Руска академија наука (РАН; ) састоји се од руске националне академије; мреже научних института из целе Руске Федерације и додатних научних и друштвених институција као што су библиотеке, издавачке куће и болнице.
Са седиштем у Москви, РАН се сматра цивилном, самоуправном, некомерцијалном организацијомGeneral information about the Academy (in Russian) чији је оснивач Влада Русије. Комбинује чланове РАН-а и научнике заполене у институцијама. У близини централне академије налази се споменик Јурију Гагарину на тргу који носи његово име.
Од новембра 2017. године, академија укључује 1008 институција и осталих установа,Official list of units under jurisdiction of the Federal Agency for Scientific Organizations (these are units of RAS), 27 October 2017, in Russian. са укупно око 125 хиљада запослених од чега је 47 хиљада научних истраживача.Report of the Federal Agency for Scientific Organizations (number of employees: page 8), 20 March 2017, in Russian.
Историја Руска академија наука у Руској Империји мини|250п|Првобитно седиште Царске академије наука - Кунсткамера у Санкт Петербургу
Цар Петар Велики, којег је Готфрид Лајбниц инспирисао и саветовао, основао је Академију у Санкт Петербургу; декретом Сената 8. фебруара (28. јануара по јулијанском календару) 1724. године основана је установа.
Првобитно названа Санктпетербуршка академија наука (), организација је променила неколико имена током свог постојања, поставши Царска академија наука и уметности (; 1747–1803), а на крају је понела назив Царска санктпетербуршка академија наука () 1836. године, који је носила до краја царства 1917. године.
Многи страни научници позвани су да раде на академији, укључујући математичаре Леонарда Ојлера, Андерса Јохана Лексела, Кристијана Голдбаха, Георга Бернхарда Билфингера, Николаса и Данијела Бернулија, ботаничара Јохана Георга Гмелина, ембриологичара Каспара Фридриха Волфа, астронома и географа Жозеф-Николу Делила, физичара Георга Волфганга Крафта, историчара Герхарда Фридриха Милера и енглеског краљевског астронома Невила Маскелина.
Експедиције за истраживање удаљених делова земље имале су научнике са Академије за своје вође или најактивније учеснике. Међу њима је била Друга камчатканска експедиција Витуса Беринга од 1733. до 1743. године, експедиције за посматрање транзита Венере 1769. године са осам локација у Руској Империји и експедиције Питера Симона Паласа у Сибир.
Посебна организација, названа Руска академија (), настала је 1783. године како би радила на проучавању руског језика. Председник Руске академије била је Екатерина Дашкова (која је истовремено била и директор Царске академије наука и уметности, тј. „главне” академије у земљи), а Руска акадмеија била је ангажована за састављање шестотомног Академског речника руског језика (1789–1794). Руска академија је 1841. године припојена Царској санктпетербуршкој академији наука.
Руска академија наука у СССР Убрзо након Октобарске револуције, у децембру 1917. године, Сергеј Федорович Олденбург, водећи етнограф и политички активиста у Кадетској партији, састао се са Владимиром Лењином како би разговарали о будућности Академије. Сложили су се да ће се стручност Академије применити на решаање питања државне изградње, док ће заузврат совјетски режим дати Академији финансијску и политичку подршку.
Најважније активности Академије у двадесетим годинама прошлог века укључивале су истраживање велике курске магнетне аномалије, минерала на Кољском полуострву, а учешће у плану ГОЕЛРО било је усмерено на електрификацију читаве земље. У тим годинама, установљене су многе истраживачке институције, а број научника постао је четири пута већи него 1917. године. Совјетска влада је 1925. године признала Руску академију наука као „највишу универзитетску научну институцију” и преименовала је у Совјетску академију наука.
Седиште Академије се 1934. године из Лењинграда преселило у главни град — Москву.
Стаљинове године обележене су брзом индустријализацијом Совјетског Савеза за коју је учињено много истраживања, углавном у техничким областима. Ипак, с друге стране, у овим временима, многи научници су подвргнути репресији из идеолошких разлога.
У годинама Другог светског рата, Совјетска академија наука је дала велики допринос развоју модерних наоружања — тенкова (нова серија Т-34), авиона, демагнетизације бродова (за заштиту од морских мина) итд. — и стога је допринела победи Совјетског Савеза над нацистичком Немачком. Током и након рата, Академија је била укључена у совјетски пројект атомске бомбе; због свог успеха и других достигнућа у војним техникама, СССР је постао једна од суперсила у време Хладног рата.
Крајем четрдесетих година 20. века, Академија се састојала од осам одељења (Физичко-математичке науке, Хемијске науке, Геолошко-географске науке, Биолошке науке, Техничке науке, Историје и филозофије, Економије и права, Књижевности и језика); три комитета (један за координацију научног рада Академије република, један за научну и техничку пропаганду и један за уредништво и публикације), две комисије (за објављивање популарне научне литературе и за музеје и архиве), лабораторије за научну фотографију и кинематографију и одељења за штампу.Ashby, Eric. 1947. "Scientist in Russia". Pelican books
Совјетска академија наука помогла је да се успоставе националне Академије наука у свим совјетским републикама (са изузетком Руске СФСР), у многим случајевима делегирањем истакнутих научника да живе и раде у другим републикама. У случају Украјине. њена академија формирана је од стране локалних украјинских научника и пре него што су бољшевици окупирали Украјинску Народну Републику. Ове академије су биле: РепубликаЛокално имеОснованаНаследникУкрајинска ССРАкадемія наук Української РСР1918Национална академија наука УкрајинеБелоруска ССРАкадэмія Навукаў Беларускай ССР 1929Национална академија наука БелорусијеУзбечка ССРЎзбекистон ССР Фанлар академияси1943Академија наука УзбекистанаКазашка ССРҚазақ ССР Ғылым Академиясы1946Национална академија наука Републике КазахстанГрузијска ССРსაქართველოს სსრ მეცნიერებათა აკადემია1941 Грузијска академија наукаАзербејџанска ССРАзәрбајҹан ССР Елмләр Академијасы1945Национална академија наука АзербејџанаЛитванска ССРLietuvos TSR Mokslų akademija1941Литванска академија наукаМолдавска ССРАкадемия де Штиинце а РСС Молдовенешть 1946Академија наука МолдавијеЛетонска ССРLatvijas PSR Zinātņu akadēmija1946Летонска академија наукаКиргиска ССРКыргыз ССР Илимдер академиясы 1954Национална академија наука Киргиске РепубликеТаџичка ССРАкадемияи Фанҳои РСС Тоҷикистон1953Академија наука Републике ТаџикистанЈерменска ССРՀայկական ՍՍՀ գիտությունների ակադեմիա1943Национална академија наука ЈерменијеТуркменска ССРТүркменистан ССР Ылымлар Академиясы1951Академија наука ТуркменистанаЕстонска ССРEesti NSV Teaduste Akadeemia1946Естонска академија наука
Међу најважнијим достигнућима Академије у другој половини 20. века, ту су совјетски свемирски програм. Први сателит лансиран је 1957. године, Јуриј Гагарин је 1961. године постао прва особа у свемиру, а 1971. године почела је са радом прва свемирска станица Саљут 1. Значајна открића направљена су и у нуклеарној грани и на осталим пољима физике. Поред тога, Академија је учествоваа у отварању нових универзитета или нових студијских програма на већ постојећим универзитетима, чији су најбољи апсолвенти каријеру започели у истраживачким институцијама Академије.
Генерално, совјетски период је био најплоднији у историји Руске (у ово доба Совјетске) академије наука и сада је се многи руски научници са носталгијом присећају.
Академија након распада Совјетског Савеза Након распада Совјетског Савеза, декретом председника Русије 2. децембра 1991. године, Академија је поново постала Руска академија наука, наследивши све објекте Академије наука Совјетског Савеза на територији Руске Федерације.
Криза деведесетих година прошлог века у постсовјетској Русији и последично драстично смањење државне подршке науци приморали су многе научнике да напусте Русију и оду у остале државе Европе, Израел или САД. Неки одлични дипломци универзитета који су могли постати обећавајући истраживачи такође су се пребацили на друге активности, углавном у трговини. Руска академија је практично изгубила генерацију људи рођених од средине шездесетих до средине седамдесетих година прошлог века; ова старосна категорија је сада недовољно заступљена у свим истраживачким институтима.
Ситуација се у руској науци и технологији 2000. године побољшала, како је влада најавила кампању модернизације. Ипак, према подацима Руске академије наука, укупна потрошња за истраживање и развој у 2013. години и даље се кретала око 40% испод нивоа из периода пре кризе након распада Совјетског Савеза. Осим тога, недостатак конкуренције, пропала инфраструктура и настављен, иако мало смањен, одлив мозгова играју своју улогу.
Реформе (2013—2018) Влада Русије је 28. јуна 2013. године неочекивано објавила нацрт закона који претпоставља распуштање Руске академије наука и стварање нове „јавне владине” организације са истим именом. Зграде и друга имовина Академије требало је да буду преузете под контролом Федералне агенције за научне организације. Декларисана идеја је била да се научници концентришу искључиво на истраживачке активности без бриге о услугама одржавања станова или административних ствари. Реформу је наводно написао Михаил Коваљчук, брат Јурија Коваљчука, познатог као лични банкар Владимира Путина.
Нацрт закона, који би, у свом почетном облику, фундаментално променио систем научне организације у Русији, изазвао је сукобе са академским круговима и снажно оповргавање многих истакнутих појединаца. Велика група чланова Руске академије наука је сигнализирала совју намеру да се не придруже новој Академији ако се реформа проведе као што је планирано у нацрту. Водећи светски научници (као што су Пјер Делињ, Мајкл Атија, Дејвид Мамфорд и други) написали су отворена писма у којима се планирана реформа Руске академије наука назива „шокантном”, па чак и „криминалном”. У овој ситуацији, нацрт је био ублажен у неким детаљима, нпр. из текста су избачене речи о „распуштању” — и одобрено је 27. септембра 2013. године.
Од 2013. године, институцијама Академије управљала је Федерална агенција за научне организације, што је била кључна ставка ових реформи. Ова агенција је била овлашћена да „процени” ефикасност институција ослањајући се на своје сопствене критеријуме, као и да преуреди неефикасне институције (ову тачку су многи научници сматрали опасном). Штавише, према закону, две друге Руске националне академије — за пољопривреду и медицину — биле су спојене са Руском академијом наука као њена нова специјализована научна одељења.
Између 2014. и 2017. године није било великих протестних акција, али, генерално, научна заједница није подржала започете реформе и стил управљања Федералне агенције за научне организације. Понекад су се реорганизације тумачиле као ништа друго до редистрибуција некретнина. У 2017. години, када је изабран нови председник Академије, кандидати за председништво критички су проценили ситуацију у руској науци. Међутим, изабрани председник Академије, Александар Сергејев, покушава да успостави радне односе са државним органима на различитим нивоима. Де факто, реформа је већ спроведена — а на генералном састанку Руске академије наука у марту 2018. године, Сергејев је рекао да Академија улази сада у постреформски период. Један од наредних корака биће фиксирање правног статуса Руске академије наука, уз корекцију закона из 2013. године, како би се донекле проширило овлашћење Академије (одговарајући нацрт је Владимир Путин доставио Државној думи и коначно је одобрен у јулу 2018. године).
У мају 2018. године одлучено је да се Федерална агенција за научне организације пошаље у стечај као независна владина агенција, али да надаље буде део Министарства за науку и високо образовање. Министарство за науку и високо образовање настало је раздвајањем Министарства образовања и науке.
Чланство