ispunjava određene kriterijume da bi se smatralo da je potekao iz određene zemlje. Uverenje o poreklu obično priprema i popunjava izvoznik ili proizvođač, i može zvanično da ga sertifikuje treće lice. Obično se podnosi carinskom organu zemlje uvoznice da bi obrazložio prihvatljivost proizvoda za ulazak i/ ili njegovo pravo na povlašćeni tretman. thumb|Uverenje o poreklu robe overeno od strane kineske Međunarodne trgovinske komore Osnove uverenja o poreklu Koncept uverenja o poreklu
Primećeno je da Poglavlje 2 Revizirane Kjotove Konvencije daje preciznu definiciju „uverenja o poreklu“. Obim ovog koncepta pokriva samo specijalne oblike izdate od strane ovlašćenog trećeg lica.
u kojoj je deklaracija o poreklu definisana na sledeći način:
Ipak, ovaj koncept se u praksi koristi u širem smislu, koji takođe obuhvata i samoovlašćene sertifikate, npr. u sporazumu NAFTA. Uzimajući u obzir ove činjenice, Međunarodna trgovinska komora daje jednostavniju i obimniju definiciju koja obuhvata i samoovlašćena i ovlašćena uverenja.
U okviru ove teme, deklaracija o poreklu će se pominjati zato što je važan dokaz porekla, pored popularnije korišćenog uverenja o poreklu.
Važnost uverenja o poreklu robe Uopšteno govoreći, uverenje o poreklu robe je suštinski bitno u međunarodnim trgovinskim razmenama zato što je dokaz koji pokazuje poreklo proizvoda, koje je osnova za utvrđivanje carina i drugih trgovinskih mera koje će biti primenjivane. Iako poštovanje pravila porekla u suštini znači da je proizvod kvalifikovan za status porekla i da je zbog toga je stekao pravo na povlašćene carine, u većini slučajeva, zahtev za povlašćene carine mora biti propraćen uverenjem o poreklu predstavljenim carinskom organu u luci ili mestu uvoza. Za razliku od izvoznika ili proizvođača, koji su zaduženi za dokazivanje porekla proizvoda nadležnom organu ( ili samoovlašćenom), uvoznik često poseduje malo znanja o tome koliko proizvod ispunjava kriterijume porekla. Umesto toga, od uvoznika se zahteva da dostavi dokaz, na primer, uverenje o poreklu koju je izdao ili dobio izvoznik ili proizvođač. Takvo razdvajanje obaveza znači da čak i ako proizvod zaista potiče iz određene zemlje, ukoliko uvoznik ne podnese uverenje o poreklu, to može prouzrokovati zabranu korišćenja robe.
Na primer, pravila o poreklu u sporazumu o slobodnoj trgovini između Čilea i Tajlanda predviđaju:
Osim sporednih ciljeva, uverenje o poreklu takođe ima određenu ulogu da potvrdi poreklo proizvoda, a samim tim i njegovu vrednost ( na primer, švajcarski satovi). Stoga, uvoznik će možda morati da ga pokaže svojim potrošačima na ciljanom tržištu. U nekim slučajevima, uverenje o poreklu pomaže da se utvrdi da li proizvod može legalno da se uvozi, posebno kada zemlja uvoznica primenjuje zabranu ili sankciju za robu koja potiče iz određenih zemalja.
Uverenje o poreklu, zemlja porekla i pravila o poreklu Ovi koncepti su međusobno povezani i ponekad izazivaju zabunu. U osnovi, uverenje o poreklu potvrđuje zemlju porekla proizvoda navedenog u uverenju. Kao što sam pojam označava, zemlja porekla proizvoda se ne odnosi na zemlju izvoznika proizvoda, već na zemlju u kojoj je proizvod napravljen ili proizveden. U mnogo slučajeva zemlja porekla je i zemlja iz koje se izvozi. Međutim, postoje različiti slučajevi u kojima su te zemlje različite. Na primer, izvoznik u zemlji A može da potpiše ugovor sa uvoznikom u zemlji C i nalaže da roba bude isporučena iz zemlje B, gde je ona stvarno napravljena. Što se tiče robe koja nije direktno otpremljena, nadležni organ u tranzitnoj zemlji ponekad može izdati novo uverenje o poreklu na osnovu originalnog, u kojoj se zemlja porekla razlikuje od zemlje tranzita.
Zemlja porekla se određuje na osnovu zahteva o poreklu predviđenih pravilima o poreklu koja se primjenjuju na dotični proizvod. U najjednostavnijem slučaju, zemlja porekla će biti zemlja u kojoj je proizvod u potpunosti dobijen ili proizveden. Na primer, pirinač koji se uzgaja i bere u Vijetnamu smatra se da je poreklom iz Vijetnama. U slučaju da proizvodnja proizvoda uključuje dve ili više zemalja (npr. Krekeri proizvedeni u Koreji od riže iz Vijetnama), zemlja porekla je definisana kao zemlja u kojoj se proizvodi poslednja značajna ekonomski opravdana obrada ili prerada.
Izdavanje i verifikacija uverenja o poreklu Izdavanje uverenja o poreklu Za povlašćena i nepovlašćena uverenja o poreklu, njihovo izdavanje zavisi od toga da li je dozvoljena samosertifikacija ili je potrebna ovlašćena sertifikacija.
U slučaju samosertifikacije, izvoznik ili proizvođač će imati pravo da oceni usklađenost svog proizvoda sa važećim kriterijumima porekla. Zatim može izdati uverenje o poreklu koristeći propisani obrazac. Ponekad nema propisanog obrasca, što znači da je izvozniku ili proizvođaču dozvoljeno da jednostavno preda (zakletvu) izjavu o poreklu robe. Deklaracija može biti napravljena na posebnom dokumentu ili uključena u drugi trgovinski dokument, kao što je faktura.
Tamo gde je potrebna sertifikacija od strane trećeg lica, obično se uverenje o poreklu mora potpisati od strane izvoznika ili proizvođača i od strane lokalnog organa izdavanja, kao što je privredna komora ili carinski organ. Službenik za sertifikaciju može zahtevati od izvoznika ili proizvođača da dostave dokumente koji se odnose na proizvodni proces, ili čak da pregledaju proizvodne prostore. Proces sertifikacije će stoga imati neke troškove, uključujući naknade koje se plaćaju nadležnom organu.
Odricanje od uverenja o poreklu Određivanje porekla proizvoda je ključno jer zemlja porekla je osnova za primenu carina i drugih trgovinskih mera. Međutim, uverenje o poreklu nije sistematski potrebno za sve pošiljke. To će zavisiti od trgovinskog režima pod kojim se proizvod uvozi u odredišnu zemlju, kao i od vrednosti tog proizvoda.
Za nepovlašćene svrhe, podnošenje potvrde o poreklu obično nije potrebno, osim ako nije drugačije naznačeno, posebno u periodu kada zemlja uvoznica primenjuje neka trgovinska rešenja za određene proizvode koji potiču iz određenih zemalja. Za povlašćene svrhe, iako je uverenje o poreklu obično obavezno, većina sporazuma predviđa odredbu o izuzeću koji se primenjuje na pošiljke "male vrednosti".
Granica ispod koje uverenje o poreklu nije potrebno se razlikuj od jednog trgovinskog sporazuma do drugog. Stoga je važno da trgovci pažljivo ispitaju važeći trgovinski sporazum kako bi saznali da li će za određenu uvezenu robu biti neophodno uverenje o poreklu. Odredba o izuzeću ili odricanju uverenja o poreklu često se nedvosmisleno navodi u protokolu ili aneksu o pravilima o poreklu relevantnih sporazuma. Oni takođe mogu da provere i uporede pragove za izuzeće različitih trgovinskih sporazuma korišćenjem Pravila o poreklu posrednika, besplatnog alata razvijenog od strane Međunarodnog trgovinskog centra u zajedničkoj inicijativi sa Svetskom carinskom organizacijom(SCO) i Svetskom trgovinskom organizacijom(STO) koji služi da pomogne malim i srednjim preduzećima.
Provera uverenja o poreklu Provera je proces koji se izvršava u zemlji uvoznici, kako bi se potvrdio status porekla robe koja su već uvezena. U ovom procesu, proveravanje uverenja o poreklu dostavljenog carinskim organima je bitan korak. Carinski službenik će možda morati da proveri verodostojnost uverenja tako što će uporediti njegov poziv na broj i ispitati potpis i pečat na njegovoj površini. On takođe mora da proveri da li su sva polja uverenja propisno popunjena i da li su informacije u uverenju dosledne onim u drugim trgovinskim dokumentima (npr. trgovačka faktura, konosman). Kada se otkrije da uverenje o poreklu sadrži neke greške, uverenje može biti odbijeno; međutim, male i formalne greške obično nisu osnova za automatsko odbijanje verodostojnosti uverenja.
Uverenje mora biti dostavljeno u okviru perioda važnosti koji je naveden u važećim propisima o poreklu. Povrh toga, uobičajeno je da se dostavi u vreme uvoza kako bi mogao da se podnese zahtev za povlašćeni tretman. Međutim, mnogi sporazumi prihvataju retroaktivno izdavanje uverenja o poreklu i mogućnost povraćaja carine. Ovo olakšano pravilo se primenjuje ako u vreme uvoza, iz nekog opravdanog razloga, uvoznik nije podneo zahtev za povlašćenu tarifu.
U slučaju da carinski organi ostanu u nedoumici, uprkos tome što nema znakova propusta na samom uverenju o poreklu, oni mogu tražiti da fizički provere uvezena dobra. Povrh toga, carinski organi mogu kontaktirati organe nadležne za izdavanje u zemlji izvoznici da utvrde bilo koju informaciju koju smatraju neophodnom pre nego što donesu odluku.
Organi nadležni za izdavanje i kontrolu Domaće institucije su one koje se direktno bave izdavanjem i proverom pravila o poreklu. Razlikuju se od zemlje do zemlje i zavise od posebnog sporazuma pod kojim je dostava razvrstana. Na primer, za dobra izvezena iz zemlje izvoznice u zemlju uvoznicu pod nepovlašćenim režimom, uverenje o poreklu moze potvrditi Privredna komora, ali ako se tim dobrima trguje pod sporazumom o slobodnoj trgovini, organ nadležna za izdavanje može biti jedna agencija Ministarstva trgovine.
Pod normalnim uslovima, organ nadležan za izdavanje može biti jedna od sledećih institucija: Privredna komora Carinski organi ostali državni organi ili agencije određene sporazumom, uobičajeno pripadaju Ministarstvu trgovine.
U većini slučajeva gde su organi nadležni za kontrolu navedeni, to su carinski organi zemlje uvoznice. Razlog je to što pravila o poreklu moraju proći kontrolu u zemlji uvoznici kako bi moglo biti utvrđeno da li su dobra podesna za povlašćeni tretman ili ne.
Tipovi, obrasci i formati uverenja o poreklu robe Tipovi uverenja o poreklu robe U suštini, zbog toga što pravila o poreklu mogu biti uspostavljena u svrhe povlašćenja ili nepovlašćenja, uverenja o poreklu takođe mogu biti raspodeljena u dva tipa: povlašćeni i nepovlašćeni.
Nepovlašćeno uverenje o poreklu
thumb|Uverenje o poreklu forma B izdato od strane Ministarstva trgovine i industrije Vijetnama, Vietnam
Nepovlašćeno uverenje o poreklu je oblik uverenja koja se izdaje sa ciljem da bude u skladu sa nepovlašćenim pravilima o poreklu. Ovaj tip uverenja potvrđuje zemlju porekla proizvoda ne dozvoljavajući da ima pravo na povlašćene tarife pod režimom povlašćene trgovine. Preciznije, nepovlašćeno uverenje o poreklu se koristi u WTO okviru načela najpovlašćenije nacije kao što je navedeno u članu 1.2 Sporazuma o pravilima porekla.
Reči „povlašćen“ i ‚‚nepovlašćen“ u Sporazumu uzrokuju određene zabune. U kontekstu WTO-a,režim povlašćene trgovine pokriva sporazume o slobodnoj trgovini i ostale nezavisne povlašćene režime, kao što je Opšti sistem preferenci. Prema tome, iako MFN tarife mogu biti povoljnije u odnosu na one koje se primenjuju na robu koja vodi poreklo iz zemalja koje nisu članice WTO, one se smatraju ‚‚nepovlašćenim „ jer se primenjuju na sve članice na isti način, bez diskriminacije. Šta više, kako sada trgovina u okviru WTO čini gotovo celokupnu svetsku trgovinu, transakcije sa zemljama izvan WTO-a imaju zanemarljivu vrednost. Ovo je razlog zašto u poslednje vreme veoma mali broj WTO članica i dalje zahteva podnošenje nepovlašćenog uverenja o poreklu da bi se primenile MFN tarife, već ih primenjuju odmah.