Изабела Вилхелмајн Мари Еберхарт (; 17. фебруар 1877 — 21. октобар 1904) била је швајцарска књижевница и истраживач. Као тинејџерка, Еберхартова, која је у Швајцарској образовање стекла од оца, објављивала је кратке приче под псеудонимом мушкарца. Почела је да се интересује за северну Африку, и сматрала се искусним писцем о тој теми, упркос томе што је регион упознала само путем кореспонденције. Након позива фотографа Луја Давида, Еберхартова се преселила у Алжир, маја 1897. године. Обукла се као мушкарац и прешла у ислам, усвојивши на крају име Си Махмуд Саади. Неправославно понашање Еберхартове учинило ју је изопаченом међу европским досељеницима у Алжиру и француском администрацијом.
Еберхартову је у чланство примила Кадирија, исламски ред, што је француску администрацију уверило у чињеницу да је она шпијун или агитатор. Убрзо након тога, Изабела је преживела покушај атентата. Године 1901, француска администрација наредила јој је да напусти Алжир, али јој је било дозвољено да се врати наредне године, након што се удала за свог партнера, алжирског војника Селмана Енија. Након њеног повратка, Изабела је писала за новине које је објављивао Виктор Барукан и радила за генерала Ибера Љотеа. Године 1904, у доби од 27 година, Исабела се утопила у поплави у Аин Сефри.
Године 1906, Барукан је почео да објављује њене преостале рукописе, који су добили похвалу критике, тако да је Еберхартова постхумно виђена као заговорница деколонизације, а по њој су назване улице у Бешару и Алжиру. Живот Еберхартове био је предмет неколико радова, укључујући и филм из 1991. године који управо носи назив Изабела Еберхарт, као и опере из 2012. под називом Песма из буке: Животи и смрти Изабеле Еберхарт.
Биографија Младост и породична позадина Еберхартова је рођена 17. фебруара 1877. године у Женеви, Швајцарска, од оца Алексадра Трофимовског и мајке Натали Мердер (рођене Еберхарт). Трофимовски је био анархист, тутор и бивши православни свештеник који је постао атеиста, а Натали је била незаконита ћерка из породице средње класе, од лутеранског Немца и руске Јеврејке. За Натали се сматрало да представља део руске аристократије, што значи да је њена нелегитимност вероватно била тајна. Она се удала за удовца Павела ди Медера, четрдесет година старијег руског генерала, који је унајмио Трофимовског као тутора за своју децу Николу, Натали и Владимира.
Око 1871. године, Натали је оставила свог мужа, одвела децу и удала се за Трофимовског, који је у исто време напустио своју жену и децу. Они су напустили Русију, отишли у Турску, а потом и у Италију, пре него што су се настанили у Женеви. Наредне, 1872. године, Натали је родила сина Аугустина; Де Мердер, који је тада дошао у Швајцарску, у неуспелом покушају да се помири с Натали, прихватио је сина као свог и дозволио да он носи његово презиме, али су Аугустинова старија браћа и сестре веровала да је Трофимовски ипак био отац. Генерал Де Мердер је преминуо неколико месеци касније, и упркос њиховом раздвајању, тестаментом је обезбедио да Натали прима редован месечни приход од његовог богатства. Породица је остала у Швајцарској, а четири године касније родила се Ебернарт, која је регистрована као Наталина нелегитимна ћерка. Биоград Франсоа д'Оборн нагађао је да је Ебернартин биолошки отац био песник Артур Рембо, који је у то време боравио у Швајцарској. Други историчари сматрају да је то мало вероватно и да је вероватније да је Трофимовски био отац, приметивши да су Натали и Трофимовски били готово нераздвојни, да рођење Ебернарт није негативно утицало на њихово партнерство и да је Ебернарт била Трофимовсково омиљено дете. Биограф Сесили Мекворт нагађала је да је Ебернартина нелегитимност била последица нихилистичких уверења Трофимовског, који је одбацио традиционалне концепте породице.
Еберхартова је била добро образована; заједно са осталом децом у породици, она је имала Трофимовског за кућног учитеља. Она је течно говорила француски, говорила је руски, немачки и италијански, а учила је и латински, грчки и класичан арапски. Студирала је филозофију, метафизику, хемију, историју и географију, иако је била најстраственија за књижевност, читајући радове бројних аутора, укључујући Пјера Лотија, Жана Жака Русоа, Лава Толстоја, Волтера и Емила Золу још док је била тинејџер, а такође је била и обожавалац песника Семјона Надсона и Шарла Бодлера. Још у раним годинама почела је да носи мушку одећу, уживајући у слободи, а њен отац, који није био конформиста, није је обесхрабривао. Деца Де Медера замерила су се њиховом очуху, који им је забрањивао да се баве било чиме, као и да напуштају кућу, и ефикасно их користио као робове како би му омогућили да има савршене вртове. Натали, сестра Еберхартове, против воље Трофимовског се 1888. године удала, па је због тога касније била одсечена од остатка породице. Одлазак Натали имао је дубок утицај на детињство Еберхартове, јер је Натали била задужена за већину кућних активности, те је домаћинство касније патило од недостатка хигијене и редовних оброка.
Пресељење у Северну Африку Негде пре 1894. године, Еберхартова је почела да се дописује са Еженом Летором, француским официром који је био смештен у Сахари и који је поставио новински оглас за њу. Еберхартова га је питала за сваки детаљ који јој је он могао дати о животу у Сахари, информишући га притом о својим сновима о бекству из Женеве заједно са својим омиљеним братом Аугустином. Летор је охрабривао ово двоје да се преселе у Бон (данас Анаба), Алжир, где би им он могао помоћи у започињању новог живота. У низу околности које су остале нејасне због разних финансијских дугова и веза са руским револуционарним групама са којима је био повезан, Аугустин је побегао из Женеве 1894. године. Еберхартова му је у томе вероватно помогла у почетку, али убрзо није била у могућности да прати где се он налази, упркос сталним трагањима. Новембра 1894. године, Аугустин је њу писмом обавестио да се придружио француској Легији странаца и да му је додељен Алжир. Иако је у почетку била бесна на Аугустинову одлуку, бес Еберхартове није дуго трајао, па га је замолила да јој пошаље детаљан извештај о свему ономе што је видео у северној Африци.
мини|180п|десно|Изабела Еберхарт, фотографија из 1895. године аутора Луја Давида. Луј Давид је Еберхартову фотографисао у ритама арапске одеће које је имао|alt=A black and white photograph of a young woman, wearing an assortment of Arabic styled clothing Током 1895. године, она је објављивала кратке приче у часопису Нови модерни магазин (La Nouvelle Revue Moderne) под псеудонимом Николас Подолински; њено прво дело, Инферналија (Infernalia), говори о физичкој привлачности студената медицине према мртвој жени. Касније те године објавила је Визију Магреба (Vision du Moghreb), причу о северноафричком верском животу. Еберхартова је имала „изванредан увид и знање” о Северној Африци за некога ко је упознат са регионом само путем кореспонденције, а њено писање имало је јаку антиколонијалну тематику. Луј Давид, алжирско-француски фотограф, који је у Швајцарску отпутова заинтригиран њеним радом, упознао се с њом, а након што је чуо за њену жељу да се пресели у Алжир, понудио се да јој помогне да је смести у Бон ако се она тамо пресели. Те 1895. године, он је фотографисао Еберхартову у морнарској униформи, која је током наредних година била увелико повезивана са њом.
Еберхартова се током маја 1897. године преселила у Бон заједно са својом мајком. У почетку су њих две живеле са Давидом и његовом женом, а обоје њих су осуђивали количину времена коју је Еберхартова проводила са Арапима. Еберхартовој и њеној мајци се није свидео Давидов став, који је био типичан за европске досељенике у том подручју, а касније су почеле да избегавају француске становнике те земље, изнајмивши кућу у арапском стилу далеко од европске четврти. Еберхартова, свесна да муслиманка не сме да излази напољу сама и без вела, облачила се у мушкарца, носивши бурнус и турбан. Она се у том периоду посветила наставку учења арапског језика и за пар месеци је исти течно говорила. Она и њена мајка прешле су у ислам. Мекворт пише да је Еберхартова била природни мистик, а чинило се да је њен прелазак у ислам био углавном из практичних разлога, јер јој је то дало веће признање међу Арапима. Еберхартовој је било лако да прихвати ислам; Трофимовски ју је посматрао као фаталисту, а ислам је дао значење њеном фатализму. Она је прихватила исламски концепт да је све предодређено и Божја воља. Иако се Еберхартова у великој мери посветила муслиманском начину живота, често је узимала марихуану и алкохол и имала много љубавника. Према пријатељима, Еберхартова је „пила више од легионара, пушила више хашиша него зависници од хашиша и водила љубав према љубави вођења љубави”. Била је хетеросексуалне оријентације, али је често сексуални однос третирала као безличан. Разлог због ког је њено арапско друштво толерисало њен животни стил често је расправљан међу биографима. Према Мекворту, „деликатна љубазност Арапа” довела их је до тога да Еберхартову посматрају као мушкарца зато што је она желела да живи као мушкарац. Понашање Еберхартове учинило ју је изопштеном од француских досељеника и колонијалне управе, који су је помно посматрали. Не видећи разлог зашто би жена изабрала друштво осиромашених Арапа пре него своје колеге Европљане, они су коначно дошли до закључка да би она могла бити неки енглески агент, који је послат да изазове љутњу према Французима.
Еберхартова је почела да пише приче, укључујући и први нацрт њеног романа Вагабунд (Trimardeur). Њена прича Јасмина (Yasmina), о младој бедуинској жени која се заљубљује у француског официра и о „трагедији коју ова немогућа љубав доноси у њен живот”, објављена је у локалним француским новинама. Њена мајка, која је патила од срчаних проблема, умрла је у новембру 1897. године и била је сахрањена под именом Фатма Манубија. Еберхартова је у том периоду била погођена и тужна. Трофимовски, који је био позван када се здравствено стање њене партнерке погоршало, стигао је у Алжир али тек након њене смрти и није показивао никакве симпатије према Еберхартовој. Када му је она рекла да очајнички жели да умре и врати се мајци, он је мирно одговорио и понудио јој свој револвер, који је она одбила.
Путовања по Европи